Јулиа Капорњаи
У МРЕЖУ МЕ СМЕШТАШ ОЧЕ
O СМЕХУ И СМРТИ
Смејати се када не треба
Или се не смејати када треба
‒ Шта је неприхватљивије?
Питање је веома озбиљно.
Као и публика у малом
Сеоском биоскопу док гледа
Љубав и смрт Вудија Алена
И девојку која на махове умире
Од смеха.
Или пак смех младих људи
Жељних забаве
На сцену кавеза и чистилишта
У гостовању загребачког алтернативног балета
Божанствена комедија.
У ЕПИКУРОВОМ ВРТУ
Пријатно је седети у врту
Делити једноставан оброк
С пријатељима
Посматрати лептире и
Учити се врлини
Неоптерећен чудима
Сводити их на случајности
Попут изненадне и убрзане
Деобе ћелија
У младом телу
Генија физике
КРУГ
Иначе добар човек и трговац
Полунемац трпељив попут Јеврејина
у вагону
мој отац је често говорио
ћути, зар стално мораш
нешто да додаш
Тада, мој дух одлазио би
с понеком књигом у пустињу
трпељиво попут камиле –
такорећи, ништа није недостајало
годинама касније тај исти дух
прошавши кроз преображаје
о којима је говорио Заратустра
усуђује се
да понешто коментарише
на местима разбибриге
тамо где власт овога света
нуди брзу и лаку комуникацију
низовима знакова
без и једне
једине речи
МРЕЖА
У мрежу ме смешташ Оче
И љуљаш лагано
Сад сам као Ти
Једним додиром прста
Стварам илузије
Кад хоћу трчим у себи
Брже од себе
Сенка ми више не треба
Успут сам је мењала
За заједничку куполу
И преостало сећање на звезде
Сад је добро
Ништа ме више не жуља
Нико ме не љуби као Ти
ЗАГРЉАЈ
Под мостове увиру реке
А ми премрежавамо их
Корачајући увек меко
Не кварећи вирове
Привлачимо супротну обалу
Твоје постојање тамо
Сасвим довољно је
Мисао се изоштрава
Трње под ноктима
Нагло цвета
А лица у мимоходу
Светли су лампиони
Све мирише на празник
На присуство детињства
И горко-слатке колачиће
Којим су нас хранили –
Зашто бисмо се опирали?
Тај спори замах тела
Инерција је клатна
Незадржива