Милица С. Милошевић
ЖЕНСКИ ЛИКОВИ И МИТ КОД МАРГАРЕТ АТВУД И ХОМЕРА
Савремена канадска књижевница Маргарет Атвуд (1939) сматра се једном од најплоднијих ауторки данас. Атвудова је одрастала и сазревала педесетих година у Канади, када је Канада „била земља неупозната са својим културним идентитетом“[1] и сам концепт канадске књижевности није био дефинисан. То је није спречило да већ у шеснаестој години живота одлучи да постане књижевник, те се крајем ове деценије (1957) уписала на колеџ у Торонту, а већ прву збирку песама Двострука Персефона објавила је 1961. године, док је још увек имала статус студенткиње. После колеџа, Атвудова завршава мастер студије из енглеске књижевности на престижном Универзитету Харвард у Масачусетсу и боравећи у Сједињеним Америчким Државама уочава неупућеност и незаинтересованост за канадску књижевност, с обзиром на то да су се изучавале енглеска и америчка. Управо овај канадски идентитет и питање канадске књижевности ће бити важна тема у њеном раду, а већ 1970. ће се изборити за оснивање првог курса канадске књижевности на колеџу у Торонту. Пут до тога није био лак ни једноставан, и до 1970. г. променила је неколико занимања. У међувремену завршила је докторску дисертацију на Харварду, након чега је постала предавач на Универзитету Британска Колумбија, касније и на Универзитету Сер Џорџ Џејмс (Конкордија) и на Универзитету у Алберти[2]. Значајно је да се све време бавила књижевним радом (објављивала је махом поезију), а 1967. је као млада песникиња добила најпрестижнију награду за поезију у Канади Governor-General’s Award for Poetry за збирку песама Играње круга. Поред поезије, успешно се опробала и у писању кратких прича, критика и књига за децу, али и романа по којима је данас можда и најпознатија. Многима је позната као ауторка романа Слушкињина прича који је стекао још већу популарност након екранизације у режији Бруса Милера, али у њеном књижевном опусу издвајају се и романи Пенелопијада, Јестива жена, Израњање, Пророчица, Живот пре мушкарца, Телесна озледа. Њен врло плодан књижевни рад награђен је многим наградама, међу којима се издвајају престижна награда Букер (The Man Booker Prize for Fiction) коју је добила 2000. за роман Слепи убица, и међународна књижевна награда Франц Кафка (2017). Носилац је многобројних почасних докората (са Универзитета Оксфорд, Универзитета Кембриџ, Универзитета Харвард и Универзитета Сорбона, али и француског ордена Легије части), што поред многобројних књижевних награда само још више потврђује њену значајну улогу у свету књижевности од друге половине ХХ века до данас.
Књижевни рад Маргарет Атвуд чита се у кључу критичких праваца постмодернизма, постколонијализма и феминизма, а већина изучавалаца дела Маргарет Атвуд слаже се да су централне теме њеног стваралашва „брига о животном окружењу, канадски национализам и феминизам“[3]. Сматра се да њена дела пружају значајан допринос феминистичком покрету, али Атвудова одбија да себе назове феминистичким писцем[4]. Без обзира на то, њени романи се прихватају као изразито феминистичка литература и она се сврстава у низ имена поред Илејн Шоуволтер, Кејт Милет, Сандру Гилберт и Сузан Губар. Такође, њена дела су инспирисана грчком и римском митологијом, али и Библијом и митовима северноамеричких домородаца. Дакле, митови играју велику улогу у њеном раду; она их оживљава и препричава на свој начин, управо као у роману Пенелопијада у ком се оживљава мит о Одисеју, али из перспективе његове супруге Пенелопе и дванаест обешених слушкиња. Управо преко оживљавања митологије, Атвудова покреће питања о савременом друштву и патријархалном односу према женама. Овакав књижевни приступ миту, преобликовање истог из друге новије перспективе актуелног стања теоријски је дефинисала Мари Вотије називајући тај приступ „мит Новог света” у књизи Мит Новог света: постмодернизам и постколонијализам у канадској књижевности.[5]
Као што је већ поменуто, Атвудова је мит о Одисеју преобликовала у свом роману Пенелопијада, а колико је Хомерова Одисеја и мотив лутања овог значајног хероја античке Грчке имао утицаја на писце вековима после – управо показују многобројна дела и аутори који се користе сижеом о Одисеју. Несумњиво је најпознатији роман Уликс ирског писца Џејмса Џојса у ком улицама Даблина лута Леополд Блум и то тачно 16. јуна 1904. године. Занимљиво је рећи да је управо тај 16. јун врло значајан за љубитеље књижевности, те се он у Ирској прославља као „Блумсдеј“, када хорде ходочасника шетају даблинским улицама, путевима Леополда Блума.[6] Такође, поред Џојса, сиже о Одисеју се појављује и код Алберта Моравије у делу Презир, у Извештају за Телемаха Х. К. Кирше и Није свак Одисеј Г. Хартлауба.[7]
Ако се пре романа Пенелопијада осврнемо на митове, о Пенелопи сазнајемо следеће: Пенелопа је ћерка Икаријева, брата краља Тиндареја из Спарте, и Најаде Перибоеје. Преко стрица Тиндареја, била је близак род Јелени Тројанској и Клитемнестри, и ове три жене су можда и једне од најпознатијих у античкој Грчкој. Јелена, жена краља Менелаја, била је узрок смрти многих мушкараца који су се нашли у Тројанском рату. С друге стране, Клитемнестра је супруга краља Агамемнона – Менелајевог брата, позната по томе што је преварила, а потом и убила свог супруга као вид освете, после Тројанског рата. Наиме, Агамемнон је жртвовао њихову ћерку Ифигенију богињи Артемиди за добар ветар при путовању до Троје. Касније, Клитемнестра ће бити жртва сопственом сину Оресту који ће је убити на наговор сестре Електре.[8] Према Гревсу, Пенелопа се раније звала Арнаја или Арнакија, али по наређењу оца Икарија, била је бачена у море.[9] Њу спашавају пругасте патке и изненађени овом појавом, родитељи јој дају ново име – Пенелопа.[10] Отац ју је касније удао за Одисеја, који се претходно такмичио за руку њене рођаке Јелене, и Пенелопа је отишла на Итаку са својим супружником не желећи да остане у Спарти, те тако прекида са древним матријархалним обичајем.[11] У митологији је заправо тежиште на Одисеју који је био „први митолошки лик са неодговарајућим физичким особеностима: кратких ногу у односу на тело“[12], али „тип мудра и смотрена човека, оличење врлине подношења, трпљења и постојаности“[13] и на његовом путовању, пуном разних авантура и повратку домовини, док Пенелопа уз своје име носи атрибуте верне супруге, пожртвоване мајке, жене која двадесет година чека свог супруга, плаче за њим и моли се за његов повратак, те одбија многе просце у његовом одсуству. Тако је и представљена у Хомеровом епу Одисеја, али оно што је занимљиво јесте да је било оних који нису веровали у њену верност: „Неки тврде да Пенелопа није до краја остала верна Одисеју. Они је оптужују да је друговала са Анфиномом из Дулихија, или са свима просцима редом, и да је плод ове везе чудовишни бог Пан. Кад је угледао Пана, Одисеј је побегао од срамоте у Ајтолију, а Пенелопу послао назад њеном оцу Икарију у Мантину, где се и сада налази њен гроб. Други бележе да је она Пана родила са Хермесом, а да се Одисеј оженио ајтолијском принцезом, кћерком краља Тоанта, и с њом изродио свог најмлађег сина Леонтофона и умро у дубокој старости.”[14]
Дакле, иако је Пенелопа описивана као верна жена, ипак постоје приче и митови који желе да демантују то. Поставља се питање да ли би Пенелопа заиста могла да опстане у митовима у потпуности у једном позитивном светлу и да се њено име не везује за брачну превару?
Ако се осврнемо на Хомерову Одисеју, нигде се не спомиње да је Пенелопа неверна свом супругу. Пенелопа је у епу мудра, умна, разумна, „мед женама права лепота“[15], „к’о Артемида витка, а лепа к’о Кипарка златна”[16]. Такође, она је окружена својим слушкињама и често пролива сузе за Одисејем, моли се боговима (најчешће богињи Атини), чека и одбија просце. Пенелопа у епу тражи начин да избегне просце и нову удају те говори њима:
„’Просци млађани моји, кад премину дивни Одисеј,
полако хитајте и не убрзујте удају моју,
док ја Лаерту јунаку мртвачки завршим покров,
да ми се узалуд пређа не поквари, докле га страшна
није сустигла смрт и свирепа судба, да не би
мене прекорила која у народу ахејска жена
човек с великим благом што мртав без покрова лежи.’
Тако рече и храбро у нама наговори срце.
Отад уз велики стан по дану је ткала, а ноћу
све би опет развезала то уз горуће лучи.
Тако је знала да вара Ахејце тролетном варком.”[17]
Сцена Пенелопе која везе и пара покров за Лаерта постаје инспирација за многе уметнике, а најпознатија је слика Пенелопа и просци из 1912. године Џона Вилијама Ватерхауса.
Када Телемах, Пенелопин и Одисејев син, оде са Итаке у потрагу за оцем и вестима о њему, Пенелопа је још више скрхана: „тамо у горњој соби Пенелопа лежаше мудра / храну одбивши сасвим, не узевши јела ни пића; / мишљаше да л’ ће јој син незазорни смрти измаћи.”[18] Она сада у својим собама плаче и за супругом и за сином „док јој / слатким сном Атена светлоока не обли очи.”[19] Њена туга кулминира у тренутку када она моли саму богињу Артемиду да умре, да јој одузме живот.
Занимљиво је како сам Одисеј говори о Пенелопи нимфи Калипсо док борави на њеном острву:
„Зато се богињо госпо, не љути на мене, јер и сам
знадем веома добро Пенелопа мудра и лицем
и величином да се на очи незнатнија чини;
она је смртна, а ти си вековита и свагда млада
али и такву је ја и жудим и једнако желим
дому својем да дођем и угледам повратку данак…
/…/
Тако рече, и спусти се мрак, јер сунце се смири,
а њих обоје уђу унутра у пространу спиљу
па се, лежећ’ једно крај другога, љубише слатко.”[20]
Дакле, Одисеј жели да се врати свом дому и својој супрузи, јер како и сам каже, он за њом жуди иако је смртна и неће бити вечито млада, али после тих речи он леже са нимфом и тиме чини прељубу. Он није кажњен за то, штавише његова веза са нимфом Калипсо се сматра пригодном јер је он као јунак успео да придобије њену божанску љубав, те се његова дугогодишња веза са њом не схвата као брачна прељуба и заправо потврђује његов статус јунака. Такође, Пенелопа је за Одисеја симбол за Итаку, његово краљевство, двор и нормалан живот који је водио пре Тројанског рата у који није ни желео да пође.[21] Одисеја Агамемнон, ког је убила супруга Клитемнестра, у подземљу саветује понет својим искуством:
„Стога немој ни ти са женом да љубазан будеш,
не поверавај сваку јој ствар за коју дознадеш,
него једно јој откри, а друго нек остане тајна.
Ал’ ти, Одисеју, нећеш од своје погинут’ жене,
јер је паметна врло, на добро у срцу мисли,
ћерка Икарија мудра Пенелопа.”[22]
Одисеј јесте забринут због Пенелопе, с обзиром да су њене две рођаке Јелена и Клитемнестра „одговорне” за смрт великих јунака и очигледно је да влада одређена доза неповерења према њој. Зато јој се он неће ни открити при повратку на Итаку, на неки начин ће је тестирати, а по Хомеру – она га није ни препознала кад се појавио. Тек на крају ће бити уверена да је то он кад изнесе њихову брачну тајну у вези са постељом коју деле, која се не може померити због тога што је део кревета заправо део дрвета маслине. Пенелопа му се након тога извињава јер га није одмах препознала.
Закључује се да у грчким еповима, попут овог, жене нису носиоци главне улоге – оне су споредне личности и немају свој глас. Пенелопу најчешће проналазимо у њеним одајама како плаче за супругом, а Клитемнестра је пример неверне жене и убице, иако постоји разлог њене освете. Али места за њихову страну приче нема. Пенелопа је ипак једна „савршена” жена и Хомер даје до знања да њен пример треба да се прати. Она је у Одисеји невина, невина је у очима сина Телемаха, као и у очима супруга Одисеја, али да ли је тако кад су у питању обешене служавке после Одисејевог напада на просце, које су по наређењу Пенелопе говориле против својих господара? Она ипак дели кривицу за њихова убиства у Одисеји.[23] Управо је судбина ових служавки – издајица, као и лик Пенелопе, била инспирација за Маргарет Атвуд. Самим тим што су служавке биле младе жене, али и робови, оне нису имале право гласа и право на одбрану – биле су приморане да склоне мртва тела просаца, а потом су обешене од стране Одисеја и Телемаха. Служавке се у Одисеји не оглашавају, док код Атвуд добијају свој Хор и суђење на крају романа Пенелопијада.
На самом почетку романа, Атвудова пише: „Одабрала сам да приповедање ове приче препустим Пенелопи и дванаест обешених слушкиња. Слушкиње образују Хор који пева и скандира и који се фокусира на два питања што се намећу након сваког критичког тумачења Одисеје: шта је разлог вешања слушкиња, и шта је то Пенелопа заправо смерала? Та прича, како је испричана у Одисеји, не држи воду: превише је недоследности. Обешене слушкиње ми никада нису давале мира; што је случај и са самом Пенелопом у Пенелопијади.”[24]
Ауторка не крије да је користила митове Роберта Гревса при прикупљању података о детињству и животу Пенелопе, о чему је већ било речи. Додуше, у Гревсовим митовима и код Хомера се, као што је речено, не сазнаје много о Пенелопи, али велича се лик њеног супруга. Пенелопа смело уводи у причу, али другачије него што се очекује: „Многи верују да је његова (Одисејева) верзија догађаја истинита, плус-минус неколико убистава, неколико прелепих заводница, неколико једнооких чудовишта. Чак бих му и ја поверовала, с времена на време. Знала сам да је варалица и лажов, само нисам мислила да ће своје варке и лажи испробати на мени. Зар нисам била верна? Зар нисам чекала, и чекала, и чекала, упркос искушењу – готово пориву – да то не чиним? И на шта се ја сводим, након што је прихваћена званична верзија? На поучну легенду. На штап којим се туку друге жене. Зашто да не буду тако обзирне, тако достојне поверења, тако прожете патњом као ја? Они су заузели такав став, певачи, они што распредају невероватне приче. Не следите мој пример, желим да вам вриснем на уво – да, вама!”[25]
Она не жели да жене буду као она, да пате попут ње, почевши још од детињства кад ју је отац бацио у море, па касније кад је Одисеј тестирао њену верност уградивши необично ногу од кревета да не може да се помери – само њих двоје су знали за то. Он је сматрао да има право да надзире, контролише и прекрати њен живот уколико она не поштује његова правила.[26] Пенелопа чак не добија ни поштовање од стране њеног сина Телемаха који непослушно поступа и бежи са двора у потрагу за оцем, мислећи „да ће његов отац бити поносан на њега што је показао да није мекушац и ослободио се власти жена, које су, као и обично, преосетљиве и немају ни трунке разборитости ни здравог разума.”[27]
Њена улога је пасивна наспрам осталих жена око ње. Она се такмичи са лепотом њене рођаке Јелене, са Антиклејиним (Одисејева мајка) надмоћним ставом и Еуриклејиним (Одисејева дадиља) надмоћним знањем и искуством[28], а за мајку каже:
„Моја мајка, као и све Најаде, била је прелепа, али хладна срца. Имала је таласасту косу и јамице на образима, и смех налик на жубор. Била је неухватљива. Као мала, често сам покушавала да је загрлим, али она би увек некако исклизнула. Допада ми се идеја да је можда она призвала оно јато патака, али вероватно није: више је волела да плива у реци него да се стара о малој деци, и често би заборавила на мене. Да отац није наредио да ме баце у море, можда би ме она сама испустила, у тренутку расејаности или раздражљивости.”[29]
Она, дакле, не добија подршку ни од мушкараца, а ни од жена у свом окружењу. Поред Одисејеве мајке и дадиље она није имала шта да ради, „никакву ситницу коју би чинила према мужу.“[30] Према речима Одисејеве дадиље, њен посао је да Одисеју роди лепог и великог сина, а након вођења љубави угађала би Одисеју тако што би разговарала са њим, слушала његове приче из лова и са путовања. Њено је било да слуша, а њему је то одговарало.
Након Одисејевог одласка Пенелопа је подршку добијала од својих дванаест слушкиња које су шпијунирале за њу:
„Рекла сам својим младим слушкињама, њима дванаест – најљупкијим, најизазовнијим – да се мотају око Просаца и шпијунирају их, користећу сваку вештину измамљивања које се сете. Нико није знао за та упуства осим мене саме и слушкиња о којима је реч. /…/ Тај план је изјаловио. Неколико девојака је нажалост силовано, остале су Просци завели или су биле под великим притиском, те су одлучиле да је боље да се предају него да се опиру.”[31]
Пенелопа им је заправо већ на почетку приписала смртну казну, не знајући за то. При Одесејевом повратку, Еуриклеја му је испричала за везе између тих слушкиња и просаца, те их је он обесио, а Пенелопа не би могла да промени такву одлуку и да им стане у одбрану јер би угрозила свој статус у супружниковим очима и патријархалном свету.[32] Тако она заправо и у смрт одлази носећи грижу савести због тих младих девојака.
Младе слушкиње добијају свој глас у овом роману и јасно је да су мушкарци надмоћнији од жена, али и да су они који имају аристократско или божанско порекло надмоћнији од робова, а оне су жене-робови[33]:
„И ми смо биле деца. И нас су родили погрешни родитељи. Родитељи сиромаси, родитељи робови, родитељи сељаци и родитељи кметови; родитељи који су нас продали, родитељи од којих су нас украли. Ти родитељи нису били богови, нису били полубогови, нису били нимфе нити Најаде. Добиле смо посао у палати, као деца; тежачиле смо од јутра до сутра, као деца. Ако смо плакале, нико нам није брисао сузе. Ако смо спавале, будили би нас шутањем. Говорили су нам да немамо мајке. Говорили су нам да немамо оца. Говорили су нам да смо лење. Говорили су нам да смо прљаве. И биле смо прљаве.”[34]
Маргарет Атвуд је посветила пажњу њиховим трагичним судбинама, дала им је улогу у овом роману – добиле су свој глас које нису имале код Хомера и у митовима. Њихов Хор, како примећује Маја Ћук, „приповеда о смрти, али дотиче тему друштвено-политичке неједнакости и вековну егзистенцијалну проблематику која почиње да се разрешава у постмодернизму и постколонијализму”[35] и покреће „питање о улози женских партија” и свих „потиснутих страсти”[36]. У роману се одржава и имагинарно суђење Одисеју за њихово убиство.
Када се Одисеј вратио на Итаку, по Хомеру, Пенелопа га није одмах препознала и заправо је била једина која није схватила да је то Одисеј, али Маргарет Атвуд у Пенелопијади ипак мења тај део легенде. Пенелопа га је одмах препознала и каже:
„Нисам ничим одала да знам. Било би то опасно по њега. Такође, ако се човек поноси својом вештином прерушавања, његова жена би заиста морала да буде глупава па да изјави да га је препознала: никад није мудро стати између мушкарца и одраза његове памети.”[37]
Пенелопа се заправо чувала клевета које су кружиле, од оних да је спавајући са свим Просцима родила бога Пана до оргијања по палати, али и да не би разоткрила Одисеја Просцима и тако ризиковала да га они организовано убију. Она је овде пример мудрости и разумности, те оправдава Хомерове описе из Одисеје.
Маргарет Атвуд је у свом роману деконструисала мит о Одисеју и реконструисала га у нови мит – мит Новог света[38], и то из перспективе жене – Пенелопе, према новим схватањима женске улоге. Пенелопа је овде запостављена супруга која износи своје виђење на прошла времена у духу савремене жене, заједно са њеним младим, невино страдалим, слушкињама. Њен роман је лирско обојен путем Хора, а уједно добија и драмске елементе у суђењу Одисеју, тако да Атвудова пред читалачку публику излази са једним романом мешовитог жанра, деконструишући форму Хомеровог епа који велича једног јунака. Тежиште мита са Одисеја преноси на Пенелопу, указујући на битност женске улоге у митологији. Тако и оправдава поступке ове жене, пишући и о другима око ње (Најади, Јелени, Антиклеји, Еуриклеји). Маргарет Атвуд у Пенелопијади спаја старе митове са савременим духом, тј. примењује критичке ставове феминизма, постколонијализма и постмодернизма на дела из античког доба[39], те оштро пише о патријархалном систему.
[1] David Stains, Margaret Atwood in Her Canadian Context – у: The Cambridge Companion to Margaret Atwood, Cambridge: Cambridge University Press, 2006, стр. 13.
[2] Маја Ћук, Маргарет Етвуд и мит: Нови свет у боји древних предања, Београд, Библиотека Нови видици, 2014, стр. 10.
[3] Исто, стр. 13-14.
[4] Исто, стр. 50.
[5] Исто, стр. 239.
[6] Зоран Пауновић, Прозор у двориште, Београд, Геопоетика, 2017, стр. 84-85.
[7] Маја Ћук, наведено дело, стр. 143.
[8] Ова дешавања су била основа за Есхилову трилогију Орестија (Агамемнон, Хоефоре, Еумениде).
[9] Роберт Гревс, Грчки митови, Београд, Нолит, 1995, стр. 364.
[10] Значење њеног новог имена се тумачи као „са паучином преко лица или пругаста патка. (Роберт Гревс, наведено дело, стр. 453)
[11] Матријархат је дуго био заступљен у Спарти, а познато је да су жене биле слободне, имале су своја права на образовање, биле су равноправне са мушкарцима, а Ксенофонт у делу Држава Лакедемонска наводи како су жене у Спарти биле на високом друштвеном положају.
[12] Исто, стр. 369.
[13] Милош Ђурић, Историја хеленске књижевности, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1982, стр. 85.
[14] Роберт Гревс, наведело дело, стр. 417.
[15] Хомер, Одисеја, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 2002, стр. 52.
[16] Исто, стр. 352.
[17] Исто, стр. 61-62.
[18] Исто, стр. 111.
[19] Исто, стр. 313.
[20] Исто, стр. 121.
[21] Мирон Флашар, Одисеј и његова Одисеја – у: Хомер, Одисеја, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 2002, стр. 19.
[22] Хомер, наведено дело, стр. 223.
[23] Shannon Carpenter Collins, Setting the Stories Straight: a Reading of Margaret Atwood’s The Penelopiad, Carson-Newman Studies, Vol. XI, No. 1 ISSN 1081-7727, стр. 58.
Доступно на линку: http://library.cn.edu/specoll/cn_studies/volxx_issy/v11n1_2006.pdf#page=62 1. 6. 2020.
[24] Маргарет Атвуд, Пенелопијада: Мит о Пенелопи и Одисеју, Београд, Геопоетика, 2005, стр. 16.
[25] Исто, стр. 18.
[26] Маја Ћук, наведело дело, стр. 146.
[27] Маргарет Атвуд, наведено дело, стр. 99.
[28] Shannon Carpenter Collins, наведено дело, стр. 64.
[29] Маргарет Атвуд, наведено дело, стр. 24.
[30] Исто, стр. 56.
[31] Исто, стр. 90.
[32] Маја Ћук, наведело дело, стр. 150.
[33] Shannon Carpenter Collins, наведено дело, стр. 65.
[34] Маргарет Атвуд, наведено дело, стр. 25.
[35] Маја Ћук, наведело дело, стр. 151.
[36] Исто, стр. 153.
[37] Маргарет Атвуд, наведело дело, стр. 104.
[38] Маја Ћук, наведело дело, стр. 154.
[39] Исто, стр. 155.