Жељка Јанковић
ДВОЈЕЗИЧНА ЛИРИКА ЈЕЛЕНЕ ДИМИТРИЈЕВИЋ[1]

 

Yéléna Y. Dimitriyévitch / Јелена Ј. Димитријевић: Au soleil couchant / У сутон

Филолошки факултет Универзитета у Београду / Народна библиотека Србије, Београд, 2020.

 

У двојезичној књизи Au soleil couchant – У сутон[2], у издању Народне библиотеке Србије и Филолошког факултета у Београду, садржана је тридесет и једна до сада необјављена песма Јелене Димитријевић. Стихове, писане на француском језику између 1926. и 1932. године, транскрибовао је и брижљиво на српски језик превео доц. др Владимир Ђурић. Поред транскрипције и српског превода, збирка омогућује увид у оригинални рукопис, који се чува у Народној библиотеци Србије (бр. Р 544/ I). Реч је о другој штампаној збирци поезије значајне српске књижевнице – прва збирка, насловљена Песме Јелене Јов. Димитријевића, Књига I, штампана је у Нишу далеке 1894. године и наишла је на позитивне реакције читалаца и критичара[3].

 Читаоца у поново откривени део поетског стваралаштва Јелене Димитријевић кроз двојезични предговор уводи Зорица Бечановић Николић, потцртавајући европски елемент идентитета српске културе и уочавајући сродности у сензибилитету између јунакиња ауторкиног романа Нове и интимистичких стихова који опевају њен сопствени занос пред баштином како Истока, тако и Запада. У овим стиховима које, како уочава З. Бечановић Николић, не красе формалне бравуре или дубока оригиналност израза, значајно је осетити фасцинацију француским језиком, хуманистички и космополитски дух „светске жене“ као вредности које је ауторка оставила на узор будућим поколењима, и сагледати свеобухватни поглед на живот и широк распон тема – порањање у себе, радост живљења упркос недаћама, запитаност над смислом живота и смрти, дубоко разумевање Другог – којима стихови комуницирају са савременим читаоцем.

У збирци поезије ишчитавају се и аутобиографски елементи с којима су се читаоци прозе Јелене Димитријевић упознали кроз њене путописе, романе и приповетке, као и кроз епистоларна остварења: одушевљење француском културном баштином, градом светлости као „божанствен[им] боравишт[ем] Наукâ, Уметности и Лепоте“ („Париз“), и француским духом кога красе Воља, Интелигенција и Осећајност (Сумрак живота), усхићеност пред величанственим Оријентом (Исток, Пред капијама Троје, Erа una vez a Bagdad, Песма о носталгији и љубави), женска солидарност и феминистичко деловање (Приказање, Ко смо ми?), поигравање традиционалним родним улогама и схватањима природе мушко-женских односа (Жена, Јединствени проблем, Света успомена, Храбри друг, Усхићење и разочарање, Без прекора). Збирку отварају и затварају лирске медитације о пролазности живота (Приказање, Не тражите), теми којој је посвећен највећи број стихова (Без кајања, Мистичко путовање, Продавачица цвећа, Кажу, На раскршћу, Мудри Арапин, Одлазак среће). Загледан у себе и запитан над смислом живота, женски лирски субјект упућује и на чистоту детињства (Света успомена), напетост и спрегу између срца и разума (Истрајност), спону мишљења и осећајности (Свете привилегије, Питања).

Најзад, збирка поезије уоквирена је двојезичним књижевно-историјским поговором Владимира Ђурића. Преводилац стихова Јелене Димитријевић најпре оцртава главне линије живота и стваралаштва ауторке, како би потом указао на рецепцију њеног дела за живота и после смрти, те подвукао значај прегалачког рада Слободанке Пековић, Светлане Слапшак, Владимира Бошковића, Магдалене Кох и Биљане Дојчиновић, који су заслужни за ревалоризацију и рехабилитацију њеног дела од осамдесетих година прошлог века наовамо. Када је реч о песмама које је транскрибовао и превео, Ђурић предочава и занимљиве појединости везане за рад на рукопису и за читање извесних песама у француским салонима тридесетих година XX века, пружа панораму формалних и тематско-мотивских обележја збирке, да би затим посебну пажњу посветио песмама Приказање, Свете привилегије, Исток, Јединствени проблем и Париз, те закључио како се збирка истиче драмском снагом и светским духом.

Објављивањем ове књиге, која је један од плодова рада чланица и чланова пројекта Књиженство, теорија и историја женске књижевности на српском језику до 1915. године (захваљујући ком је, између осталог, стваралаштво Јелене Димитријевић враћено у жижу критичке и читалачке јавности и уврштено у школску лектиру), осветљено је заборављено парче раскошног витража какав је дело књижевнице, светске путнице, ангажоване феминисткиње и добротворке Јелене Димитријевић, парче које омогућује, између осталог, да се јасније уочи лирска димензија њеног прозног стваралаштва и увиди како је „њена вера поетизација света“[4]. Штиво представља и драгоцено сведочанство о дубини задојености српске интелигенције француском културом у првој половини претходног века, као и значајан прилог обухватнијем сагледавању француско-српских културних и књижевних веза.

 

 

[1] Oвај текст је настао у оквиру пројекта Књиженство, теорија и историја женске књижевности на српском језику до 1915. године (бр. 178029).

[2] Уредница издања је проф. др Зорица Бечановић Николић.

[3] Биљана Дојчиновић истиче како је Павле Поповић прибележио да песмама Јелене Димитријевић треба поклонити пажњу и „дати ’нарочити значај’ због њиховог квалитета“ (Biljana Dojčinović, „Viloslovka putem oko sveta“, u Jelena J. Dimitrijević, Sedam mora i tri okeana. Putem oko sveta, Beograd: Laguna, 2016, стр. 13).

[4] Исто, стр. 19.