Емилија Поповић, Ивана Николић
МАЛА СИРЕНА У МЕДИЈИМА

 

Мала Сирена, бајка Ханса Кристијана Андерсена инспирисала је многа дела, како уметничка, тако и она без естетске функције. Данас мало ко познаје изворну верзију ове бајке, а разлог томе су многобројне медијске адаптације које су постале популарније од оригиналног дела. Те верзије су рачунале углавном на прераду дела са циљем лакше рецепције, а мањи значај су придавале уметничким вредностима. Најпопуларнија у том смислу је Дизнијева адаптација из 1989. године, која је убрзо постигла планетарни успех и данас је постала део популарне културе. Када се говори о сиренама, просечна публика вероватно не помисли на Андерсенову бајку, или сирене из грчке митологије, већ управо на Дизнијеву црвенокосу лепотицу, сирену Аријел. Верзија на коју се компанија Волт Дизни угледала при дизајну свог анимираног филма, јесте најмање позната, јапански цртани филм из 1975, који први уводи помоћнике сирени и разиграва подводни свет. Иако овај цртани филм има све оно што има и Дизнијев, његов успех и зарада нису ни приближни Дизнијевој, који има одличан маркетинг, зна да понуди публици оно што она жели, и делује на емоције код реципијената. Осим тога, још је мања вероватноћа да неко зна за друге филмске адаптације ове бајке, а то су оне адаптацје које су, као и књижевно дело, рачунале и покушале да досегну одређене естетске квалитете. Такве адаптације су руска верзија Мале Сирене из 1968. године, која се у анимацији ослања на кубистичке и надреалистичке поступке у ликовној уметности и чешки играни филм из 1976, који је Андерсенову бајку испричао на уникатан начин, не изневеривши оригиналну фабулу, а својеврсним позоришним поступцима у режији, као што су синегдоха и метафора, успео да направи потпуно ново уметничко дело. Амерички играни филм из 2018. године преузео је само доминантне мотиве из бајке, по устаљеној пракси америчке филмске индустрије 21. века, која користи старе приче пресвлачећи их у ново одело, креирајући авантуристичку причу која својом динамичношћу узбуђује гледаоце. Мада, и поред тога, овај филм није имао запажен успех.

Мала Сирена је бајка Ханса Кристијана Андерсена први пут објављена 1837. Изашла је у оквиру треће свеске Андерсенових бајки, заједно са бајком Царево ново одело. Најважнији дански књижевни часопис тог доба уопште није забележио појаву ових бајки, а два друга приказа била су негативна. Говорили су о негативном утицају бајки на децу, да их не уче ничему, те да им пуне главу фантастичним представама. Ипак, код нас је атмосфера била другачија, па су критичари углавном позитивно реаговали. Петар Вујичић је стваралаштво Ханса Кристијана Андерсена коментарисао на следећи начин: „Било је у Андерсеновом књижевном језику нечег што је пленило и освајало читаоце и у Данској и ван њених граница, чак и упркос свим слабостима превода или дотеривања. Срж Андерсеновог писања увек је остајала: непосредност, непоновљив хумор, чудесно жива сликовитост, хватање најситнијих прелива, казивање доступно детету и одраслом читаоцу.“[1] Андерсенова поетика одликује се развијеним описима, прозом богатом лирским елементима, која доприноси да се о његовим бајкама говори као о поезији, што је видљиво у дескрипцији морског дна у бајци: „Испред двора бејаше велики врт с ватреноцрвеним и тамноплавим дрвећем на којем се воће преливаше попут злата, а цвеће попут горуће ватре, чим би се стабљике повиле и листови померили. Подлогу је творио најситнији песак, плавичаст као сумпорни пламен. А изнад свега уздизаше се чудесан, плав одблесак, те се могло чинити да си у ваздуху и да под собом и над собом имаш само небо, а не морско дно. Кад не би било ветра, могло би да се види сунце; изгледало би као пурпурни цвет из чије се чашице излива светлост”[2].

Тадашња публика била је навикнута на романтичарски полет за прикупљање усмених бајки и њихово прилагођавање деци која су се са развојем грађанства издвојила као посебна публика. За разлику од усмене бајке, у којој преовлађује чудесно, реално и нереално се сурећу без чуђења, ауторска бајка има елементе фантастике, па оно натприродно изазива чуђење, чак језу и страх; јунаци усмене бајке нису поникли из индивидуалног уметничког стваралаштва, већ из колективне имагинације, нису именовани, већ су одређени полом, узрастом, социјалним статусом. За разлику од њих, јунаци уметничке бајке су индивидуализовани, најчешће имају име и носе фантастична обележја. Неке универзалне елементе усмене бајке Андерсен преузима у свом стваралаштву, али и додаје поетске поступке који су особени израз његовог стила, па „низом интервенција успева да очовечи природу, животиње, биљке и неживе ствари на један посебан начин гледајући цео свет час из њихове перспективе, кроз њихове очи, час из перспективе из неког другог лика, час из перспективе читаоца“[3]. Једно од најпознатијих дела овог данског писца јесте бајка Мала Сирена, прича о фантастичним морским бићима, које је аутор преузео из митова старих народа. Сопственом имагинацијом митске мотиве објединио је заједно са бајковитим, прилагодио деци и створио причу која се изнова преводи и обрађује у различитим медијима. Тако постоје различите игране и анимиране верзије Мале Сирене, почевши од европских, америчких па све до источњачких адаптација. Главна јунакиња је најмлађа ћерка морског краља која је одувек чезнула за морском површином и светом људи који се изнад ње крије. Према правилима морског устројства, напунивши петнаест година сирена упознаје људе, заљубљује се у принца – човека којег је спасила од утапања. Сходно поетици бајке, јунакиња не може повратити нарушену равнотежу без забрана и препрека. Наиме, да би се ослободила пераја, сирена је морала жртвовати глас, своје најплементије обележје. Оно што су медијске адаптације ублажиле у мањој или већој мери, Андерсен приказује натуралистички, без цензуре, сликом крви и бола које су из данашње перспективе сувише насилне. Тај губитак гласа може се тумачити као симбол непомирености фантастичног и људског света, при чему се сирена, иако добија људске атрибуте, без гласа не може приближити човеку. Управо то доводи до њене трагике. Наиме, за разлику од усмене бајке у којој јунак тријумфује и крај је увек срећан, у Андерсеновој Малој Сирени главна јунакиња умире, претворивши се у морску пену, што за данашњу читалачку публику представља тужан крај. Међутим, постоји повод за хришћанско читање ове бајке, у којој овакав крај не само да није тужан, него представља управо супротно, јер главна јунакиња добија душу и тиме се приближава небеском царству. У прилог овом тумачењу иде и чињеница да јунакиња тежи ка стицању људске душе, за разлику од осталих јунака на морском дну, који за себе кажу: „Немамо бесмртну душу, не можемо да васкрснемо, ми смо као трска: кад је једном посечеш, никад више не може да буде зелена”[4]. Сирена, ипак има другачију перспективу: „Дала бих ове стотине година које још имам да проживим, само да бих један једини дан била човек, а потом да стигнем у небески свет”[5]; она се не задовољава животом који је предодређен, траје три стотине годин, који је препун уживања, забаве и сигурности које обезбеђује морско краљевство, животом без патње. Јасно је да је баш та патња предуслов за царство небеско, којем сирена тежи, па су њене боли, неостварене жеље и смрт сигуран пут ка вечном и стицању душе, чиме се директно отвара пут за хришћанско тумачење овог дела, које је предложила и Љиљана Пешикан Љуштановић: „Ауторска бајка може се окончати страдањем и смрћу својих јунака, али добитак који се постиже јесте духовни, јунаци се жртвују за тријумф одређеног моралног или религијског начела.”[6]

Мала Сирена има своје адаптације у словенским уметностима. Најрепрезентативнији пример био би руски анимирани филм из 1968. године у режији Ивана Аксенчука. Руска верзија у естетском смислу има више домете од других анимираних верзија. Ослања се нa поступке у ликовним уметностима, садржи елементе кубизма и надреализма, а искоришћена је дводимензионална анимација, која сугерише гледаоцима да је ова прича потпуно иреална. Осим фабуле која је преузета из бајке, филм садржи реални оквир смештен у тадашњи Копенхаген, у коме фантастични анимирани јунаци поентирају причу о Малој Сирени: „Љубав не постоји, а сирене да.” Тај оквир се удаљава од фабуле Мале Сирене, задржава само основне мотиве, а заправо критички представља друштво неспособно за дубље разумевање уметничких артефакта. Хумористички се приказује порив туриста да насилнички конзумирају културно наслеђе једног народа, те тако стижу до кипа сирене у Копенхагену, којим се симболички обједињују спољни и унутрашњи план филма. Унутрашњи је директно повезан са Андерсеновом бајком, и ње се у великој мери придржава. Чак не изостају ни натуралистички елементи, појављују се исте страшне сцене као у бајци – вештица говори сирени да ће јој дати ноге, али да ће при сваком кораку осећати оштар бол као да јој ножеви просецају ноге. Осим тога, у овој верзији посебним ефектима дочаран је и условно срећан крај Мале Сирене, јер се и овде, као у бајци, сирена претвара у морску пену, и добија могућност одласка у царство божје. Море метафорички постаје црвено и тиме обавештава гледаоце да је сирена изабрала принчев живот, а не свој, чиме се жртвовала – што је највећа хришћанска вредност. Ипак, посебну уметничку вредност овом делу дају визуелни ефекти, који су постигнути комбинацијом традиционалне и дводимензионалне анимације, а од посебног су значаја боје које илуструју емоционалне промене код ликова. Спољни оквир анимиран је у црно-белим нијансама, а у унутрашњем делу филма најпре доминирају мрачне боје, да би се на крају отвориле у нијансе црвене, чиме се сугерише нада и победа моралних и духовних вредности.

Иако је Дизнијева верзија најзаступљенија у медијима, четрнаест година пре ње појављује се аниме филм Мала Сирена, који се може посматрати као претеча Дизнијеве верзије. Ове две адаптације поклапају се у готово свим елементима: динамична фабула, живописност боја, разноврсност подводног света, главна јунакиња у обе верзије је полетна, за разлику од јунакиње у Андерсеновој бајци која је тиха, сетна и замишљена. Може се рећи да јапанска верзија, и поред оригиналних интервенција, није постигла планетарни успех управо због слабијих аудио-визуелних ефеката. Оно што је карактеристично за јапанску верзију из 1975. године јесте проширење приче додавањем ликова из морског света. Сирени помажу пријатељи – животиње које имају способност људског говора. Најистакнутији је делфин Фриц, који је претеча Флаундера из Дизнијеве верзије. Они доприносе хумору, ведрини и шаренилу овог цртаног филма. Главна јунакиња се зове Марина, дакле има властито име, а није именована врстом и узрастом као у Андерсеновој бајци. Цртани филм је прилагођен деци, карактерише се мноштвом разноврсних боја, шаренилом и музичком подлогом.

            Док је Андерсенова бајка инсистирала на непомирености људског и фантастичног морског света, у јапанској адаптацији морска натприродна створења нису фантастична, него чудесна, па долази до спајања оба света без чуђења, што је више одлика усмене, него уметничке бајке. Тај додир је вишеструко видљив и на дословном плану, тако што под морем постоји полиција састављена од морских створења која успостављају ред на дну океана. Иако ова верзија, с обзиром на то да је цртани филм намењен деци, даје привид једноставности и лакоће дела, она ипак нуди другачија решења у психолошком смислу. Мала Сирена није једноставна јунакиња, већ је психолошки изнијансирана, те реалистично поступа у складу са ситуацијом у којој се налази – колеба се, двоуми и дуго размишља да ли да убије принца и спасе себе или да њега поштеди и тако жртвује сопствени живот. На крају, она се ипак жртвује и привидно остаје верна Андерсеновој бајци, али, дубински, види се промена у схватању примарних хуманистичких идела – морала, доброте и истине. Зато се за ову верзију не може рећи да има срећан крај, већ управо супротан, јер сирена не достиже свој идеал који овде више није душа и вечност, него љубав.

Мала Сирена је анимирани филм компаније „Волт Дизни”, снимљен по мотивима бајке Ханса Кристијана Андерсена. Појавио се у биоскопима 17. новембра 1989. са веома позитивним критикама. Реч је о најпознатијој обради ове бајке, која је стекла планетарни успех и огроман профит. Енормна зарада резултат је прекрајања изворне приче, тако да буде лака за рецепцију у широким круговима. Претпоставља се да њихова зарада сеже преко 211.000.000 долара. Тај поступак популарно се назива дизнификација и представља процес измене оригиналне фабуле тако да се прича која се на крају добије фокусира на поједностављене елементе оригиналне бајке. То најчешће значи изостављање стравичних сцена, неприкладних и застрашујућих призора, који не одговарају деци као реципијенту. Узимајући у обзир да компанија Волт Дизни рачуна на децу као примарну публику, она ублажава оригиналне верзије, и тако постаје део популарне културе. Исти принцип спроведен је на бајку о Малој Сирени, па је фабула сведена на класичну шему главне јунакиње која, за разлику од јунакиње у оригиналној верзији, побеђује препреке. Осим тога, ликови су поједностављени, нису психолошки изнијансирани, а у први план су стављене универзалне поруке о моралу, добру и злу, што је карактеристично за Дизнијеве цртане филмове. У складу са тим, ова верзија је уједно и једина анимирана која има срећан крај. Сирена не убија принца, али добија своју љубав, венчава се са принцем, а морска вештица, која је овде отеловљење зла, несрећно завршава, типично за негативне јунаке у цртаним филмовима. Атмосфера Дизнијеве верзије је полетна, одише веселошћу, хумором и смехом отеловљеним у сирениним пратиоцима, морским бићима. Ако се посматра са аспекта естетике, јасно је да овај анимирани филм нема велике уметничке домете, па се велика предност даје тексту у односу на филм. Ипак, поједини теоретичари позитивно реагују на аудио-визуелне ефекате које имају други савременији медији. Они омогућују укљученост свих чула и буде већу заинтересованост у ширим слојевима публике. То потврђују Аса Бригс и Питер Берк у свом делу Друштвена историја медија: „Вероватно је да су најефектније форме комуникације оне које у исто време делују на око и ухо и које комбинују вербалне с невербалним порукама, музичке и визуелне”[7].

О популарности Дизнијевог анимираног филма сведоче многобројне полемике у медијима. Једна од најинтересантнијих је полемика о штетности и негативном утицају Дизнијевих филмова на девојчице, у складу са проучавањима Студија културе, које за предмет често узимају феминистичке теме. Неки од истраживача сматрају да Дизнијев филм Мала Сирена промовише јаке антифеминистичке поруке, управо због, како они наводе, подређеног положаја главне јунакиње која се у целом филму налази под влашћу мушкараца, најпре оца, па онда принца, те њена воља увек бива потиснута и у други план. Осим тога, морска вештица Урсула која промовише феминистичке идеале, маркирана је као негативна јунакиња, изопштена је из друштва и живи на периферији. Зато неке феминисткиње сматрају да Дизнијев анимирани филм промовише шовинистичке стереотипе о женама.

Чешка верзија изашла је 1976. године у режији Карела Качиа. Овај филм је најнеобичнија верзија Мале Сирене до сада јер представља уникатан начин причања већ испричане приче. Фабулативни ток поклапа се са бајком Мала Сирена, али не рачуна на дете као реципијента, попут руског филма. Простор је онеобичен; радња се одиграва на дну мора, али на сцени нема ни капи воде, а ипак све упућује на океан и морско дно. Морско краљевство и дух океана дочарани су како костимима, тако и необичном сценографијом, и плаво-зеленом бојом која доминира у готово целом филму. Као у руској верзији, и у чешкој је уочљив утицај надреализма, али садржи и оне елементе по којима је јединствена: режијски доминирају поступци типични за позориште – као што су метафоричност, имплицитност у карактеризацији јунака, не постоје реалистичка приказивања. Нема црно-белу поларизацију јунака: морска вештица није типичан негативни јунак – осветник, понаша се у складу са природним поретком фантастичног морског света, те није ни добра ни зла. Оно што значајно доприноси естетском домету овог филма јесте музика коју је компоновао Зденек Лишка. Постоји велики број композиција у овом филму које нам дочаравају атмосферу океана, звук мора, глас сирена, чиме тај аудитивни моменат враћа на митску подлогу приче о сиренама и њиховом најзначајнијем обележју. Чешка верзија се садржајно потпуно придржава бајке Мала Сирена: жеља сирене да постане човек, спасавање принца, одузимање гласа, бол при сваком кораку, жртвовање ради принца. Ипак, и поред наведених карактеристика, овај филм инкорпорира у себе неке елементе и словенске митологије, па се тако мала сирена само тренутак пре спознавања света људи, сусреће са петлом. Петао у словенској традиционалној култури јесте гранична животиња, која готово увек упућује на присуство хтонских сила. Сходно овом тумачењу, јасно је да њен сусрет са петлом, а самим тим и надморским светом најављује смрт. За њу, дакле, напуштање мора и додир са људским значе смрт, али и шансу за добијање душе. У том смислу, релевантно је запажање Наташе Половине о бајци Мала Сирена, које се може пренети и на овај играни филм: „Андерсенова бајка о Малој Сирени је прича о непрекидном путовању из свог у туђи свет, односно из доњег света, који представља морске дубине, у горњи људски свет. Асоцијација која се јавља није случајна: заплет бајке заиста омогућава конституисање метафоричко-симболичког плана у чијој је основи хришћанска прича о путовању душе на онај свет”[8].

            Модерна верзија настала је 2018. године у режији Блејка Хариса. Мала Сирена је авантуристичко-акциони фантастични филм, инспирисан причом Ханса Кристијана Андерсена, од које у великој мери одступа. Радња је смештена у Мисисипи, у модернији оквир, иако није потпуно савремена. Филм је спој ауторске бајке, митологије и авантуристичких елемената, типичних за савремену кинематографију. У овом филму сирена је смештена у реалистичне оквире, у циркус, а то да ли је она заиста фантастично биће – сирена, или јефтини циркуски трик, остаје непознаница до краја филма. У виду наговештаја, она егзистира као митско биће, а поред ње укључена су још нека бића из различитих митова, легенди и бајки. Присутни су и многи стереотипи – Афроамериканка је у улози слушкиње, сирена – заносна лепотица коју тумачи глумица Попи Дрејтон. Није много померен хоризонт очекивања ни у сликању њеног партнера, осетљивог младића пријатног физичког изгледа, који попут неког хероја покушава да пронађе лек за своју малу сестричину. Такав спој даје утисак авантуристичке приче препуне борбе добра и зла, што је типичан поступак модерних блокбастера у којем ће добро победити, а зло скончати, пропраћене мноштвом визуелних и звучних ефеката који надражују чула, те стварају привидан утисак да се дешава више него што се заиста дешава. Простор циркуса, који овде доминира, омогућује редитељу да укључи мноштво јунака, бића, ситуација које знатно одступају од оригиналне верзије. Циљ је изазивање спектакла, брзо смењивање сцена, динамични преокрети, што подилази укусу публике. Личност главне јунакиње разлизује се у потпуности од свих до сада анализираних верзија: док Андерсенова сирена по сваку цену жели да буде део људског света, „модерна“ сирена жели да се врати у океан, тежи слободи и инсистира на индивидуалности. Иако тријумфује љубав, она се не реализује, сирена одлази у океан, чиме се истиче индивидуалност као врховни постулат.

„Љубав је не само сила која градове ствара; она је и поезија, и то једина свеопшта поезија за сва времена, за све људе, за сваки узраст. А какав облик да узме та поезија која треба да важи за децу, за одрасле, за просечан свет, за филозофе? У Андерсену је био готов тај облик, облик бајке, мале орахове љуске у коју може да се сложи роман, трагедија, комедија. Андерсенову бајку читају деца и мисле да је то само за децу. Читају је одрасли и мисле: строго узевши, ово је за одрасле. Читају је филозофи и врте главом: ово је причица, па у причи песма, па у песми зрно динамита, а усред динамита љубав, љубав која све побеђује.”[9], рекла је Исидора Секулић за стваралаштво Ханса Кристијана Андерсена, препознавши универзалне вредности и дубину овог дела које је често окарактерисано као површно, чак банално. Наиме, тачно је да у Андерсеновом делу постоји површински, фабулативни слој који је примамљив деци, али и онај дубљи, алегоријски слој, који запажају други читаоци. Осим тога, Андерсену се мора одати признање за привидно једноставан, а ипак дубоко лириком прожет стил. Његова дескрипција је снажна, а моралне поруке, иако свеприсутне у његовом делу, ослобођене су пуке дидактичности, која често уме да оптерети дело и тиме наруши његову вредност. Неке медијске адаптације које смо анализирали у овом раду, дотакле су се само површинског слоја бајке Мала Сирена, иако су и њега у одређеној мери изневерили, а неке су успеле да допру до других слојева овог дела, а то су пренели поступцима сходно уметностима којим припадају.

[1] Ханс Кристијан Андерсен, Ружно паче, најлепше бајке, поговор Петра Вујичића, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 2011, стр. 282.

[2] Исто, стр. 79.

[3] Љубиша Рајић, Андерсен на размеђима, Нови Сад, 2007, Зборник Матице српске за књижевност и језик, књига 55, свеска 1, стр. 19.

[4] Ханс Кристијан Андерсен, нав. дело, стр. 90.

[5] Исто, стр. 90.

[6] Љиљана Пешикан Љуштановић, Усмено у писаном, Београдска књига, Београд, 2009, стр. 20.

[7] Аса Бригс, Питер Берк, Друштвена историја медија, Клио, Београд, 2006, стр. 61.

[8] Наташа Половина, Мотиви смрти из загробног живота у бајкама Ханса Кристијана Андерсена, Зборник Матице српске за књижевност и језик, књига 55, свеска 1, Нови Сад, 2007, стр. 65.

[9] Ханс Кристијан Андерсен, нав. дело, поговор Исидора Секулић, стр. 274.