Нагиб Махфуз
ПОЧИНИТЕЉ НЕПОЗНАТ

 

У стану није било ничег необичног што би привукло пажњу или могло користити детективу. Састојао се од две собе и предсобља. Једноставно, све је било обично. Међутим, оно што је збуњивало била је спаваћа соба. Изгледала је сасвим нормално, све ствари су биле на свом месту, мада је у њој почињено ужасно убиство. Чак је и кревет био како треба, односно није био у нереду онолико колико се то очекује након спавања. Осим што човек који је сада лежао на њему није спавао. Био је убијен, о чему је сведочила крв која се још није осушила. Усмрћен је дављењем, на шта указује траг конопца око врата и исколачене очи. Око покојниковог носа и усана крв се скорила. Није било трагова борбе и опирања, ни на кревету ни у остатаку стана. Све је било уобичајено. Детектив је стајао збуњен. Његове увежбане очи кружиле су на све стране, гледао је и испитивао, али без успеха. У питању је, ван сваке сумње, злочин, а за злочин је потребан починитељ, а њега није могуће ухватити ако нема трагова. Значи да је убица ушао кроз врата и на исти начин изашао. С друге стране, човек је удављен конопцем, а питање је како је убица обмотао конопац око његовог врата? Можда је то учинио док је жртва спавала, што би било прихватљиво објашњење у одсуству било каквих трагова борбе. Постоји и друга могућност, да га је изненадио одостраг, придавио, затим га усмртио на кревету, прекрио га, све ствари вратио у првобитно стање и отишао не остављајући било какав траг. Какав човек! Какви нерви! Ради стрпљиво, смишљено, мирно и прецизно као што се дешава на филму. Владао је собом, жртвом, злочином и местом злочина и мирно отишао! О какав је то убица!

            Детектив је у глави зацртао кораке истраге: утврдити мотив, испитати кућепазитеља и стару слушкињу и узети у обзир разне могућности, истовремено обуздати, колико год је то могуће, снажне емоције. Затим се вратио размишљању о необичном злочинцу који се ушуњао, усмртио човека и отишао не оставивши трага, попут лаганог поветарца или сунчевог зрака. Претражио је ормар, писаћи сто и жртвину одећу. У њој је нашао новчаник у коме је било десет фунти, сат и златан прстен, што је указивало да крађа није била мотив. Па шта је онда био повод?

            Позвао је кућепазитеља да га испита. Био је Нубијац[1] зашао у године, који је већ неколико десетина година радио у малој згради у улици ал‒Барад у Абасији[2]. Испричао је, што је било значајно, да је убијени био професор у пензији, по имену Хасан Вахби, седамдесетих година или старији, живео је сам од када му је преминула супруга. Има ћерку која је удата и живи у Асјуту[3] и сина лекара који ради у Порт Саиду. Преминули је пореклом из Дамијете[4]. Служи га Ум Амнија, која му долази око десет сати изјутра и одлази у пет после подне.

            ‒ А ти, да ли му повремено нешто обављаш?

            Старац брзо и самоуверено рече:

            ‒ Не, никада. Виђам га само када пролази поред мојих врата.

            ‒ Кажи ми нешто о јучерашњем дану.

            ‒ Видео сам га како напушта кућу око осам сати.

            ‒ Да ли ти је тражио да му очистиш стан?

            Човек помало нервозно рече:

            ‒ Већ сам рекао, ниједном, никад у животу. Ум Амнија долази у десет, припрема му храну, чисти стан и пере веш.

            ‒ Да ли оставља неки прозор у стану отворен?

            ‒ Не знам.

            ‒ А да ли неко може да уђе кроз прозор?

            ‒ Као што видите стан је на трећем спрату, тако да то није могуће, а сама зграда је са три стране окружена кућама, док четврта страна гледа на улицу ал‒Барад.

            ‒ Добро, настави.

            ‒ Као што рекох, напустио је стан у осам и вратио се у девет. То му је рутина већ више од десет година, а затим борави у стану све до следећег дана…

            ‒ Да ли га неко посећује?

            ‒ Осим сина и ћерке, не сећам се да сам видео неког да му долази у посету.

            ‒ Када су га последњи пут посетили?

            ‒ Током великог празника.

            ‒ Да ли му навраћају млекаџија и продавац новина?

            ‒ Махом сам купује новине током јутарње шетње, а кисело млеко му поподне доноси Ум Амнија.

            ‒ Да ли му је јуче донела?

            ‒ Да, видео сам момка са млеком како се пење до стана а затим како одлази.

            ‒ Када је Ум Амнија јуче напустила стан?

            ‒ Отприлике при заласку сунца.

            ‒ А када је данас дошла?

            ‒ Око десет. Куцала је на врата, али није јој отворио.

            ‒ Да ли је он и данас излазио као обично?

            ‒ Не.

            ‒ Јеси ли сигуран?

            ‒ Нисам га видео да излази. Седео сам на свом месту поред врата када је Ум Амнија дошла. Затим се после четврт сата вратила да ме обавести како јој не одговара. Тада сам се попео са њом, звонио сам и куцао на врата, а пошто није одговарао, отишли смо у полицијску станицу.

            Детектив помисли у себи да овај кућепазитељ није у стању ни кокошки да заврне шију, као и Ум Амнија, али су ипак могли да омогуће неком да уђе и изађе из стана. Поставља се питање зашто је господин Хасан Вахби убијен? Да ли је у питању прикривена крађа? Да ли је новчаник намерно остављен да би обмануо истрагу? И да ли је присуство кључа од стана у фиоци стола још једна игра?

            Ум Амнија је рекла да већ четврт века служи у професоровој кући, петнаест година док је газдарциа била жива и десет година по њеној смрти. Професор је, међутим, одлучио када је постао удовац, да она убудуће спава у својој кући. Она је такође била удовица, мајка шесторо женске чељади, све удате за раднике и занатлије. Дала је детективу њихове адресе.

            ‒ Јуче је био сасвим здрав, читао је новине, наглас рецитовао делове из Курана, а када сам напуштала стан слушао је радио.

            ‒ Шта знаш о његовој родбини?

            ‒ Они су из Дамијете, али је прекинуо скоро све везе са њима и нико га није посећивао, осим сина и ћерке који су долазили током празника и распуста.

            ‒ Да ли је имао непријатеље, знаш ли?

            ‒ Не, уопште.

            ‒ Да ли га је било ко долазио у кућу?

            ‒ Нико. У ретким приликама петком изјутра одлазио би у кафану и тамо седео са неким пријатељима или бившим ученицима.

            Детектив се питао да ли је могуће починити злочин без повода и трага? Обавио је неопходне радње и претражио, заједно са својим помоћницима, кућепазитељев стан, Ум Амнијину кућу и станове њених шест ћерки. Затим је испитао малобројне пријатеље покојника, али ниједан од њих није понудио било шта значајно. Чинило се да је смрт човека била загонетка која збуњује ум.

У међувремену, вест се проширила по улици, затим је објављена у новинама, за њу је сада сазнала цела Абасија и многи су због тога били тужни. Син убијеног, лекар, потврдио је да отац није поседовао ништа вредно и да на рачуну у банци није имао више од стотину фунти које је штедео за непредвиђене и друге трошкове. Такође је потврдио да отац није имао непријатеље и да је убиство вероватно дело грамзивих криминалца који су мислили да се у кући налази богатство. Детаљно испитивање кућепазитеља и Ум Амније није донело ништа корисно и они су ослобођени сумње.

            Облаци збуњености обузеше детектива, као и осећања пораза који раније није доживео. Имао је дугогодишњу репутацију успешног борца са криминалом, како у унутрашњости где је службовао тако и у главним градовима округа. Укратко, био је полицајац са великим угледом. Ово је био први злочин пред којим је заиста био немоћан, без трачка наде и утехе. Разаслао је своје детективе да траже сумњивце по брду, периферији Вајилије[5] и парку Араб Мухамади, али нису сазнали ништа ново. Судски патолог је закључио да је професор Хасан Вахби усмрћен дављењем, прегледао је све ствари које су му припадале надајући се да ће наићи на отисак прста, длаку или било који траг који је злочинац оставио, али му је труд био узалудан. И сви су се нашли пред новом недоумицом.

            Детектив Мухсин Абд ел‒Бари је изгубио ведрину, осећао је стид и срамоту због овог великог пораза. Живео је у улици Јашбак која је била у близини станице полиције. Када је супруга приметила да пати, нежно му је рекла:

            ‒ Немој да кидаш нерве без разлога.

            Ћутао је. Да би отклонио бриге, почео је да чита. Веома је волео суфијску поезију попут стихова Саадија[6], Ибн Фарида[7] и Ибн ал‒Арабија[8]. Био је то редак хоби међу детективима и због тога је своју страст крио, чак и од најближих пријатеља. Овај догађај је био главна тема у Абасији због своје збуњујуће мистерије и зато што је покојник био професор многим младим људима из Абасије. Али, прошла је недеља дана, или тако нешто, и вест је утонула у страшно море заборава. Чак га је и Мухсин Абд ел‒Бари завео под ознаком „Починитељ непознат“. Док му је растао осећај горког пораза, рекао је себи „Непознат! Ово је заиста велика непознаница“.

            Месец дана касније детектив Мухсин је позван у стару палату у главној улици Абасије због сличног злочина. Као да се први злочин поновио, није могао да верује својим очима. Убијени је био некадашњи генералмајор у војсци. Живео је са породицом коју су чинили супруга у шездесетим годинама, сестра удовица такође у шездесетим и најмлађи син, иначе студент, у двадесетим. У палати су такође живели кућепазитељ, баштован, возач, кувар и две слушкиње.

            Генерал је ујутро нађен на кревету као да спава, што је иначе било уобичајено, осим што је сада спавао дуже него обично, а што је понукало његову жену да оде и провери шта се збива. Међутим генерал није спавао, већ је био задављен, трагови конопца били су урезани око врата, очи страшно исколачене, а око усана и носа била је лепљива крв. У соби ништа није било испреметано, укључујући и кревет. Нико од чланова породице, који су спавали на истом спрату, није током ноћи чуо ништа необично што би их пробудило. Укратко, детектив се по други пут нашао пред загонетним убиством, загонетком која га је већ поразила месец дана раније у кући професора Хасана Вахбија. Налазио се пред нечим што је непознато, необично, сурово, бесмислено, непојмљиво и нечујно.

            ‒ Да ли је нешто украдено?

            ‒ Не.

            ‒ Да ли је преминули имао непријатеље?

            ‒ Не, није.

‒ А послуга, да ли је била у добрим односима са њим?

            ‒ Изузетним.

            ‒ Да ли сумњате на неког?

            ‒ Нипошто.

            Детектив је обавио уобичајену истрагу без много наде. Брижљиво је прегледао палату, испитао је породицу и послугу. Слушао је забринуто, страхујући од непознатог. Питао се да ли се налази у тмини неке завере која има за циљ да многе лиши живота а истовремено му уништи углед и све вредно у животу. Осећао је као да га загонетка безмало дави тежином своје тајновитости. Ако опет доживи неуспех, неће бити вредан живљења, нити ће живот имати смисла.

 Због важности положаја убијеног, стигла је група детектива да би лично надгледали истрагу. Један од њих је зачуђено рекао:

            ‒ Нема сумње да се злочин догодио, али као да је извршен без злочинца?

            ‒ Напротив, зликовац постоји и вероватно нам је ближи него што мислимо.

            ‒ Како је злочин почињен?

            ‒ Крвник је обавио танак конопац генералу око врата, затим га затезао док овај није испустио душу. Међутим, како је убица дошао до места злочина и како је отишао не остављајући траг?

            ‒ А шта је мотив за убиство?

            ‒ Поводи су многобројни, као што су многобројни и мотиви живљења.

            ‒ Да ли је могуће убити неког без разлога?

            ‒ Ако је убица лудак, он убија без разлога, или са поводом који никад нећемо разумети.

            ‒ Каква је веза између професора и генерала?

            ‒ Обојица су смртници.

            Вест се нашла на првим странама новина са узнемиравајућим насловима који су имали застрашујуће дејство на јавно мњење, посебно на житеље Абасије. Генерал је био добро познат још од времена избора на којима је неколико пута учествовао а једном је изабран за члана парламента. Мухсин је мобилисао све своје агенте да истражују и проверавају дајући им строга упутства. Посветио се послу са грозничавом жељом да дође до одговора. Кући се враћао касно навече, малаксао и клонуле душе. Упорно је желео да своје бриге сакрије од супруге која се у то време суочавала са трудничким проблемима. Највише је страховао да због неуспеха истрагу не преместе из полицијске станице Ваилије, како би његово место заузео неко други, као што је, уосталом, и он својевремено заменио другог док је био у провинцији и тако напредовао. Узалуд је покушавао да се смири читајући поезију, јер му је ум био фиксиран само на злочин који је постао симбол његовог пораза.

            Ко је тај грозни убица? Он није лопов, ни осветник ни лудак! Лудак може да убије, али никад не чини злочин на истоветан начин. Нашао се пред нерешивом загонетком која није за потцењивање. Да ли ће моћи да истраје у обавези да сачува душе људи од те опасности? Људима је досадило ‒ посебно становницима Абасије ‒ претресање ове теме. Интерес је опао, људи су се до извесне мере смирили, и забринутост детектива Мухсина прерасла је у тугу скривену у дубинама душе.

            Тада се догодио и трећи злочин!

            Десило се то 40 дана после генералове смрти. Место злочина била је кућа станара средње класе, у улици Бејн ал‒Џанајен, а жртва млада жена у тридесетим, супруга ситног грађевинског предузетника и мајка троје деце. Као и увек, све је било уобичајено и на свом месту, осим светлуцавог трага конопца око њеног врата, крви око усана и носа и исколачених очију. Никаквих других трагова није било. Детектив Мухсин је мирно обавио рутински задатак, али очајан, осећајући да се његове муке никад неће окончати и да је пред себе поставио циљ да ухвати силу која нема милости. Мајка жртве, која је живела са њом, рекла је:

            ‒ Ушла сам изјутра да видим како је и затекла је…

            Бризнула је у плач и ућутала. Када је престао талас јецања, наставила је:

            ‒ Јадница, од пре десет година болује од тифуса…

            Мухсин је узвикнуо изненађено:

            ‒ Била је болесна?!

            ‒ Да, и стање је било веома озбиљно, међутим… међутим, није преминула од тифуса!

            ‒ Да ли сте током ноћи нешто запазили?

            ‒ Не, ништа. Деца су спавала у овој соби, а ја на овом канабету близу њене собе како бих чула ако зове. Ја последња у кући легнем и прва се будим. Ушла сам у собу и нашла је, ох јадница, као што видите…

            Супруг је дошао из Александрије око подне веома тужан. Прошло је неколико сати пре него што је био у стању да одговори на питања детектива. У његовом исказу није било нечег што би користило истрази. У Александрији је био због послова и јучерашњи дан је провео у кафани ал‒Тиџарија са људима чија имена је навео. Преноћио је код једног од њих у ал‒Кабарији, где га је затекао трагични телеграм. Викнуо је уздишући:

            ‒ Господине детективе, ово више није могуће издржати. Није она прва. Пре ње убијени су професор и генерал, па шта ради полиција?! Убица лишава људе живота, а ви га још нисте ухватили.

            Детектив Мухсин није могао да истрпи прекор, па је праснуо:

            ‒ Нисмо ми чаробњаци! Зар не схваташ?

            Убрзо се покајао збох ових речи које су му се омакле, и док се враћао у полицијску станицу у себи рече: „Истина је да сам ја права жртва ових злочина.“ Пожелео је кад би могао да обелодани своју немоћ. Овај злочин је попут ваздуха, али чак и ваздух оставља траг у кући. Или као летња врелина, али и оно оставља траг. Докле ће злочини да се воде као „починитељ непознат“? У међувремену, Абасију је захватио страх који су новине још више распламсале. По кафанама се само о томе причало, о злочинима дављења и непознатом, ужасном починитељу. Претила је опасност и нико се није осећао безбедним. Распршило се поверење у снаге безбедности. Сумња се ограничила на изопачене и лудаке, што је било популарно тих дана, али истрага је показала да нико од пацијената психијатријске болнице није побегао. У полицијску станицу је приспело грдно анонимних пријава на основу којих је полиција претражила многе куће, али у њима није нашла никог опасног, јер је већина била зашла у године. Неки људи из улице ал‒Сарајат пријавили су младића познатог по сулудости и настраности. Полиција га је ухапсила и одвела на испитивање, али је утврђено да је у ноћи убиства генерала био притворен у Езбекији[9] због узнемиравања једне девојке на улици, па је ослобођен. Сав труд полиције је пропао, па детектив Мухсин рече тужним гласом:

            ‒ У овом случају само сам ја сумњив.

            То је био пред самим собом, пред житељима Абасије, пред читаоцима новина. Шириле су се гласине, а нико није знао како. Причало се да је осумњичени познат полицији, али да полиција о томе ћути због његових блиских веза са важном особом из власти. Други су говорили да у збиљи не постоје ни осумњичени ни злочин, већ је у питању непозната, опака болест и да лабораторије министарства здравља раде даноноћно не би ли открили тајну. Међу људима се ширила збуњеност и немир.

            Једног дана, отприлике месец дана после убиства жене, дежурни у полицијској станици Вајилија дистрикта јавио је да је случајно открио тело у оближњој уличици поред станице полиције. Никад раније није се чуло за нешто слично. Детектив Мухсин Абд ел‒Бари је пожурио на место где се тело налазило, а могао је, да је хтео, лично да га види са прозора своје канцеларије. Нашао је тело мушкарца, полуголог, без сумње просјака, бачено одмах уза зид полицијске станице. Скоро да је узвикнуо од силног узбуђења када му је поглед пао на траг конопца коришћеног за дављење око човековог врата! „Ох, Боже… па зар и овај просјак!“ Претражио је његову гилбабу[10] у нади да ће нешто наћи. Позван је старешина кварта ради идентификације и он је потврдио да је у питању просјак из Мале Вајилије, бескућник, многима добро познат. Спроведена је устаљена истрага, без наде, тек да се покрије још један болан неуспех. Испитани су становници кућа у близини места злочина, али шта се ново могло очекивати? Зашто нису испитани и полицајци из станице, јер она се граничи са местом злочина? Агенти су се размилели по сумњивим суседствима, али као да су тражили нешто непознато, неко привиђење, утвару. Како би умирили становнике које је обузео страх због злочина, на десетине сумњиваца и преступника одведено је у притвор, тако да је Абасија била скоро испражњена од сличних појединаца. Али авај, која корист? Повећан је број полицајаца на улицама и удвостручен је њихов број током ноћи, а министарство унутрашњих послова је понудило награду од 1000 фунти ономе ко помогне да се ухвати тајанствени убица. Новине су на првим страницама доносиле узнемирујуће чланке о догађају. Све се то гомилало у душама становника Абасије да би се прешло у застрашујућу кризу. Савладао их је ужас, морила привиђења, и њихови разговори се претворише у безумне тлапње.

            Они који су то могли напустили су кварт, и да није посвуда било несташице станова и економских потешкоћа, Абасија би остала без својих житеља. Али вероватно да нико није патио више од детектива Мухсина Абд ел‒Барија или његова тужне трудне супруге. Тешећи га и храбрећи, рекла му је:

            ‒ Ниси ти крив, ова ствар превазилази човекову машту.

            ‒ Нема више шта да тражим на мом послу.

            ‒ Ништа ти ниси згрешио ‒ она ће брижно.

            ‒ Бескорисан труд је губитак времена, све док људи нису заштићени а штета обуздана.

            ‒ Победићете на крају, као увек до сада.

            ‒ Сумњам у то, јер овај случај се заиста разликује од свих до сада.

            Те ноћи није спавао. Остао је будан размишљајући, обузет жељом да побегне у свет суфијске поезије, у којој су мир и већина истина, где се светла претварају у више јединство постојања, у којој се налази утеха за све невоље живота, његова разочарења и огрешења. Зар није то чудно да и слуга истине и крволочни злочинац припадају истом свету? Умиремо, зато што узалудно трошимо наш живот на тричаве бриге. Нема нама живота, нема избављења, осим у сучељавању са истином, и ничим другим.

            Није прошло ни две недеље, а догодила се нова несрећа, ништа мање чудна од претходних. Касно навече, испред Десете улице, из задњих кола трамваја број 22 испало је тело. Кондуктер је зауставио возило и кренуо у пратњи возача ка извору звука. Угледали су једног ефендију[11] како лежи на земљи. У почетку су мислили да је пијан или дрогиран, или се оклизнуо и пао. Возач је принео ручну батерију и тог тренутка вриснуо показујући на човеков врат:

            ‒ Погледај!

            Кондуктер је погледао и опазио траг чувеног конопца. Обојица гласно повикаше и за тили час дотрча већи број полицајаца и агената који су били распоређени по околним ћошковима и уличицама. Одмах су ухватили две особе које су случајно пролазиле у близини места несреће и одвели их у станицу на саслушање. Удес је изазвао ужасан шок. Мухсин је морао да уложи огроман, очајнички труд, али поново узалуд. Ослободио је једног од приведених када је установљено да је у питању војно лице у цивилном оделу. Затим је испитао још тројицу других, опет без икаквог резултата. По пети пут Мухсин је осетио горчину пораза и разочарења и почео је да мисли да злочинац својом пакленом игром циља на њега. Личност злочинца подсетила га је на особу из крими романа, или из филмова са створењима која слећу на земљу са других планета. Тада је рекао супрузи, сав узаврео од горчине:

            ‒ Најбоље би било да одеш својим родитељима (свом оцу) у Гизу[12], далеко од овог амбијента испуњеног муком и стрепњом.

            ‒ Зар није срамотно да те оставим у оваквим околностима? ‒ она упита протестујући.

            Уздахнувши, он рече:

            ‒ Кад бих бар нашао добар разлог да замерим себи или било коме од мојих сарадника.

            Ситуација је нашироко претресана по новинама кроз опширне чланке психолога и верских достојанственика.

            Абасију је обузела паника. Пред сумрак би опустела, није било људи по кафанама и улицама. Сви су проводили ноћ као да очекују свој ред за смрт.

Криза је достигла врхунац када је пронађена девојчица задављена у нужнику основне школе… Застрашујући низ догађаја је настављен. Људи су били пренеражени. Нико се више није занимао за досадне детаље истраге, саслушања и мишљење стручњака по новинама. Размишљања су се ограничила на опасност вреба и хладнокрвно се примиче, не обазирући се на било шта, не правећи разлику између старог и младог, богатог и сиромаха, мушкарца и жене, здравог и болесног, куће или трамваја или улице. Да ли је у питању лудак? Епидемија? Тајанствено оружје? Бајке и измишљене приче? Полунапуштеним квартом овладала је туга, обрвао га је страх, на кућама су затварана врата и прозори, и више нико ни о чему другом није причао до о смрти.

Мухсин Абд ел‒Бари је лутао квартом попут безумника, надгледајући своје полицајце и агенте, истражујући лица и места, и даље у потпуном безнађу, дуго заокупљен очајем и горким поразом. Када би могао, понудио би убици свој врат – само да спасе људе пакленог конопца. Отишао је у породилиште где је лежала његова супруга. Сео је на ивицу њеног кревета и нетремице посматрао, са смешком на уснама, час у њу час у новорођенче. Био је то први осмех после дуго времена. Затим ју је пољубио у чело и отишао.

Вратио се у стварност са жељом да га нико не види. Осетио је нешто попут вртоглавице. Живот кога уништава непозната омча, постаје ништаван. Али живот је, без сумње нешто, и то нешто је скупоцено. Љубав, поезија и новорођенче. Нада чија је лепота безгранична. Битисање у животу. Једноставно присуство у животу. Да ли ту има нека грешка коју треба исправити? Када исправити? Вртоглавица се појачала, као што се то дешава приликом изненадног буђења после дубоког сна.

Командир станице је обавештен да је донета одлука о смени детектива Мухсина Абд ел‒Барија и постављању другог детектива на његово место. Командир је био веома незадовољан јер га је нарочито ценио и сместа је отишао у његову канцеларију. Угледао га је главе положене на сто, као да спава. Приближио му се и тихо му рекао:

‒ Мухсине.

Позвао га је, али овај није одговарао. Поновио је неколико пута позив, али овај и даље није реаговао. Продрмао га је не би ли га пробудио и Мухсин је чудно накривио главу. Тада је командир приметио кап крви на упијајућој хартији. Престрашен, погледао је у свог колегу и тада опазио траг језивог конопца око његовог врата.

Цела полицијска станица и сви у њој били су ван себе. Одржано је низ важних састанака у оштини и донети значајни и хитни закључци. Шеф полиције је позвао све своје помоћнике и одлучно и чврсто рекао:

‒ Крећемо у немилосрдни рат, све док не ухватимо убицу!

Мало је размислио, па наставио:

‒ Страх који је обузео становништво није ништа мање опасан од самог злочинца.

‒ Тако је, господине!

‒ Живот мора да се настави уобичајеним током. Људи морају да поврате мир и спокојство.

Многи упитни погледи тражили су одговор и шеф полиције настави:

‒ Ни реч о овоме не сме бити објављена у новинама.

У очима присутних била је приметна изнуреност и клонулост.

‒ Чињеница је да вест не постоји ако је нема у новинама.

Посматрао је присутна лица па рече:

‒ Нико о овоме не сме знати, чак ни становници Абасије.

Затим је лупио шаком о сто и рекао:

‒ Од данас више нема разговора о смрти. Живот мора да се настави својим уобичајеним током и људи морају да поврате оптимизам у животу. А ми настављамо са истрагом!

 

 

НАГИБ МАХФУЗ (1911‒2006) један од најутицајнијих писаца у арапском свету, ауторитативни друштвени историчар каирске средње класе преломних и бурних времена нове египатске историје и једини арапски писац који је заслужио Нобелову награду (1988). Први роман објављује 1939, а у деценијама које следе написао је преко 60 књига, од историјских драма до дугих романа заплетених структура о животу у савременом Египту. Истрајно необичан током целог живота, написао је и на стотине кратких прича, филмских сценарија, новинских колумни, есеја.

Најпознатија дела: трилогија Баин алкасраин, Каср ашшаук и АсСукарија, затим Зукак алМадак (Сокак алМадак) и Бидаја ва нихаја (Почетак и крај) – који се обично убрајају у Махфузов „реалистични период“. Касније прихвата контемплативан приступ, коме се додељује атрибут „интелектуалног периода“, а у романима као алЛис вал килаб (Лопов и пси) додаје философску димензију. Објављивање романа Авлад харетна (Деца кварта Габалави, 1959) узбуркало је верске кругове и дело је било дуго забрањено и у Египту и у арапском свету.

Највећи допринос Нагиба Махфуза арапској књижевности био је у консолидацији и јачању арапског романа. Био је први арапски писац који се потпуно посветио форми, користећи роман – који иначе није био одомаћен на Блиском истоку – да искаже наде и снове египатског народа, урањајући у античку прошлост и дајући полет садашњости. Његови књижевни јунаци постали су познати диљем арапског света – и то како преко књиге тако и филмова снимљених на основу његових романа.

Махфуза је, већ прилично славног, 1994. ножем убо у врат релегиозни фанатик – вероватно као одговор на његово држање у вези са С. Рушдијем и Сатанским стиховима. Нападом је озбиљно онеспособљена десна рука – због чега више није могао да држи перо. Наставио је да ствара „вербално“ уз помоћ асистента (мада је признао да више није у стању да ствара велике романе, већ мање фрагменте).

Умро је у Каиру 2006. године, болешљив и скоро слеп; имао је 94 године.

Прича Починитељ непознат (ḏidd majhūl) преведена је из збирке кратких прича Божији свет (Dunyā allāh), стр.87‒102.

 

 

Избор, превод са арапског и белешка

Мирослав Б. Митровић

 

 

[1] Становник области дуж реке Нил која обухвата подручје између Асуана на југу Египта и

 Картума у централном Судану.

[2] Историјски део Каира познат по историјским споменицима и лепој архитектури.

[3] Главни град истоимене области, око 375 км јужно од Каира, налази се на реци Нил.

[4] Град у истоименој провинцији, налази се на обали Средоземног мора у делти Нила, око 200

  км северно од Каира.

[5] Један од најгушће насељених квартова у Каиру.

[6] Саади (1210-1291), један од великих персијских песника и књижевника средњовековног доба.

[7] Ибн Фарид (1181-1234), цењен као највећи мистични песник Арапа.

[8] Ибн ал-Араби (1165-1240), арапски филозоф, научник, суфиja и песник из Андалузије, познат по

 љубавној поезији и заступању jеднакости свих религија.

[9] Kварт у центру Каира, чувен по низу малих штандова са половним књигама.

[10] широка кошуља, хаљина

[11] господин (грч.)

[12] Гувернорат на обали Нила, данас део шире каирске метрополе познат по комплексу древних споменика (пирамиде, велика сфинга, низ храмова).