Олга Токарчук
РУЖНИ СНОВИ

 

– Ружно сам сањао – каже Вртлар својој сестри, Ани Гешти. – Грозан сан.

Седи за кухињским столом у пижами, рашчупане косе, пировао је до зоре, плесао с пријатељима по меким травњацима, пио, зато је лоше спавао. Фешта је почела увече и његови лампиони су прекрасно светлели. Али кратко.

– Некакви нереди су у граду, некакве уличне туче. Полупали су моје светиљке, изгазили моје травњаке. Интервенисала је полиција. Не знаш шта се десило? – Убацује шаку витамина у чашу. Мућка их, они шуме, враћају му мир.

 

Ја, Ана Гешти, ја, његова сестра, ја свака која разумем снове, видим да мој брат ништа не зна. Ништа није било у вестима о Инани.

– Вратила се Инана. Ана Ин се вратила – кажем.

Убледео је, рекла бих. Значи, разумео је.

У том сну он је стајао на обали реке. Сањао је таласе који надолазе, нарастају, претећи прекривају хоризонт. Ветар се увукао у трску на обали, жалосно се њишу њене главице, сува је то и безрека јадиковка. Дрвеће у шуми диже се изнад њега, прилази му, опкољава га, та претећа једнонога чудовишта. Вода се излила у његову кућу, допире до глежњева. Његове кофе и саксије разбијене су и уништене, нестала је омиљена шоља из које је пио воду, нестале су му мотика и грабуље. Видео је киселу кишу како пада на његове усеве, видео је воду која је излокала кртоле зумбула; лисне ваши запоселе његове руже, волухарице раскопале подземне изданке. Кућа је била празна, суђе испревртано, чаше полупане, то властелинство је поседнуто, ти теписи туђи, похарани и изгажени, блатњави трагови на исполираним дрвеним степеницама, постељина у спаваоницама увртложена, исфлекана крвљу.

 

– Све то се дешавало због мене, био сам крив. Али због чега сам био крив не знам, па нисам ни могао ништа да спречим. Био сам мали и ситан, био сам слаб и напуштен; није било никога да ми помогне.

– Ох, не говори више! – сипам му кафу, њен поточић се излива из шоље по столу, падају на земљу црне капљице.

– Знаш ли шта то може да значи? – пита.

– Не, не знам – одговарам и гулим црно блато од земље, дрхте ми руке. – Не мисли о томе!

Како се сакрити пред таквим сном, мислим. Грлим га и осећам испод пижаме његове кости, ситне кости, нимало гороломне, већ људске – наше кости, наше подигнуте скеле; по томе личимо на град – саздани од стожера, шупљикавог веза и крлетки. На томе смо распети, шатор крхки. И мислим још: где би се она другде запутила ако не овамо? Инана. Сигурно ће доћи по онога ког је волела, неће моћи да замајава своје прогонитеље у недоглед. Биће као ватрена кугла која се котрља ка води да би угасила пламење а при том пали све око себе; биће као клицоноша која тражи утеху у туђем загрљају и тако преноси вирус; биће као гоњена звер која се панично склања у рупу и тако своју децу предаје егзекутору. Док то мислим, осећам испод пиџаме крхко тело мог брата. Како да га сакријем? Где? У граду нема места где бих га од ње сакрила. Мора с неким да се замени у лицу, у телу, да игра неког другог, да свуче кожу као змија свлак, да се стопи с буљуком и по цео дан вози лифтовима да би затро трагове, да би другачије мирисао, кретао се, да би постао неко други. Да би престао да буде то што јесте, да би заборавио на себе.

– Бојим се – каже мој брат, Вртлар. – Да ли сам учинио нешто рђаво, да ли сам негде подбацио? Економисао сам својим ресурсима. Трудио сам се да све радим добро, био сам одговоран, бринуо сам о биљкама, бринуо о људима. – Гледа ме, тражи потврду; одобравам му, шта ћу? – Она је тражила авантуре, одбацила је све што је имала и сишла у подземни свет. Не разумем то. Зашто ронити у мраку кад је на површини све лепо насликано, свет цео? Сад се враћа као монструм који довлачи за собом злодухе, отвара им капије и доноси метеж у град, ломи све што сам направио. Зашто да се осећам кривим кад ништа нисам скривио? Шта имам ја с тим злодусима, и какав је то бизарни данак, смешно је то – да неко мора поћи за њом! А зашто? Ко сеје ветар, жање буру. Ко се мача лати, од мача погине. Зар нас нису учили од малих ногу да како радиш тако и имаш? Ко је казао: А мора мора да буде храбро да из себе изгрца Б? Зар нас нису учили да постоји непочинство и постоји казна?

 

Да, у праву је, истина је, мислим и отварам ормаре. Али постоји такође љубав и постоји рана.

– Ма пусти, кажем, не мисли више о томе – смирујем га, и он се препушта мојим рукама.

Прекрасан је. Изабрала га је међу хиљадама других, град је добила у мираз, предала му је себе и сва своја богатства, учинила га краљем Вртлара и краљем мушкараца, краљевића опсенара што куниће ваде из шешира. Дала му је слободу. Али кад је отишла, кад је кренула у Доњи свет, он је био сувише заокупљен собом да би јој помогао. Некад је била за тебе цео свет, и тај једини пут кад јој је помоћ била потребна – подбацио си, обмануо си је, мој брате. Тако мислим, али не смем да му то кажем. Мајка ме је научила да га увек штитим, јер је осетљив и нежан, ломан као папирни лампион, тај мој брат, Вртлар.

Бријем му његове лепе обрве, на њиховом месту извлачим оловком танку црту. Покривам његову светлу кожу слојем тамнијег пудера. Усне мажем дречавим кармином. Шарени турбан на глави сакриће његову бујну косу. Стежем му грудни кош мидером, на месту груди има два сунђера. Струк тесно опасујем ешарпом. Бријем му листове, а на ноге назувам нестабилне ципеле с високим штиклама. Хаљина ће бити лила боје и оженствениће његово прекрасно тело. Даћу му корпу да изгледа као праља или канцеларијска хигијеничарка, или секретарица, дадиља, васпитачица.

– Трчи сада, иди до лифтова и вози се само увис, иди нашим оцима и моли их за помоћ, они ти је сигурно неће одбити. Ја ћу ове замајавати, одвраћаћу им пажњу.

– Коме? Ко треба да дође? – пита неспокојно.

– Кажем само онако, нико неће доћи.

Гледа ми у очи, његове зенице су црне и широке. Видим тамо себе, малену, сићушну као влат траве, девојчицу опасану црнилом, принцезу на зрну мрака. Грлимо се на растанку, а затим се он искрада из куће. Нестаје у гомили. Губим га из вида.

 

Добро разумем тај сан: Вода која навире у таласима – претња, помор на помолу. Трска злогука која врти главом и свира уз ветар – ја која тонем у жалост. Дрвеће које се примиче, надире – разбојници који вребају за вратима. Таласи који се уливају у стан – подземни потоп, струја паклених река. Злопоглеђе које упропашћује намештај, шоља нестала са ексера на којем је висила, то је он, Вртлар, брат мој и муж који је испао из мајчине утробе, го и беспомоћан. Сатрвене биљке – нема власти над даном смрти, ниједан облик се не сачува.

 

 

(Одломак из романа Ана Ин силази у Доњи свет )

 

 

ОЛГА ТОКАРЧУК (OLGA NAWOJA TOKARCZUK, Сулехов, Пољска, 1962), прва пољска нобеловка за прозну књижевност и прва пољска букеровка, двострука добитница највише пољске књижевне награде Nike, преведена на 37 светских језика. Књижевница чији је опус тешко жанровски одредити: почела је као песникиња, касније као прозаисткиња и есејисткиња прихватила роман као књижевну форму која постаје њен најјачи аргумент у афирмисању става да књижевност има снагу да мења свет. Активисткиња левичарске оријентације, феминисткиња, заштитница права животиња (екранизација њеног еколошког трилера Вуци своје рало по костима мртвих, филм Трофејна дивљач лауреат је Сребрног медведа на Берлиналу 2017). Књижевница која истрајно гради наратив о нужности превазилажења и мењања окошталих форми институционализма, која указује на дезактуализоване идеологије и позива на мењање парадигме, доследно подсећајући на сва бића која деле с нама планету. Живи у Вроцлаву, али се све више се враћа Крајанову, планинском месту у Доњој Шлезији у којем је покренула фестивал Књижевне планине.

Роман Ана Ин силази у доњи свет из 2006. године код нас ће објавити Службени гласник. У њему је Олга Токарчук посегнула за једним од најстаријих митова људског рода, причи о Инани (касније Иштар, Изида), сумерској богињи која је сишла у подземни свет да се обрачуна са својом сестром Ерешкигал, владарком смрти. Овај древни мит који је темељ свих каснијих митова ауторка интерпретира у футуристичким оквирима, испредајући универзалну причу о васкрсењу из које су се развиле основне претпоставке патријархалног монотеизма – парадигме која је постала саставни део психе савременог човека.

 

 

Избор, превод са пољског и белешка

Милица Маркић