Татјана Јовичић
РЕЧ О СЛОБОДИ У КАКВУ ВЕРУЈЕМО

 

Милан Громовић: Спирала

Бранково Коло, Сремски Карловци / Нови Сад, 2020.

 

Прва збирка песама Милана Громовића Спиралa представља руковет песама које су стваране од најранијих студенских амбиција, питањā, недоумица и занесености, до коначних ставова, погледа на истинитост свакодневице, утемељених вредности и сећањā која су у песнику оставила дубок траг. Осим наслова Спирала, који буди асоцијативни бљесак и богату симболику и пре самог читања, потребно је одмах рећи да је цела збирка својеврсна „спирална целина“. Свака песма је за себе један изобличени круг, а то изобличење долази са једног позитивног поетичког врела, па су ови неправилни кругови посве конструишући или реконструишући, а никако нихилистички. Својом слободом писања, сигурношћу са којом нам представља сопствене идеје, не либећи се да искористи епитете потпуно неочекиване за одређене предмете, појаве и осећања, песник нам благо заокружује сваку песму. Управо због тога, као што је и сама спирала створена, тако и свака песан укрштајући се на крају, отвара пролаз за идејом обојен и дозом исповести обогаћен, потпуно нови круг. Тако је, у симболичком смислу, спирала поетичка матица која око себе окупља концентричне семантичке кругове.

Циклус песама Кост у зрну доноси нам континуитет предака и потомака, који кроз наш ДНК, кроз суштину нашег бића оличен у једној бесконачној спирали костију проговара и даје путоказе за будућност. У песми Струн кости су струњене (згрчене) као желудац у неизмерном болу, али и загледане у небо и суштину постојања: ,,Костима / Струни се трун / Устима / Терет грцка / Муљу желуца / Кораци неба / Затапају / Горки коров / Прстију“. Под утиском једне експресивности Спирала нас, брже него што схватимо, лако засени следећом сликом костију које демијуршки стварају сам текст песме, реч по реч. О томе говори песма Крцкава реч међ’ ноктима: ,,Уз леђа, ноктима / Застане суштина / У грлу кост / УвРедом шлајфује / Уковане ноге / шПринтају / Реч“.

Мотив и идеја песама, као и саме спирале, непрeстана су борба и путовање аутохтоним лирским светом у коме се сваке секунде смењују слике живота. Лирски субјекат Спирале као да је „упао у живот из невиних даљина“, како би рекао Владислав Петковић Дис. Тај пут на први поглед може бити бесциљна херметична пловидба. Али, са друге стране, када се најмање сналазимо у елиптичним, готово настасијевићевским пасажима Спирале, јави се необјашњива катарзична потреба за оживљавањем сопствене душе.

На корицама Спирале морепловци покушавају да пронађу начин да спасу свој брод од јаког ветра који им сакрива пут. Садржај књиге, за нас је управо спирални пут, пут равнотеже, или, боље рећи, уравнотежења који, ако га пратимо, више не можемо изгубити. Као пример спиралне замисли песничког текста још изимамо и песму (Рrint) Статистика: „Статира / Посмртни марш / У речни источник / Од мермера / У прећутаник.“ Мотив ћутања и прећуткивања речи, слободе, слободоумља оличен је у наслову циклуса Прећутаник. Из овог циклуса створена је некаква граматика тишине. У том тиховању су: „ћут“, „прећут“, „Прећутаник“ и „Прећутаникова азбука“.

Поред смелих асоцијативних низова којима се неретко служи, песник ову збирку оживљава и засебном целином песама, употпуњених лексемама из сфере информатике. Иза овог часа уметничке слободе крије се песникова мисао о контрасту лакоће стварања и писања у данашњици (new, open, save – циклус Kingston флеш од 8 гигабајта (Info) и цене уложеног труда једног зографа и часа његовог удаха живота обојеном зиду. Трагови ове идеје назиру се из песме Битност (export): „На мрежи клија / Битност једног догађаја / Кроз поплаву јегуљом плива / Исијава у сећању / Из руке љигава бежи / Од промене се променом чува / Сања да се пробуђена буди“.

У жељи да пробуди битност догађаја заинтригиран пролазношћу, песник не крије своју замисао о незаустављивости промена и смене појмова лепоте. Не можемо, а да Громовићев мотивски ланац, какав имају уметничка дела неких старих времена, не упоредимо са неизбежним мотивом страха у делу Манасија Васка Попе: ,,Зографе / Докле твој поглед допире / Кичица твоја не дрхти / Боје твоје не плаше се.“ Управо Попиног зографа, или парадигму средњовековног ствараоца уопште, песник буди у песми Испред фреске Страшног суда у цркви у Каони (delete).

Разноликост и свестраност Спирале је очигледна. Њене песме су астрофичне, изражајне и неуобичајено сажете. Али то ни у каквом смислу не уназађује њихов експресивни и сугестивни учинак. Штавише, до изражаја долази њихова језгровитост и рефлексивност. Слободан и сведен стих овој збирци придодају непосредност, a његова елиптична форма упечатљивост. Интеракција са античким и средњовековним језичким елементима последица је песникове заумне замисли за отварањем комуникације са песништвом уопште. И управо спој језичког стила и идеје чини срж оригиналности овог дела. Платон је сматрао да су мисао и израз нераздвојиви. Стил је резултат једне инспирације која мисао сједињује са њеним језичким изразом. Када нема инспирације, нема ни израза, па самим тим нема ни стила.

Књига је надахнута печатом хипотеза и иновативних тема Милана Громовића и у поенти његове песничке визије. Иван В. Лалић је рекао у песми Опело: ,,Нећу да прећутим / Зидови су прећутали / И срушили су се“, а ови стихови су наведени у Спирали. На тренутак читалац ухвати песничку мисао, а убрзо схвати да без свог домишљаја неће ни прочитати овакву поезију. Написати песму о ћутању, прећутати Прећутаник. У ствари, натерати читаоца да се запита, да ли из ћутања настаје песма, а из песме свет? Написати песму о стварању, о идеји, о тишини. Или једноставно – прећутати је. Циљ ове мисли за нас представља слободу какву је Громовић и хтео да нам поклони – слободу у какву верујемо. Слободу да схватимо сопствени свет онаквим каквим га желимо. Слободу да „прећут“ уживамо као онај слатки тренутак стварања, тренутак несна – Десанка Максимовић Шта ли те спречи: „Родила си се из једног несна / Шта ли те спречи да постанеш песма?“.

И опет, крај овог круга чини (ре)конструишућу спиралу. Милан Громовић преноси јединствену идеју: оплеменити књигу собом и себе оплеменити књигом. Својом посветом „Бившем дечаку“ наш песник нам до знања ставља да прва збирка Ивана В. Лалића Бивши дечак за њега има значај личне природе. Оплеменивши себе књигом, Громовић се поистовећује са Бившим дечаком. И на тај начин, поред песама, својим читаоцима поклања део своје интимне замисли о животу, и себе у њему. У другом делу посвете је Милутин Бојић, али у руху античког песника препознатљивог по острву са којег потиче, па је овде у питању „Милутин са Крфа“. Ако узмемо у обзир чињеницу да на Крфу Бојић пише Песме бола и поноса, онда је посвета усмерена баш овом сегменту његове поетике.

Неуморна жеља и упорност песника да нам до знања стави свет у спиралном облику, у оном каквом га он види, као и себе каквим се види, спиралу као божанску и судбинску појаву, користећи се скоро па неспојивим облицима казивања и писања, шаље снажну поруку о дубокој лепоти – лепоти књижевности и онога какву је доживљавамо, лепоту слободе живљења и писања, љубави према ситним, наизглед пролазним борбама.

Милан Громовић Спиралом шаље ветар у леђа неким будућим писцима, стидљивим уметницима чија лепота беспотребно ћути. Расплинутим и талентованим душама са никад oбјављеним песмама и сакривеним погледима на свет и његове вериге. Да схвате и замисле спиралу. Да слободу визије тастатуром откуцају на пергаменту. Јер свет књиге је Свет у било ком обличју.