Љиљана Гајовић
БЕСКОМПРОМИСНО ПРЕВОЂЕЊЕ ПОЕЗИЈЕ У ЖИВОТ
Биљана Миловановић Живак: Лирско копиле и баба-тетке
Центар за културу Пожаревац, 2019.
Ако се песникиња у претходној књизи и запитала: „А где сам ја, и зашто ту?“ у новој, у сваком смислу одређенијој, није оставила простор за дилеме. У томе јој је помогло ослањање на ауторитет и особеност лирског Субјекта;
од њега почиње и њиме се завршава ова песничка приповест. Носилац лирског исказа, песничко Ја, по дефиницији, не мора бити исто што и песник.
Стрепња „хоће ли довољно добро, хоће ли довољно тачно превести Реч у Реч“, наговештена у првој песми Жене преводе, постепено ће, како буде расла свест о томе да песникиње имају моћ да „из поезије преводе у живот“, узмакнути пред снагом Лирског Субјекта који може и „да не опрости оно што је песникиња себи допустила пре много времена“. Независтан и аутентичан, пробуђени и побуњени Лирски Субјект прозива, анализира, констатује, осуђује, пркоси, демантује, оспорава. Има свест о потискивању, неискрености, лицемерју; сећа се детињства, види, прустовски њуши мирисе прошлости. Право на песничку реч брани страствено: „Ах, тако је грешно, погрешно тумачити Поезију, везивати закључке за врат…“ Јер, Поезија се пише великим словом и у њен простор улазе одабрани и посвећени.
Где нам је место у друштвеној хијерархији, ко га и како одређује? Да ли смо осуђени на то да пасивно прихватамо трасиране путеве или имамо слободу и одговорност да разграђујемо задате и успостављамо сопствене светове? То су питања које песникиња поставља, дајући нам до знања да су јој одговори одавно познати, али их је неопходно стално преиспитивати како не би постали „мале истине“, које се подразумевају без обзира на време и друштвене околности.
Она, као свезнајући наратор и Лирско ЈА, као активни субјект, откривају различите облике мушко-женског динамизма који еволуира и дефинише једну, за поетску књигу, неуобичајену раван. Песникиња заступа пасиван, женски принцип, посматра и тумачи наративне слике, док је насупрот томе, Лирско Jа у улози мушког принципа који се отима, брани, активно учествује у разобличавању лицемерја. Тако имамо утисак да га у свакој песми „нешто жуља, смета му, не да мира“ док трага за пролазима из друштвеним предрасудама спрегнутог, личног универзума.
У делу збирке Лирски Субјект и црвено срце у песми Лирско срце бежи од мене песникиња наглашава подвојеност на лично и песничко: „патетична сам преко сваке мере, плачем као домаћица док сецка лук и гледа турску серију“. Иронија, не сасвим лишена горчине, само је аутоматски рефлекс изазван напором да се поднесе нелагода због подвојености. Тон свакодневице, наизглед, чини лаким прелазе између строфа. Песникиња је, међутим, свесна круга у коме се креће и координата које одређују то кретање. Њена нелагода условљена је наслућивањем склоности Лирског Субјекта да свему приступи хедонистички, у мери у којој она сама себи то не допушта. Теши се чињеницом да Л.С. није једино ЈА, ма колико то било недовољно за свест о пуноћи унутрашњег и оправданости постојања у спољашњем свету. Л.С. ће, као према неком унапред смишљеном сценарију, следећи принципе неспутаности и слободног кретања, спровести двоструку издају – песникиње и већ насталих песама. Једино тако, ослобођен и самосвојан, стећи ће ауторитет и постати заједнички именитељ „сећањима, бескорисним талентима и болном искуству“. Под његовим надзором у „високим пећима Поезије“ прекалиће се Речи које могу променити све, попунити празнине и спојити раздвојене делове свести. Оно што би могло остати недоречено почеће да сраста и зараста.
Оригиналним начином објективизације песникиња је рањивост претворила у поетску предност. У маниру распричане прозе открила је разлоге рађања Лирског Субјекта, али и све оно што тежи да га оспори на најразличитије начине. „Лирско копиле“ ће мноштвом својих „бескорисних талената“ поразити мизогинију „баба-тетки“ мушког и женског рода. Стихови су се овде стопили у замамно протестно певање.
Песникиња се не оптерећује речима, не инсистира на њиховом неуобичајеном споју. Пушта их да се слободно развијају у сугестивне и симболичке слике, ритмички и звучно вешто уобличене језиком. Песничка глагољивост носи све пред собом – од цитата из познатих дела, до израза који сами за себе не би представљали ништа друго до реторику свакодневног говора. Цитатност „уклопљена“ у такву, разиграну форму знак је аутентичног, самосвојног поетског израза.
Ова збирка је и својеврстан „поетски билдунгсроман“ с обзиром на то да поделом, целинама и развојним процесом тих целина унутар јединствене структуре указује на рађање, буђење, буран живот, бунт а потом на спознају, смиреност и сазревање Лирског Ја. Сазревање значи одвајање од извора живота, преобликовање искуственог у сазнајно, самоспознају. Лирско Ја има свој пут на који нико не може стати па ни сама песникиња, јер је реч о појавности која признаје само апсолутну слободу и моћ речи са великим Р које спаја раздвојено и мења свет. Има право да оде, да се отуђи од песама како би зашло у нове димензије које песникиња сања загледана у линију између стварности и Поезије. Осим што представља позивање на непослушност, ова књига је и страствена посвета свету стихова, њиховим ритмовима, сагласју, хармонији, стапању са свемиром. Није случајно што се та реч често провлачи – свемир је метафизичка димензија у којој нестаје лично и пред којом ће устукнути и Лирски Субјект.
Поезија Б. М. Живак убира плодове читавог спектра бурних емоција и рефлексија, кротећи их и уоквирујући опрезно и с намером да не измакну контроли. Стихови, асоцијативно груписани око основног, динамичног мотива, у свом рефлексивном ходу кроз тематске целине, често прелазе на ниво провокације. Ипак, ово поетско клупко, са свим својим прозивкама, не претвара се у рукавицу бачену Свету у лице, јер не тражи и не очекује одговоре. Намерно наштимоване да производе дуге и упорне тонове, песме из збирке Лирско копиле и баба-тетке пре свега су гласови који буде успаване духове. Пратећи доследно свој ритам, унутрашњу музикалност „са особитим талентом за завођење најразличитијих Имена и Наслова“ Б. М. Живак се вешто одева у своје песме, говори из њих гласно, с мером, да не вређа слух, али да се добро и далеко чује. И памти, попут стиха: „Над нама звезде / Под нама земља / У нама песма.“
Лепота сваке добре, па и ове поезије, указује се као интиман исказ појединца, али и као тренутак препознавања различитих сензибилитета и сабирно место мотива, доживљаја и рефлексија доминантних у свим временима и околностима.