Жарко Миленковић
ОНА КОЈА НОСИ БРИТВУ
Јелена Марићевић Балаћ: Без длаке на срцу
Еверест Медија, Библиотека „Сигнал“, Београд, 2020.
Позната као виспрена критичарка, ерудита, познавалац токова и притока српске књижевности, нарочито барока и Павића, Јелена Марићевић Балаћ се пре појаве ове збирке песама, веома ретко оглашавала као песникиња. Период зрења је код ове песникиње дуго трајао, али се ни у ком смислу не би смело помислити да је закаснело. Збирка Без длаке на срцу открила нам је ову песникињу у свој раскоши талента, песничке имагинације и богатог, на моменте врцавог језика.
Иван В. Лалић, пишући о првој збирци песама Милорада Павића Палимпсести, насловљеном Објава песника, нагласио је да за појаву вредних књига никада није касно, али је и поентирао све оно што је Павића спајало са његовим песничким прецима: „Поезија Милорада Павића остварена је као изразито занимљива спона актуелног тренутка српске поезије са једним значајним делом наше песничке прошлостиˮ[1] и: „Појам сећања овде укључује цели сложени однос према оним деловима прошлости, који одређују песникову садашњост; ти делови изазивају резонанције у простору у којем се обликују песникове непосредне реакције на реалност.ˮ[2]
Збирка Јелене Марићевић Балаћ по својој садржини, тематско-мотивском склопу, начину обраде мотива, језику, подсећа на поезију Милорада Павића и на песништво барока. Богатство симбола, пре свега флоралних и фауналних, позивање на митолошка бића, која се у песмама јављају као митски прапреци песникиње, односно она као њихова заступница у садашњости, открива нам да је поетика сећања коју ова песникиња гради слична оној коју је градио Павић. Можемо отићи и даље, па рећи како се у поезији ове песникиње проток времена остварује у вечитом враћању, да песме нису само одраз песникињине блиставе имагинације, већ да се у том кружењу времена песме остварују у садашњем, а да су настале у прошлом времену, као резултат испијања „себе против своје вољеˮ како гласи последњи стих песме Дунавска комбуха. Прошлост је у поезији Ј. Марићевић Балаћ као гљива комбуха која се шири и заузима простор онолики колики јој се дâ. Имајући прилике да, у стану Невене и Ивана којима је ова песма и посвећена, видим ову врсту гљиве која заузима простор пречника читаве велике тегле, помислио сам како ће се ово чудовиште отргнути, прогутати их обоје и заузети њихов простор у којима су се одигравали најчудеснији сусрети и разговори са људима за које и нисам помислио да ћу икада срести. Песме Јелене Марићевић Балаћ су као комбухе, испуњавају простор и ума и душе, а највише срца. Само што комбуха не воли длаке, храни се искључиво шећером, тако ни ова поезија није за оне са бодљама на срцу већ искључиво за оне који су слатког срца.
Песничко срце Јелене Марићевић Балаћ је такво, велико и глатко, толико да се у њега може уливати Дунав, да стане Ђердап и Кладово, као митски и реални прапочетак животне и песничке спознаје ове песникиње и острво Ада Кале: „Срце је моје Ада Калеˮ говори стих из истоимене песме:
Крв је текла као Дунав, у вировима.
Крв је кључала као Дунав у Казанима.
Длаке су још неко време вириле из крви,
а срце је постало огроман бели ожиљак у облику острва,
без иједне длаке
која би светлела у имену Ђердап.
Длаке су симбол пркошења и немирења са судбином, оне су за ову песникињу ашиклије: „Из младежа клија ашиклија. // Хоризонти моје поезије су / византијско плави. / Дуга јој брада к’о у седих стараца, / ал’ прсти ћосави.ˮ (Ко си ти?) Длаке су спољни (видљиви) докази љубави и верности: „Удата је жена шишка / к’о застава на тврђави, / а зулуфи степеништа / која воде ка љубави.ˮ (Авли-марама); „Ал’ моја је тешка кика значила / да љубав нисам сахранила / у утроби рушевине.ˮ (Курјук)
Длаке, када нису на срцу оне су мала копља, Аморове стрелице које се упућују ка посматрачима:
Љубав је бол и то она депилациона,
све иде супротно од осећања која расту. (…)
Док има длака, има и љубави.
Кад нема длака, нема ни љубави.
((Без)везе)
Неговање длака као неговање љубави: „Садила сам длаке / у врту наше љубави. / Добро сам их неговала, / ниједна није процветала.ˮ (Вртови длака)
Објављена у Библиотеци „Сигналˮ Еверест медије, збирка ове песникиње носи у себи и нешто од поетике сигнализма. Реч по реч, длаку по длаку, чупајући и скидајући са песничког бића ове песникиње долазимо до сржи, а она се огледа у борби против стега и окова, зала, и да оно што је записано може променити „Онај који носи бритвуˮ. То симболичко одвајање, сецесионизам, Јелена Марићевић Балаћ постиже овом својом збирком песама.
Најзад, збирка Јелене Марићевић Балаћ Без длаке на срцу, похвала је длакама, спев о длакама, унутар спева о несталом свету: „Испод твог кревета / откотрљала се планета, / али не знам куд је отишао свет.ˮ Она говори да се у животу, љубави, уметности, мора делати и чупати из длака, да је пожељно бити маљав, у свему и свуда, осим на срцу. Срце треба да је чисто, у супротном – спољашња депилација не вреди. Са длакама срце није срце него јеж. Замислите јежа у грудима!?
[1] Иван В. Лалић, „Објава песника“, О поезији, ЗУНС, Београд, 1997, стр. 234.
[2] Исто, стр. 235.