Владислава Гордић Петковић
КЉУЧАРКА КУБЕ

 

Радмила Гикић Петровић: Кубанске пријатељице

Академска књига, Нови Сад, 2020.       

 

Путописна, ерудитска радозналост Радмиле Гикић Петровић, као и жеља да свет и обиђе и објасни и предочи имагинарном саговорнику, утицала је на профил њене прозе, њених академских интересовања, њених широко постављених циљева много више заснованих на жељи да се окуси духовна пустоловина него да се оствари материјална амбиција. Радмила је написала, тако, још средином осамдесетих путопис Намасте, Индијо (1984), што није остала једина прилика да проговори о далеким световима у којима је живела у неколико наврата; касније су дошли на ред и Разговори о Индији (1989), путописи из Вијетнама Вијетнам и девет змајева (2016), путописни роман Koreja post scriptum (2014) за који је добила награду „Љубомир Ненадовић“ 2015. Своју је најновију путописну, кубанску, књигу писала пуне четири године.              

            Да ли се ради о путописној аутофикцији, будући да Радмила Гикић Петровић пушта утиске да је воде кроз оно што би амерички романсијер Натанијел Хоторн назвао „неутрална територија имагинације“? Вероватно Кубанске пријатељице јесу аутофикција, јер, служећи се амбивалентном природом чињеничног и измаштаног, ауторка вешто изводи реалне, животне интервенције у оквирима инвенције: у туристичком путовању, које је увек и помно истраживање колико год да је и уживање, које је увек и поучно и забавно. У Кубанским пријатељицама примећујемо зналачку употребу транспарентне ауторске персоне, репортерско драматизовање и деликатно варирање аутентичних ситуација и догађаја. Текст овог путописног фрагментарног романа креирају аутопоетички записи о доживљеном, записи са границе фиктивног који нас подсећају да је свака аутобиографија истовремено и поступак обезличења (укључивања у процес перцепције свега што долази из спољног света) и методолошки кључ сваког нашег читања.

            Радмилина путописно-поетска инвенција која се темељи на искуству – које је не само доживљено, него и подељено са имагинарном сабеседницом, подељено и тиме удвојено – инаугурисана је у стваралачки принцип налик поетичкој потреби Ернеста Хемингвеја да порекло свега измаштаног потражи у стварности, али тако што ће нас подсетити да списатељска инвенција заправо јесте, у свом најдубљем и најлепшем значењу, интервенција на доживљају. За Радмилу Гикић Петровић путопис тражи више од хронотопа: путопис постаје процес грађења структуре, уланчавања приповести и протагониста, зидања нових здања на темељима деривативне природе литерарне инвенције.

            Радмилин неретко лирски интониран, а увек стратешки сегментиран исказ прати једна вешто утаборена приповедна перспектива која ће понекад реметити временски след, увести ретардације и рефлексије у садашњост приповедног тренутка, али и саму садашњост представити као жариште небројених дигресија. Сви се ови племенити приповедни маневри сустичу у креирању прозе која је блиска и краткој причи и репортажи и поетској медитацији, већ и стога што су Кубанске пријатељице искуства разврстана у кратка поглавља у којима се смењују временски и просторни планови као у филмској нарацији, али и уводи доживљај дијалога. Дијалог је ту да се оспори крхка светост првог утиска и дугог знања; дијалог служи да уведе мистерију присуства Другог коме се приповеда – то Друго лице живи у два света, у свету приче и свету голог фактицитета, а оба света сумњају у аутентичност баш оног дела који им не припада. Лице ком се нараторка обраћа је Стана, делатна и практична, богиња фактографије, евиденције и свакодневице, особа која се отвара према искуству и скепси онолико колико се нараторка препушта наученим чињеницама и књишком знању. Тако у дванаест поглавља испричана прича о Куби и најважнијим топосима који је одређују како у историји, тако и у културној имагинацији света (о Че Гевари, мистерији и вештини гајења дувана, о Хемингвеју, његовим заносима и ексцесима, о Фиделу Кастру, Хавани и читавом низу топонима) заправо постаје текст бременит емоцијама и реминисценцијама, учени есеј с прозрацима носталгије, пре свега авантура путовања након ког, поред увек несигурног памћења, остају да трају непорециве присности.

 „Цвет је тешко пресадити, треба му обезбедити исте услове, исту влажност земље, подједнаки однос минералних састојака, а човек, када се премешта, потпуно мења средину“, записао је Давид Албахари у роману Мамац. Као да је хтео да нас подсети на један исказ Ернеста Хемингвеја, записан у књизи Покретни празник, где амерички нобеловац такође размишља о потреби пресађивања, али у потпуно другачијем контексту, рекли бисмо – лагоднијем. Физичка трансплантација из једног света у други, сматра Хемингвеј, омогућава да се пише боље: „На једном месту може се писати боље него на другом. То се зове трансплантација, и можда је она једнако потребна људима колико и свему другом што расте.“ Хемингвеј пише за столом једног париског кафеа причу о Мичигену, а у том га покушају, ако га сећање не вара, омета лепа Францускиња која седа за суседни сто. Њено је лице „свеже као тек искован новчић – кад би се новчићи ковали од глатког тела и коже освежене кишом“. „Желео сам да је ставим у причу“, признаје писац.

Настало безмало три деценије након романа-првенца (али на основу бележака које су се множиле и таложиле у време кад је писано и живљено Сунце се поново рађа), Хемингвејево дело аутобиографских фикција Покретни празник од сећања и сањарења конструише пишчев приватни Париз, много више идеализован и мање критикован него у време кад је писац у њему живео. У наративу прошлости, представљен је и идиличним амбијентима и интригантним људима. Но док Хемингвеј трансплантацију сагледава као изазов, Албахари је доживљава као коб; Хемингвејеве сеобе су пустоловине са прецизираним роком трајања, код Албахарија јунаци напуштају завичај, породицу и језик због рата, егзистенцијалне опасности или каквог другог разлога довољно неупитног да се оде заувек.

            Иако у књизи Кубанске пријатељице ревносно прати Хемингвејево кубанско искуство (како оно компликовано, идеалистичко и идеолошко, тако и оно несумњиво компликованије, сновидно и заљубљеничко) стратегијама самозапитаности које су тако карактеристичне за Албахаријеве јунаке, Радмила Гикић Петровић не допушта себи ни Хемингвејеву носталгичност, ни Албахаријеву фатализацију. Њено путовање је грађење новог света, макар утолико што је једно случајно познанство прерасло у пријатељство и узбудљиво сабеседништво, прожето ситним спорењима, драгоценим откровењима и важним суочавањима; њено је путовање, исто тако, све време осенчено и битисањем у старом и познатом свету, где су настањене овоземаљске обавезе и два мала створења о којима се ауторка брине и због којих се брине. Та су два бића чврст наративни оквир: као и зими у Србији, од њих Радмила одлази и њима се враћа. Трансплантација је за ауторку повратни процес прожимања, даривања и додиривања, саобраћање два света у искреном, непрекинутом дијалогу.

            Непретенциозно и само наоко из радозналости и доколице, Радмила Гикић Петровић истражује и испробава наративне оквире у које може да удене сва питања теорије и праксе, сва питања о смислу измаштавања и писања, сва расположива питања о смислу читања и критичког просуђивања, о смислу слагања и неслагања, о агону мишљења и постојања: неуморна и енергична интервјуерка писаца, књижевних историчара и теоретичара, разговор је одувек умела да употреби као шифру која отвара врата увида у мноштво стваралачких недоумица, у инвентаре постигнућа, али и у покоји сеновит кут жала и неостварених тежњи.

            Радмила Гикић пише путописну прозу која читаоца подстиче на договорну поделу имагинацијског простора, али не крије да је њен примарни мотив узвишено личан: путопис пише како би утажила сопствену немирну, пропитивачку радозналост. У свакој књизи путописа она ће, тако, делом изумети а делом из стварности преузети имагинизираног саговорника, било пријатељицу са којом путује, било ону која остаје у домовини и накнадно слуша приче о далеком свету. Сваки њен путопис суочава тамо и овде, али истовремено описује и изазов да се сопствени доживљај света промени, оплемени утицајем друге културе, историје и језика. Увек спремна да свој положај иронизује и себе прекори због одвише бриге или одвише безбрижности, Радмила Гикић Петровић пише као прави кључар и чувар света који није довољно открити и истражити: треба га и прилагодити себи, припитомити; треба се препустити ризицима и сластима трансплантације, новонаученог уметничког механизма који сам себи постаје величанствен циљ.