Лаура Барна
ВАЖНО ЈЕ ИМАТИ ВОДУ

 

Нисам имао позивницу, али ме је вратар препознао и уз снисходљив осмех пропустио да прођем. Таман сам се провукао поред његовог набилдованог тела, у некој смешној ливреји, кад спазих у стакленим вратима свој одраз, и више ми нимало није било до смеха. Уместо да је бела, коса ми је била црна од металних опиљака и струготина шмиргл папира којима сам до малопре довршавао бронзану скулптуру у свом атељеу. Али како се нисам сетио да је оперем пре него што сам дошао на овако важно место? Питам се очигледно касно, јер сам већ закорачио у одају која је по свему подсећала на раскошну палату, или бар музеј.

Са свих страна гледале су ме скулптуре најпознатијих вајара, а са зидова слике најпознатијих сликара. Уоколо, уз експонате и око препуних столова, у пару или у групама, ћаскали су даме и џентлмени које сам могао виђати по рекламама или у телевизијским емисијама најразноврснијег типа. И нико мој улазак није приметио, или је бар тако изгледало. Ипак сам се због прљаве косе, пред свим тим отменим светом на тако отменом месту, осећао још грђе.

Приметих испред десног зида Бранкушијеву главу успаване Музе која је вајара вероватно за живота демонски опседала, па ју је радио у свим варијацијама и материјалима. Ова у белом мермеру била је мој фаворит. Изнад ње, висила је Де Кунингова слика из серије вулгарних портрета жена којима се дотични привремено вратио експресивном стилу. И још понеки цртеж мени углавном непознатих сликара, чија имена су ми стајала наврх језика. Око њих никога није било па се на прстима устремих на ту страну.

Да ми је само да се дочепам воде, чинило ми се да бих могао опрати главу и косу са једном допола напуњеном шампањском чашом. Али оне су редом биле у рукама гостију раштрканих по белом мермерном поду, толико угланцаном да сам се у њему могао огледати, што сам због стања у који сам запао, избегавао да чиним. На столовима су стајали послужавници са разним јелима, али ни флаша ни чаша на њима није било. Стао сам се освртати уоколо не бих ли нашао нешто из чега би могла потећи вода, и на своју неизмерну срећу угледах танку цев при дну зида. Ако је цев, може бити да у њој буде и вода, мислио сам нимало задивљен својом логиком, више да сам био очајан због све јаднијег положаја у који су ме околности без мог утицаја гурале. Ипак сам покушао. Чучнух тек толико да делује да везујем пертле или подижем марамицу коју сам тобоже нехотично испустио. Ух!, не само „испуштена марамица“, звучи слинаво и романтично за једног прљавог вајара на месту на ком је по правилу или бар очекивањима требао бити чист. Настојао сам да будем што мање упадљив, па сам крајем јакне пригушивао звукове чупања метала из зида. Иако није ни  требало јер нико од присутних није обраћао пажњу на мене. Откачих једним жустрим потезом цевчицу, ишчупах из зида онај шири део, наместих главу ишчекујући да потече вода. Али из ње је потекла нека плава течност. По укусу и мирису капљица које су ми штрцнуле у уста, посумњах да је радиоактивна. И пре него што сам успео да вратим цевчицу у зид, цела просторија била је већ потопљена. Плава течност се разлила на све стране, запљуснула скулптуре, намештај, дошла и до слика, испела се дамама и џентлменима све до кукова и струкова. Страх од њихових реакција, наједном ми се просуо целим телом као плава текућина палатом. И могао сам да осетим опор воњ у устима и околном ваздуху који је потирао мирис парфема, финог дувана, алкохола и којекаквих егзотичних јела од којих ме већ почињао болети празан желудац. Али свако је настављао са својим активностима и не обазирући се на потоп.

Срам од прљаве косе није престајао да ме опседа, надјачао је чак и страх од последица штете коју сам чупањем цеви неповратно учинио, и дадох се даље у потрагу за водом. Граја измешаних гласова сад је била јача, и виша за неколико октава, што ми је донекле олакшало стање ствари јер се понадах да су се званице дубоко забавиле свака својим послом и темама, па им и даље нећу бити занимљив. Осврнух се око себе да се уверим гледа ли ме ипак когод. Црвенокоса се кокетно надноси над скулптуру жене Хенрија Мура, нехотично је искренула руку и просипа по њеном темену црвену течност из чаше; мора да је кабернесовињон. Црвено се меша с плавом у коју су потопљене и она и скулптура. Била је толико занета причом да је мушкарац у смокингу једва успевао да прати. Видим му то по расејаном изразу лица и сецкавим покретима док приноси и одмиче од уста чашу са ћилибарском течношћу. Сумњам да је француски коњак или шкотски виски. Да је бар вода, ма чини ми се да бих се сав могао окупати у једној јединој чаши. Мушкарац чак и гледа у мом правцу иделује да ће допливати до мене, али он ме не примећује иначе би пре допливавања направио десетину маски: чуђења, запрепашћења, насладе, неверице, беса… Радујем се својски томе, јер не би било мудро да ме виде овако унеређеног, без сумње бих оставио лош утисак који би засигурно шкодио мојој репутацији славног француског скулптора.

Не видим јасно своју изложену скулптуру; лично сам је постављао уз централни зид, због тежине чак са двојицом радника. Заклонила ју је телима весела група жена. Једна од њих, она најприпитија, свакомало подупире лакат о рамена моје Мадоне ин виво. Бринета у дугој хаљини са шљокицама с времена на време, као да даје интонацију сопственом гласу, лупне прстићима по темену моје Мадоне и одмах пљусне руку на свој стомак до ког је већ допрла радиоактивна течност. Сумњам да јој не прија хладноћа мермера. Друге две шврљају погледима по просторији, кибицују какву добру прилику за вечерњи секс. Ниједна од њих није ни погледала моју скулптуру, бар док сам ја гледао њих. Нису ни мене!

Још ћу помислити да сам невидљив, што би док сам у оваквом јадном стању било добро. Или можда нисам уопште вечерас присутан на овом партију. Сетих се да су ми у дворишту паркирана кола и да бих лако могао разјаснити дилему да ли сам у палати или не, али њих са прозора с ког сам гледао није било. У отменим кућама на важним партијима важних приређивача, лакеји одвозе кола на сигурна места. Надао сам се да је то случај и са мојим реноом. Мада сам могао и да питам. Пришао бих некоме, меркам ко би био најпогоднији, али чим направим корак, из главе ми се проспе сијасет опиљака, још их обавије и тамни облак. Примећујем да за собом остављам трагове по површини плаве текућине. Можда би било паметно да отресем главу на једном месту као пас, и решим се црних напасти. То чиним опрезно, прво благим цимањем главом лево-десно, потом све жешћим замасима. Струготине лете на све стране и очас су званице, скулптуре, слике завијене тамним облаком. Страх ми се сад брзином муње спушта у пете и не могу да се померим. Али изгледа да нико последњи случај осим мене није ни приметио.

Лице црвенокосе наднесене над скулптуру жене Хенрија Мура је угарављено, назирем јој само врх црвеног језика којим пребира по чаши препуној опиљака. Страх ме да се не загрцне, па гутам сваки гутљај уместо ње. Шљокице на бринетиној дугој хаљини угасиле су се и делује да се бринета смешка из мртве одоре.

Оволика просторија, оволика раскош, богатство, уметнине, уметници, мецене, критичари, дилери, све и сви… а ни кап воде. Ма чини ми се да бих се и у капи могао цео опрати. Али како, кад су угарављеним и мокрим званицама у рукама једино чаше с течностима замућеним металним опиљцима и струготинама шмиргл папира?!

„Важно је имати воду“, рекао сам вратару у смешној ливреји излазећи из палате, али се нисам смејао.