Никола Милојевић
ТРЕЋИ ЗНАК
ЛИЦА
БОРИС (35) – глумац
ЉУБА (57) – глумац
КОЛЕ (49) – глумац
СТОЛЕ (66) – глумац, првак драме
ПЕТАР (30) – глумац
ВИОЛЕТА (40) – гардероберка
ДИРЕКТОР ПОЗОРИШТА (44)
Дешава се у позоришној гардероби, у зимско време пре почетка представе Губилиште, по истоименом роману Чингиза Ајтматова.
Борис улази у гардеробу нешто после 19.00 ч. Долази до једног од пултова и вади из јакне три чокањчића пелинковца. Ставља их на пулт, одлази до чивилука, скида јакну, качи је и седа за пулт. Отвара једну флашицу и наврће добар цуг. У том тренутку улази Љуба (стално намргођен). Изненађен је присуством Бориса.
БОРИС: Добро вече.
ЉУБА: Нисам знао да је ово Ваша гардероба, цењени колега.
БОРИС: Виолета ми је рекла да вечерас пређем овде. У моју гардеробу су оставили реквизиту и сценографију ови што раде Нову годину.
ЉУБА: А сад гардеробери то тако распоређују?
БОРИС: Каже да је Стојан тражио да се закључа.
Љуба склања Борисову јакну на другу страну чивилука да би на то место окачио своју јакну, иако има доста места за качење.
ЉУБА: Шта да се закључа? Онај Снешко Белић од пур пене што смрдља по позоришту двадесет година… ко да су га мачке јебале!
БОРИС: У марту.
Борис се кратко насмеје досетки. Љуба не успева да схвати, али игнорисањем ставља до знања да је досетка глупа, што води до краткотрајне непријатне паузе.
БОРИС: Хоћете један пелинковац?
ЉУБА: Не, хвала, имам представу.
Љуба излази. Борис показује средњи прст за њим и наставља да пије. Улази Коле, бивши лепотан. Разговара преко телефона.
КОЛЕ (поздравља се са Борисом): Ево, управо, љубави… Већ сам у гардероби. Јао, не, заборавио сам. Е, стварно сам… Да, баш то… Свратићу после представе, ако још буду радили… (Изводи керефеке са Борисом, имитира своју жену.) Да, неће, у праву си… Извини, стварно. Е, стварно сам… Молим? Не, нисам… Остало је од јуче, па сам му то дао… Па, кад да стигнем, љубави… Не, данас је субота, није ишао у школу… Да… Добро, онда ћу ово у понедељак да завршим… Не, сигурно… Ћао, љубим… (Завршава разговор.) Ух…
БОРИС: Где си, чика Коле?
КОЛЕ: Једи говна за то „чика“!
БОРИС: Важи, чика Коле.
КОЛЕ: Немој никад да се жениш! Посебно не женом за коју се удајеш.
БОРИС: Али ти си уметник! Шта ћеш лепше од златне коке, и још, десет година млађе.
КОЛЕ: Јеси кашасто, неинтегрисано говно… О, стигао и матори дркаџија… Пијеш, пијеш?
БОРИС: Није ово ништа, с обзиром на то да сам тежак душевни болесник.
КОЛЕ: Ако, чувај психу. Радиш у позоришту, разумем.
БОРИС (певуши): „Ја не пијем да те преболим… “
КОЛЕ: Пијеш, да преживиш јер те више не волим. Знам.
БОРИС: Баш тако. Хоћеш?
КОЛЕ: Не, мучи ме стомак пар дана.
ВИОЛЕТА (Улази носећи костиме за први чин.): Здраво, момци.
КОЛЕ: Ћао, Вики.
БОРИС: Ћао, лепотице…
ВИОЛЕТА: Пешкири, мајице, чарапе, чизме… Римљанке су ту…
БОРИС: Виолета, молим Вас, зашто ме упорно избегавате?
ВИОЛЕТА: Реците Стојану да се повремено окупа. Мука ми је од његових костима.
БОРИС (рецитује): „Угасила си ме као задњу цигарету, згазила си ме…“
КОЛЕ: Њему било шта рећи? Ја овде треба да радим још дваес’ година.
БОРИС: „Као да сам лист на ветру, а ја, наиван.“
ВИОЛЕТА: Борисе, то више није забавно.
БОРИС: Отићи ћу у загрљај новој шминкеркичици… Како се беше зваше?
КОЛЕ: Јована.
БОРИС: Јованици, шећерлемици… „Мислио сам да ме волиш и да сам ти преко потребан!“
ВИОЛЕТА: Окани ме се и пусти ме да радим…
БОРИС: Кајаћеш се, лепотице.
ВИОЛЕТА: Види како се ту увукао смрад… Не знам шта се десило с тим човеком. Да ми је неко пре десет година рекао у шта ће да се претвори…
КОЛЕ: И опет је почео да пије. Прекјуче је поново пао на степеницама испред „Србије“.
БОРИС: Опет?
КОЛЕ: Зајебан је то живот. Е, то ти је то, кад ти позориште узме све. Породица ти окрене леђа, немаш пријатеље. Немаш пара… Цео живот се млатиш, изиграваш будалу, ни за шта… Да си бар стекао неко име. Не. Умреш, и после годину дана, као да ниси ни постојао. А био си првак позоришта… ал’ си мало омашио позориште.
ВИОЛЕТА: Поново дугме на Стојановим панталонама. Он не уме да се откопча нормално.
Борис пали цигарету и отвара прозор.
КОЛЕ: Затвори, смрзнућемо се.
Борис затвара прозор. Улази Љуба да узме апаратуру за бријање.
ЉУБА: Мислим да је у позоришту забрањено пушење.
ВИОЛЕТА и КОЛЕ: Здраво, Љубо. (Љуба не реагује.)
БОРИС: Извините. (излази)
ВИОЛЕТА: Идем по иглу и конац.
Излази. За њом и Љуба. Коле се пресвлачи у костим. Док то ради, прави позе испред огледала и пипа се у пределу гениталија. Виолета улази носећи још костима, иглу и конац.
КОЛЕ: О, Вики! (креће на њу)
ВИОЛЕТА: Шта ти је? Наићи ће неко.
КОЛЕ: Само да ти мало лизнем вратић… Ух… Једва те чекам…
ВИОЛЕТА: Не овде и не сад, је л’ си нормалан?
КОЛЕ: Па кад, дођавола?
ВИОЛЕТА: Не знам… Коста?
КОЛЕ: Да, то је он.
ВИОЛЕТА: Зар је могуће? Па ти стварно ниси нормалан… Доста је било…
КОЛЕ: Још само мало, дупенце моје…
ВИОЛЕТА: Чујеш ли шта ти причам? Која сам ја будала кад све ово морам да трпим. Само би будала више веровала у празне приче… Нећу овако, Коста. Хоћу време, хоћу озбиљну везу.
КОЛЕ: Само да ми прође ова ужасна сезона и решавам ствар.
ВИОЛЕТА: Више ме баш брига. Причали смо сто пута о томе, али ти ништа не предузимаш.
КОЛЕ: Волим те, јеботе.
ВИОЛЕТА: Коле, ја сам сама, слободна, али немам све време овог света, разумеш. Према томе…
КОЛЕ: Смислићу нешто, само се још мало стрпи, напаљенице моја.
ВИОЛЕТА: Добро, пусти ме сад.
КОЛЕ: Још само мало.
Улази Столе са кесама пуним пића. На челу има фластер.
СТОЛЕ: Ооо!
КОЛЕ и ВИОЛЕТА (нагло се раздвајају): Здраво, Столе.
КОЛЕ: Виолета, донеси ми чарапе, молим те.
ВИОЛЕТА: На пулту су ти.
(излази)
СТОЛЕ: Дивна жена… И ја сам је кад сам био управник…
КОЛЕ: Знамо то, Стојане.
СТОЛЕ (пали цигарету): Отвори мало.
Коле отвара прозор и узима јакну да се огрне.
СТОЛЕ: Овде нико ништа никоме не прича, а свако све зна. После кажу нема магије у позоришту… (ставља кесе на пулт и вади пиће) Данас ми је жени годишњица.
КОЛЕ: Честитам… Извини, о, боже… Хтео сам да кажем… Молим те, опрости…
СТОЛЕ: Добро је, добро је.
КОЛЕ: Стојане, скроз сам изгубљен, знаш да нисам…
СТОЛЕ: Добро је, служи се.
КОЛЕ (узима флашу ракије): Идем да донесем чаше.
Коле излази. Улази Љуба свеже обријан. Ћути. Почиње да се пресвлачи, па одлази да затвори прозор. Столе ћути. Љуба намерно кашље да покаже како му сметају цигарете. Столе не обраћа пажњу. Облачи се. Љуба се повлачи скроз до прозора да би избегао смрад. Одлази до врата, отвара их и раздере се из свег гласа.
ЉУБА: Виолета!
ВИОЛЕТА (из off-а): Стижем!
ЉУБА: Дугме на пелерини.
ВИОЛЕТА: Шта му је?
ЉУБА: Отпашће.
ВИОЛЕТА (проба дугме): Мислим да је чврсто.
ЉУБА: Није.
Даје јој пелерину и затвара јој врата испред носа.
КОЛЕ (улази, носи чаше): Ево чаша… Љубо, за тебе?…
ЉУБА: Не, хвала.
КОЛЕ: Да попијемо у сећање на нашу драгу Ружицу. Нек’ јој је лака земља.
СТОЛЕ: Нек’ јој је лака…
КОЛЕ: Ух, што је добра! Домаћа?
СТОЛЕ: Аранђеловданска препеченица.
КОЛЕ: Молим?
СТОЛЕ: Домаћа.
КОЛЕ: Јесте можда читали осврт на представу који је написала она дебела Станићка на сајту градске културе?
СТОЛЕ: Не.
КОЛЕ (узима телефон): Морам да нађем на интернету да вам прочитам… Ево га. „19. новембра изашла је премијера представе Губилиште по истоименом роману Чингиза Ајтматова у драматизацији и режији… добро…
За оне који су читали роман ово драмско ишчитавање… добро… Да! Лик Понтија Пилата (показује на Столета) представљен је као највиши етички идеал, чак толико широкоуман да се отворено наклања поетски занесеној, заслепљеној души Исуса Христа. То се у комаду доводи до границе апсурда, на којој Христ, не разумевши танана и оштроумна Пилатова навођења, која би га одвела у спас, на крају самог себе осуђује. Иако се плаши, чак се претерано зноји и има грчеве, дијареју, стегнуто грло и аритмију, тако да једва говори, Христ не одустаје од своје одбране…“, пази сад ово, „…али, само зато што је његова љубавница у окупљеној маси, дакле само зато што је суђење јавно. Уважено позориште, које ми плаћамо, и уважени редитељ, казују нам да Божји син није хтео да испадне кукавица пред љубавницом, иначе би се врло лако одрекао принципа на којима почива читаво хришћанство…“ Ово је небулозно!
ЉУБА: Она је хришћански талибан. Мука ми је од тих приновљених црквенопоклоника, који су сад највећи верници. Ако не мислиш исто што и они, одмах ти копају очи и спаљују на ломачи! Љубавница! Будалаштина!
СТОЛЕ: Је л’ спомиње нешто за глуму?
КОЛЕ: Ништа.
ВИОЛЕТА (улази): Извињавам се, само да ушијем Стојану дугме.
Столе стоји у панталонама. Виолета клекне и ушива му дугме. Стојан заудара. Инсинуативна слика. Свако примети, али не реагује, наставља се разговор.
ЉУБА: Ја сам одлазио у цркву кад су сви махали црвеним чланским картама. Е, сад они пуне цркве и још ме уче како треба да верујем… Ја сам лепо рекао на конференцији за новинаре – ово је прича о живом човеку који зна да ће бити осуђен на смрт. Па наравно да се зноји, да има пролив, аритмију и стегнуто грло, побогу!
КОЛЕ: Одакле јој ово за љубавницу?
ЉУБА: Па зато што наш млади колега сваку жену на сцени гледа или заљубљено или ко да се упишао. Ето зато. Да још мало забибери, крава!
СТОЛЕ: Је л’ каже још нешто?
КОЛЕ: Спомиње и мог Вараву. Каже да је… ево сад ћу да нађем…
ЉУБА: Немој, молим те!
СТОЛЕ: Је л’ каже нешто о томе како га играш, или…
КОЛЕ: Не. Опет нешто у духу…
ЉУБА: Добро, добро…
(Чује се куцање.)
ЉУБА: Да!!
ДИРЕКТОР (off): Ја сам… Надам се да нисте голишави.
КОЛЕ: Нисмо, директоре, уђите!
(Улази Директор, исфеминизирани лик)
ВИОЛЕТА: Добар дан.
ДИРЕКТОР: Добар дан, Виолета… Добро, да сачекамо да Виолета заврши. Морам нешто да вам саопштим.
ВИОЛЕТА: Да, ево завршавам. (Tишина, док завршава ушивање.) Готово… Пријатно.
ДИРЕКТОР: Пријатно.
(Виолета одлази.)
ДИРЕКТОР: Добро је, сви сте ту.
ЉУБА: Није ту цењени колега Станковић, ако баш не можете без њега.
ДИРЕКТОР: Коста, позовите га, молим Вас. (Коле излази.)
ДИРЕКТОР: Људи, имамо проблем. Ви сте се већ обукли, можда без потребе.
ЉУБА: Шта се десило?
ДИРЕКТОР: Сад ћу вам рећи, само да дођу Коста и Борис.
(Улазе Коле и Борис.)
ДИРЕКТОР: Добро, људи, ево о чему се ради… Звао ме је Петар и рекао једну узнемиравајућу ствар. Као што видите, он није дошао. Наиме, око 18.30 ч. добио је поруку на телефону, проследио ми је, па ћу вам је прочитати: ,,Јебем вам матер безбожничку!”, извините због речника, али тако пише…
ЉУБА: Добро, наставите!
ДИРЕКТОР (чита): „Боље се не појављујте вечерас на сцени, јер ћете дебело зажалити. Нећете живи изаћи из позоришта, пичка вам материна издајничка. А ти што се спрдаш са Исусом Христом..“, мисли се на Петра „…боље ти је да не излазиш из куће, јер нећеш ни да стигнеш до позоришта. Ако мислите да нисмо озбиљни, ви пробајте.“ Ето. Петар ме је звао. Не сме да се појави и пита шта да ради.
Сви ћуте.
СТОЈАН (видно пијан): Ја вечерас играм. Ни веће претње ме нису спречавале… Представа је светиња… Идем да га доведем. Где живи?
ДИРЕКТОР: Стојане, мало сте попили, будите разумни, молим Вас.
СТОЈАН: Хоћеш да кажеш да сам неразуман што хоћу да радим свој посао? Па, где то живимо?! Мораш да причаш, да играш, да мислиш само оно што се од тебе очекује? Ја сам био у старту против ове представе. Позориште нам је ионако на танком леду. Био сам против, због позоришта. Нико ме није зарезивао, нико. Указивао сам на критику јавности. Подсетио сам шта се десило са Светим Савом деведесете, у ЈДП-у. Ништа се није променило. Сви сте се смешкали и позивали се на слободу уметности. Е, па овде тога, очигледно, нема. У овој земљи и даље постоји нешто у шта не сме да се дира, ако мислиш да сачуваш живу главу. Можеш слободно да мислиш само о одређеним стварима. Ако радиш другачије, онда иди до краја, или немој ништа да радиш. Које светиње? Постоје моје и твоје светиње, нема заједничких светиња. Ако ниси православно опредељен, изопштиће те из народа, ошугавиће те за сва времена! Ја верујем у Бога, ал’ не верујем у Цркву…!
ДИРЕКТОР: У реду је, Стојане, не морате елаборирати Ваша теолошка становишта. Хтео сам само да кажем да не бисте смели да возите.
СТОЈАН: Е, па, возићу.
Изађе.
ДИРЕКТОР: Коста, молим Вас, крените за њим и уразумите га.
КОЛЕ: Ја? Па…
ДИРЕКТОР: Пожурите да не оде.
Коле излази.
БОРИС: Идем и ја с тобом.
Излази.
ДИРЕКТОР: Господе, он је у костиму… Не желим никакве ексцесе. Стварно не желим. Идем да видим шта могу да урадим.
ЉУБА: Је ли полиција позвана?
ДИРЕКТОР: Не, не, пустите ме да размислим… Волео бих ако је могуће да ово прође без полиције.
ЉУБА: Позовите полицију и пријавите број с кога је добијена порука.
ДИРЕКТОР: У реду, у реду, чекајте прво да видимо шта се дешава са Стојаном.
Излази. Љуба отвара флашу вотке и наврне добар цуг. Отвара прозор да излуфтира дим. Пикслу износи на симс, али она склизне, падне и разбије се.
ЉУБА: У пичку материну!
Седа за свој пулт и ставља на главу капу џелата. Улази директор. Скроз је потресен и патетичан… драма-квин.
ДИРЕКТОР: Не вреди, већ је отишао. Господе боже, онако у костиму, невероватно!
ЉУБА: Не брините Ви за њега…
ДИРЕКТОР: Љубиша, ви сте најприбранији. Реците шта мислите о овоме? Да ли играти представу?
ЉУБА: Управниче, је л’ ово неки интерни састанак, или… Ваљда треба сви да разговарамо о томе…
ДИРЕКТОР: Ви сте некако најозбиљнији. Хтео бих прво с Вама да поразговарам.
ЉУБА: Нема ту шта много да се разговара… Не знам. Ја сам костим обукао – професионално и одговорно с моје стране.
ДИРЕКТОР (затвара прозор): Не морате баш да носите сад и ту капу…
ЉУБА: Не, и она је део костима. Ја сам професионалац!
ДИРЕКТОР: Поштујем. Дакле, дајте да решимо ову фарсу, молим Вас.
ЉУБА: Фарсу? Нисам баш сигуран да је ово фарса. Стално ми се криви ова капа. Већ сам сто пута кукао у кројачници…
ДИРЕКТОР: Решићемо то, решићемо, не брините… Сад је ово прече, ако се слажете?
ЉУБА: Наравно да је прече! Али ја за то нисам плаћен. То је Ваш посао.
ДИРЕКТОР: Па, шта бисте Ви урадили?
ЉУБА: Да сам на Вашем месту, позвао бих полицију. Ми смо угрожени само зато што радимо свој посао… Брука!
ДИРЕКТОР: Јао, брука, јесте…
ЉУБА: Радимо оно што нам се каже. Нисам ја узео овај комад и овако га поставио…
ДИРЕКТОР: Да, да, у праву сте, сасвим…
ЉУБА: А и Ви сте видели како се у комаду гледа на хришћанство, мислим, на Христа… Врло незгодно. Морали сте да претпоставите могуће коментаре.
ДИРЕКТОР: Коментаре, да. Али ово, ово нисам никако могао да претпоставим… И, Ви мислите да не може некако без полиције, хм?
ЉУБА: Јесу ли Вама битнији Ваши запослени, или тај тобожњи скандал, који нисмо ми иницирали?
ДИРЕКТОР: Моји запослени, наравно.
ЉУБА: Па?
ДИРЕКТОР: Па, ја све мислим да је то нека неумесна шала… Ако позовемо полицију, можда ће нам се јавност смејати.
ЉУБА: Имате 40 минута да то сазнате… Немојте се играти с тим стварима. Боже, погинућу с овом капом.
ДИРЕКТОР: Па скините је, побогу!
ЉУБА: Не!
ДИРЕКТОР: Дакле, да пријавим?
ЉУБА: Наравно.
ДИРЕКТОР: Хоћемо ли играти?
ЉУБА: Видите шта ће полиција да каже.
ДИРЕКТОР: Добро, идем да их позовем. (Стоји и гледа Љубу.)… А да их Ви позовете?
ЉУБА: Ја? Не долази у обзир! Ви сте управник. Молим вас, онда се и понашајте тако…
ДИРЕКТОР: Јој, што ја то не волим… Шта да им кажем?… Да им кажем да дођу, да обезбеђују представу, шта ли?
ЉУБА: Побогу, знаће они већ шта ће да раде.
ДИРЕКТОР: Чија је ово вотка?
ЉУБА: Стојан је донео.
ДИРЕКТОР: Господе, па ја сам забранио алкохол пре представе.
ЉУБА: Данас је годишњица смрти његове жене.
ДИРЕКТОР: У том случају… попићу мало… Ух, како је добро. Узмите мало и Ви, треба вам.
Љуба попије.
ДИРЕКТОР: А Ви, никако не бисте могли, не?
ЉУБА: Шта?
ДИРЕКТОР: Да их позовете?
ЉУБА: Нећу ја да их зовем!
ВИОЛЕТА (Улази, носећи пелерину.): О, извините.
ДИРЕКТОР: Добар дан, Виолета, како сте?
ВИОЛЕТА: Радно, ето… Ево, Љубо, пелерина.
Љуба узима и одмах је навлачи.
ВИОЛЕТА: Идем сад, морам да припремим други чин.
ДИРЕКТОР: Важи, Виолета, видимо се, пријатно.
ВИОЛЕТА: Пријатно.
Одлази.
ДИРЕКТОР: Дакле?
ЉУБА: Шта, дакле?
ДИРЕКТОР: Па, да их позовете.
ЉУБА: Не. Ви ћете то урадити. Понашајте се одговорно као управник ове куће.
ДИРЕКТОР: О, господе, какав ужасан осећај… Ја ћу сутра бити у жижи прича. Или подсмеха, или, не дај боже, неке трагедије… Зашто ништа не може да буде нормално?… Овако нешто се никада није догађало у позоришту. Зашто баш сад?! Зашто баш у мом мандату?! Зашто?! Погледајте око себе… Погледајте ово позориште данас, а погледајте га пре две године… Нови писоари, туш кабина, ламинат, нови шанк и столови у клубу…
ЉУБА: Који не ради…
ДИРЕКТОР: Молим?
ЉУБА: Ништа, ништа…
ДИРЕКТОР: Нове плочице на улазу и на степеницама, окречено… Па, реците? Будите искрени и реците, кад је било боље у последњих двадесет година?
ЉУБА: Немојте сада да отварамо ту тему, молим Вас.
ДИРЕКТОР: Извините, ово је себично с моје стране, знам, али тако јесте… И, после ја морам да се провлачим по новинама као неки криминалац…
ЉУБА: Па, добро, шта је с Вама, човече?! Шта хоћете?! Хоћете да се ово није десило?
ДИРЕКТОР: Хоћу.
ЉУБА: Е, па, десило се! Урадите оно што морате. Какве новине, какве глупости. Одмах идите и позовите полицију. Није ово питање само нас петорице. Ми имамо породице…
ДИРЕКТОР: Неки од вас.
ЉУБА: Неки од нас, да. Нећу уопште да размишљам шта може да се деси. Не можемо ми ово да решимо, него полиција. Зовите их, одмах!
ДИРЕКТОР: Наравно… Само бих волео да Вас нешто замолим пре тога… Ви знате каквих злих језика има у позоришту?
ЉУБА: Знам.
ДИРЕКТОР: Знам да знате. И Ви се борите против њих, и ја Вас због тога веома ценим. Увек кажем, кад би свако био као Љубиша, имали бисмо најбоље позориште у Србији. И то не само као човек, него и као глумац…
ЉУБА: Реците шта хоћете? Да никоме не спомињем овај разговор?
ДИРЕКТОР: Молим Вас!
ЉУБА: Не брините. Нико неће из мојих уста да чује како сте се понели.
ДИРЕКТОР: А како сам се то понео, драги Љубиша?
ЉУБА: Па, извините, прилично неауторитативно, благо речено.
ДИРЕКТОР: Благо речено? Хоћете да кажете кукавички. Не, хоћете. Само зато што сам хтео и Вас да уважим у решавању овог ужасног проблема, ове потенцијално опасне ситуације у којој смо се нашли? Због тога сам кукавица, драги Љубиша? Због тога?
ЉУБА: Чујете ли Ви себе?
ДИРЕКТОР: Чујем ја себе врло добро, врло добро… Ево, изволите телефон па Ви будите ауторитативни… Изволите.
ЉУБА: Не.
ДИРЕКТОР: Ето видите! Ни Вама није свеједно. Позвати полицију, узурпирати јавност због, можда неке обичне неумесне шале. Није лако. Можда ми треба да пробамо да утврдимо ко стоји иза овога, али нема начина. Звали смо и Петар и ја овај број, али наравно ништа…
ЉУБА: Чудно, баш.
ГЛАС СА РАЗГЛАСА: Добро вече. 19.30 је, први знак. Први знак.
ДИРЕКТОР: Ево, први знак. Не, ми немамо начина… Ви јесте у праву… Али знате ли шта онда то покреће за собом? О, боже мој… Свако би се овде овако понео, зато што је велика одговорност…
ЉУБА: Идите и зовите ту проклету полицију, док не буде касно!
ДИРЕКТОР: Знам да ни Вама није свеједно, зар не? Природно је… А Ви важите за велики ауторитет. И јесте. Али, у оваквој ситуацији… Нисте ми баш, док се ја мучим, отели телефон и рекли ,,Дајте ми тај телефон!“ и позвали полицију. Нисте. Али, добро, ћутаћемо о овом разговору, је л’? Ја могу пред Вама да покажем своје слабости. Осећам ја то. Ви сте, пре свега, човек…
ЉУБА: У реду, идите.
ДИРЕКТОР: Љубиша…
Директор изведе неки гест за чување тајне и изађе. Љуба наврне флашу вотке. Столе упада у гардеробу и убацује Петра унутра.
СТОЛЕ: Ухватио сам га! Понтије Пилате, доводим Исуса Христа пред лице правде!
ЉУБА: Ти си Понтије Пилат, ја сам џелат.
СТОЛЕ: С тобом не разговарам.
ПЕТАР: Чика Столе, стварно није смешно.
СТОЛЕ: У костим, мали! Немој да ми цмиздриш ко нека пичка, пичко једна!
ПЕТАР (облачи се): Није у реду да тако разговарате са мном.
СТОЛЕ: Брзе се облачи. Вечерас ће пичкаста Србија да види храброст уметника. Са дужином на задњем слогу – уметникааа!
Љуба се насмеје иронично.
СТОЛЕ: Теби је то смешно. Теби је све смешно.
ЉУБА: Нисам ти се обратио.
СТОЛЕ: Али си зато имао довољно савести да пијеш моје пиће?
ЉУБА: Попио сам за покој душе своје пријатељице…
СТОЛЕ: Своје љубавнице…
ЉУБА (после мале паузе): Како се усуђујеш да ми то и даље говориш, ти, ти…
СТОЛЕ: Шта? Шта? Ко? …Ко?
Столе и Љуба један ка другом. Накострешени. Петар, напола у костиму Исуса Христа, нешто би да каже или уради, али само зблануто стоји. После пар тренутака Столе и Љуба се раздвоје. Љуба крене ка излазу, али пре тога удари у рам врата који није видео од капе. На излазу прогунђа.
ЉУБА: Јебем ти капу!
КОЛЕ (улази): Шта се дешава? Је л’ све у реду?
СТОЛЕ: Да.
КОЛЕ: Стигао си?
СТОЛЕ: Доведен је.
ПЕТАР: Да, доведен сам.
КОЛЕ: Управник је звао полицију. Доћи ће вечерас. Биће претресена публика на улазу и они ће обезбеђивати представу. Чека их на портирници.
ПЕТАР: Значи, игра се?
КОЛЕ: Да.
ПЕТАР: А шта ће бити после, то се нико не пита.
КОЛЕ: Пријављен је број са кога си добио поруку… Видеће се већ шта ће бити, немој да бринеш.
СТОЛЕ: Претресаће публику?! Па знаш кад ће да нам дођу ти људи поново у позориште? Никад!
ПЕТАР: Чика Столе, могу да се послужим?
СТОЛЕ: Изволи, синко. Вотка, домаћа. Бирај!
ПЕТАР: Домаћа.
СТОЛЕ: Коле, дај чашу!
КОЛЕ: Ја? Па…
ПЕТАР: Ево, узео сам, чика Столе… Ајд’, нека је покој души тета Ружици.
КОЛЕ (звони му мобилни, јавља се): Здраво, љубави… У позоришту, где би’ био… Звао сам га. Рекао је да ће доћи, али искрсло му је нешто важно… Немој да се нервираш, доћи ће сутра… Да… Опери то вечерас на руке, или остави до сутра… Није годину дана, него десет дана, љубави… Добро… Да… У реду, не брини… Да, јео сам… Добра је… Не могу сад да причам о томе… Добро, црна још увек… Црна… И тврда, да… Носићу је сутра на анализу, пусти сад то… Причаћемо кад дођем… Љубим те, љубави!
СТОЛЕ: Е, мој Коста…
КОЛЕ: Ма, отераћу је једном дођавола, тако ми свега!
СТОЛЕ: Је л’ једе неко пиксле по овом позоришту?!… Коле, донеси једну пикслу, млађи си.
КОЛЕ: Ја? Па…
ПЕТАР: Ево, ја ћу, чика Столе.
(Изађе.)
БОРИС (улази): Добо вече.
СТОЛЕ: Шта ћеш ти овде?
БОРИС: Па, Виоета ми екла да дојем у васу гадеробу је сте ви оставили у мојој гадероби…
СТОЛЕ: Добро, добро…
КОЛЕ: Кад се пре тако уби, црни мучениче?!
БОРИС: Био сам у каани испод липе… На овој пестави моху да пијем коко оцес, а и није ми добо.
КОЛЕ: Теби никад није добро.
БОРИС: Смиелица, пеинковац и вокта нису доба комбинација… Не бини, бицу добо до пеставе.
СТОЛЕ: Смирелица? Рано си почео, синко.
БОРИС: Луда гава, чика Стое.
ПЕТАР (враћа се): Узећу још једну… Шљива?
СТОЛЕ: Наравно.
СТОЛЕ: Некад се много више пило по позоришту. Кажњавали су нас, али се пило. Чак смо и ми сами одлазили на спрат да нас казне… Ти се сећаш Болета?
КОЛЕ: Како не.
СТОЛЕ: Фантастичан епизодиста. Мислим да није било глумца у Србији који је боље знао да трпи радњу од њега. Радимо ми Луду кућу пре једно дваеспет година. Боле не игра, али је стално у позоришту, игра шах. И чује он да се у представи стално говори о неком сељаку Милутину, ал’ се тај Милутин не појављује у представи. И, Боле, на једној представи, убијен ко мајка, упада на сцену и раздере се ,,Људи, стиг’о Милутин. Тега у авлију, пуши и презува каљаче!“ Не знам откуд му тај текст. И покојна Цеца врисну ,,Је л’ васкрсо?!“ Јебем ли ти белу пању, попишали смо се по сцени. Сутрадан, Боле, уредан, одело, цап, код управника… Отишао да се казни… То је било позориште. Не због пића, наравно. Радило се. По триес’ представа месечно. Уђеш у гардеробу и видиш шта играш… Највеће школе су се училе у бифеу. Ово сад, свако гледа што пре да побегне из позоришта. Ма, затворио бих нас ја све овде ко у карантину на једно десет дана. Знаш какво би, онда, ово позориште било.
Љуба, и даље с капом, улази код последњих Столетових реченица и седа за пулт.
КОЛЕ: Е, чика Боле. Отишао је у пензију кад сам ја дошао.
ЉУБА: Боле? Где се њега сети? Одличан епизодни глумац. Он је најбоље трпео радњу у целој бившој Југославији. Сећам се кад смо радили пре једно триеспет година Луду кућу. Боле није играо…
КОЛЕ: Знам причу. Ево, сад ми је Столе испричао.
ДИРЕКТОР (куца, off): Људи, ја сам!
ЉУБА: Ајде!
ДИРЕКТОР (улази): Пући ће ми глава!… Господе, ко ли постави оног Милоша за шефа технике, он…
СТОЛЕ: Ја сам га поставио.
ДИРЕКТОР: Извините, Стојане, али није на њему да се жали полицији на безбедност зграде позоришта, да прича како ће се неком срушити цуг на главу, и сличне ствари.
СТОЛЕ: А зар неће?
ДИРЕКТОР: Може човек да се саплете о праг и да погине… Сад ми траже атесте о цуговима и сертификат о противпожарној безбедности… Сопствену кућу уваљује у проблем… Разговараћу са њим озбиљно, само да прође ова ујдурма…
ЉУБА: Није то посао полиције.
ДИРЕКТОР: Без обзира. Могу да позову ове из безбедности… И шта онда? Могу да нас затворе… Стојане, ви нисте имали проблем с тим?
СТОЛЕ: Не. Они то све већ знају.
ДИРЕКТОР: Ја сам морао да кажем да ми то немамо. Али да радимо на томе. Онда је један питао како уопште играмо представе. Без цугова, рекао сам. Онда је он отишао на сцену и видео распеће обешено о цуг. Онда сам му ја рекао да је ово представа по благослову Епископа и да свесно ризикујемо како бисмо испричали ову причу која ће нас поново вратити Цркви и Богу.
ЉУБА: Па ви нисте нормални!
ДИРЕКТОР: Кад кренеш у лажи, само дубље тонеш… Мене ће затворити.
СТОЛЕ: Морамо да их напијемо у клубу. Рећи ћу техници да их посаде у клуб да гледају неки спорт кад почне представа, и да их понуде пићем.
ДИРЕКТОР: Којим пићем?
КОЛЕ: Који спорт?
СТОЛЕ: Је л’ има нека утакмица, у пичку материну?
ЉУБА: Има.
СТОЛЕ: С тобом не разговарам… Шта се игра вечерас?
КОЛЕ: Не знам.
ЉУБА: Коле, има кошарка. Фенербахче – Улкер Генчлик.
КОЛЕ: Ето, Фенербахче – Улкер… нешто…
СТОЛЕ: Јебем ти утакмицу. То ни Турци не гледају.
ДИРЕКТОР: Стојане, а којим пићем ћемо да их понудимо?
СТОЛЕ: Овим. Нема више нико да пије. Ово је за полицију. Колико их је?
ДИРЕКТОР: Петорица.
ПЕТАР: Само петорица?
СТОЛЕ: Довољно је.
ДИРЕКТОР: Али они су на дужности.
СТОЛЕ: Биће им част да пију пиће које им нуди Стојан Лола Димић. Не брини, преживећемо… Коле, однеси ово и стави у клуб. Реци да сам рекао да нико не пије осим полиције.
КОЛЕ: Ја? Па…
(Одлази)
БОРИС: Ако треба, ја ћу одем купим за нас.
СТОЛЕ: Иди, мали. Вотку!
ДИРЕКТОР: Где ће он, видите га какав је.
БОРИС: Треба ми ваздух.
ДИРЕКТОР: Треба Вама једна пријава, Станковићу… Али, о том, потом.
Борис одлази. Петар прсне костим неком бочицом, потом пулт, и мало себи у уста.
СТОЛЕ: С Милошем ћу и ја да разговарам.
ДИРЕКТОР: Шта радите то, Петре?
ПЕТАР: Лекар ми је рекао да ово смирује и помаже код напада панике.
ДИРЕКТОР: Имате напад панике?
ПЕТАР: Да, веома често. Лечим се због тога…
Улази Борис.
БОРИС: На свужбеном улазу не пуштају никога да изаје из позоришта, или да ује.
ДИРЕКТОР: Како то? Па људи, шта су они увртели себи у главу?
ЉУБА: Сезона терористичких напада.
СТОЛЕ: Мали, можеш кроз прозор.
ДИРЕКТОР: Ја сад не могу да изађем.
ЉУБА: А негде журите, је л’?
ДИРЕКТОР: Да. Чекаћу да почне представа па морам на управни одбор туристичке организације.
БОРИС (на прозору): Чика Стое, па ја немам паа.
ПЕТАР: Ево, узми мени неку чоколадицу, пашћу у несвест.
ЉУБА: Мислио сам да смо сви у овоме, до краја.
ДИРЕКТОР: Па сад ћу, као што видите, остати.
СТОЛЕ: Ево, мали. И једну киселу.
КОЛЕ (улази): Биће све добро. Милош зна кума тог полицајца с којим је причао. Зна га, добро је.
ДИРЕКТОР: Не, не може то тако!
КОЛЕ: Био је мало надркан, да се покаже пред колегама. Он је поручник и надређени овој групи која је дошла.
БОРИС (Прво је чучао, онда сео на симс и скочио. Из off-а.): Ух!
ДИРЕКТОР: Не могу да нас држе као да смо таоци, или криминалци… Покушаћу да решим ово.
Одлази.
КОЛЕ: Шта то паде?
ПЕТАР: Борис.
БОРИС (из оff-а): Јебем ти, ое неко стахло!
ПЕТАР: Јеси добро?!
БОРИС (испод прозора): Фанаташчитно!
ЉУБА: Је л’ жив?
ПЕТАР: Да, добро је.
ЉУБА: Штета.
СТОЛЕ: Осећам се некако… узвишено… Осећам да радимо праву ствар…
КОЛЕ: Како ли ће да се попне?
СТОЛЕ: … Без обзира шта мислили о представи, приватно, како будемо играли вечерас…
ЉУБА: Нек остане на трафици. И није за боље.
СТОЛЕ: … такви цемо бити сутра…
КОЛЕ: Он нема шансе да се попне. Ето, још један проблем.
СТОЛЕ: … Ту ући (показује на груди). Ако то продаш, најдубље до чега долазиш су говна…
ПЕТАР: Стварно ми није добро.
Петар устаје да се умије.
СТОЛЕ: … Кад те гледам (показује себе у огледалу) оћу да ми се диже коса на глави, а не курац…
ПЕТАР: Па ја све време носим овај венац. Можда ме од њега и боли глава.
СТОЛЕ: … Немаш снаге за тако дуг поглед… Зато што имаш длаке тамо где не треба да буду. А немаш их тамо где треба да буду…
ПЕТАР: Идем до wс-а. Овде нема сапуна.
Одлази.
СТОЛЕ: … на језику… Пуна ти уста длака, не уожес уа уичаш… А једна чиста, мала реч, одавде (показује на груди) може да одува све што си изговорио у животу, ако је сама, без иједне друге, без ичега да је подупре, да стане уз њу, да је објасни, да је извини… Као локвањ који плута сам у неком језеру… Не постоји букет локвања… Два локвања око пања… Хе, хе, хе… Ево, имам, колико година, а сад први пут ЈЕСАМ глумац. Са великим Г.
Љуба не може да издржи, а да се не насмеје.
КОЛЕ: Шта наприча, Стојане?
СТОЛЕ: Колико година…
ЉУБА: Одавно довољно за пензију.
СТОЛЕ: Па, добро, шта више хоћеш? Шта?
ЉУБА: Смешно ми је оно ,,велико Г“.
СТОЛЕ: Живот си ми упропастио. Породицу си ми упропастио. Поштуј бар то што те мрзим.
ЉУБА: Ја теби?! Чиме то?!
СТОЛЕ: Он још пита чиме.
КОЛЕ: Па, ја…
ЉУБА: Тиме сто си ТИ увек слушао оне који те, у ствари, презиру. Који ти се само увлаче у дупе, као онај дегенерик који је упропастио позориште…
СТОЛЕ: Који дегенерик?
ЉУБА: Твој бивши заменик, а сад заменик овом… овој женици! Који је сад на зимовању, усред сезоне… Он ти је напунио главу!
СТОЛЕ: Нико мени није пунио главу. Знао сам све и раније.
ЉУБА: Шта? Али си ћутао, шта?… Био сам ти једини пријатељ у овом осињаку… Једини!… Не, па ово је просто смешно! Ружица се због тебе разболела…
КОЛЕ: Људи, молим вас.
ЉУБА: Ти ћути! Али мене никада ниси хтео да саслушаш! Ни своју жену…
СТОЛЕ: А турнеја по Босни и Црној Гори? А порука у телефону коју није стигла да обрише? Док сам ја гинуо да вадим позориште из гована, по 24 сата у канцеларији, док сам тебе пребацивао у прву групу глумаца, њу у првакињу позоришта – ви сте седели у собама и типкали поруке, кад ћете да останете сами да се појебете!
ЉУБА: Да се дефлоришемо. Да се дефлоришемо! Сам си рекао да сам ти се попео на главу с тим „Да се дефлоришем с неким“. Знао си како се шалим. Кад сам чистачицу јурио у гаћама по позоришту, било вам је смешно. „Ха, ха, ха, добар штос. Љубиша, пијан ко дупе јури Љубинку по позоришту.“ И моја жена се томе смејала… Порука!? Није ни имала разлога да је обрише! Заборавила је да ти је покаже! Да ти покаже ту глупу, глупу шалу, коју си ти претворио у ужас. И мој, и твој, и њен! Било је смешно, и било је забавно. Знаш да смо се тако зезали! Сви! И ти! Све сам ти објаснио. И Ружица ти је објаснила. Да је дошла и показала ти је, обоје бисте се смејали. Али, не! Она то, забога, није урадила. „Па, што није урадила?“ Не! Ти си хтео да се мучиш. Одувек си волео да се мучиш… Чак мислим да си и уживао верујући у ту лаж… Напокон ти се нешто десило у животу. Био си важан у том свом јаду и патњи, бога ти! Јебем ти ову капу!
Скида је сав знојав. Сви ћуте. Столе се смешка кисело и са ниподаштавањем. Борис баца каменчић у прозор. Коле отвара да му пружи руку.
КОЛЕ: Треба ми помоћ.
Столе и Љуба се не померају.
КОЛЕ: Па, људи…
Некако успева да га угура. Звони му телефон.
БОРИС: Не могу да издржим.
Даје Колету кесу и притрчава лавабоу да поврати. Повраћа.
Извините, не могу до … wс-а!
Повраћа. Љуба и Столе не реагују. Коле помаже Борису.
БОРИС: Извините, молим вас… Пресеко ме ваздух, овако. (неки глупи покрет руком) Одмах чистим. Одмах.
КОЛЕ (јавља се): Шта је више?! Шта хоћеш више?! Како се то јављам?! Ево, овако се јављам! Како, шта ми је? Је л’ сам у позоришту?! Јесам! Шта ме онда зовеш милион пута?! О, у шоку си, ма немој! Ти си у шоку?!… Не, нисам сам! Сви су овде и сви слушају! Немој ти да ми причаш о начинима, молим те! Једноставно ме нема кад сам на послу, разумеш! Нема ме, нисам ту! Је л’? И шта то толико не може да сачека да дођем кући?! Је л’ тако?! Да, тако је најлакше! Мислиш да се трзам на твоје претње? Е, па, заболе ме! Не, ја ћу теби да пошаљем да потпишеш. У ствари, не ја, него мој адвокат. Немамо ми више шта да се гледамо и разговарамо! Све је ионако твоје, пусти бар мој усрани живот на миру! Е, па, нећу ни да долазим! Да, добро си чула! Е, па, никад!
Прекида везу сав знојав и узрујан. Столе, Љуба и Борис ћуте и гледају Колета. Борис је балав. Коле узима вотку из кесе и наврће.
КОЛЕ: Е, па, неће више мене нико да зајебава!
ГЛАС СА РАЗГЛАСА: 19.45 је, други знак. Други знак.
БОРИС: Сад ми је боље… Стала мала Мара на крај стара хана сама… Добро, костим… шминка…
ВИОЛЕТА (упада са Петром који лелуја): Само што није пао у несвест!
ПЕТАР: Добро сам, добро сам. Само без тензије, као да се ништа није догодило.
Сви му прилазе, умивају га и свако нешто коментарише у глас.
ЉУБА: Чекајте! Не можемо нас 160!
СТОЛЕ: Отворите прозор!
ПЕТАР: Никако… Имате лек у мојој јакни.
СТОЛЕ: Који лек?
ЉУБА: Који џеп, дођавола?
ПЕТАР: Сенодатрин. Унутрашњи… Ништа није било. Видите – ха, ха, ха!
СТОЛЕ: Ево. Дајте воду.
ЉУБА: Зовите да се откаже представа.
ПЕТАР: Не, никако! То је само малаксалост, играћу.
ЉУБА: Храна.
СТОЛЕ: Дајте неку храну.
Виолета одлази.
ПЕТАР: Не храну… Као да се ништа није десило.
ЉУБА: Мораш.
СТОЛЕ: Колико прстију видиш?
ПЕТАР: Четири. Ето, видите, све је у реду.
ЉУБА: Не, то са прстима је потпуно безвезе. Треба му измерити пулс.
ВИОЛЕТА (враћа се): Ево сендвича. Остало ми је од данас.
ПЕТАР: Не једем сухомеснато… због аломенгена.
СТОЛЕ: Мораш!
Столе и Љуба му трпају залогаје у уста.
ПЕТАР: Добро сам.
КОЛЕ: Ниси.
ЉУБА: Дајте још.
ПЕТАР: Добро сам. Морам до wс-а.
СТОЛЕ: Нека крене неко с њим.
ПЕТАР: Не треба. Попио сам лек. Верујте ми, већ сам добро.
Одлази.
КОЛЕ: Па, ми му нисмо дали… Ми смо му дали лоперамид!
ЉУБА: Ма, иди у пизду материну! Ко да смо му дали мишомор!
СТОЛЕ: Смањи мало, Коста, смањи мало. И на сцени, мало…
ЉУБА: Шмира и приватно.
Столе, Љуба и Виолета се смеју, па кад Столе и Љуба схвате да не разговарају, престану.
КОЛЕ (Виолети): Зезају ме… Брани ме, уместо што се смејеш.
ЉУБА: Па она једино да игра уместо тебе. И боље глуми и већи је мушкарац од тебе.
Љуба и Столе се смеју.
КОЛЕ: Па, мислим, стварно…
Улази Петар.
ВИОЛЕТА: Како је?
ПЕТАР: Одлично. Спреман сам.
ВИОЛЕТА: Онда у реду. Костими за други чин су спремни.
Одлази.
ПЕТАР: Борис је заспао.
Борис је у међувремену заспао за пултом.
ЉУБА: Страшно.
СТОЛЕ: Буди га да га ја не будим.
КОЛЕ (виче): Трећи знак, трећи знак, припремите се за почетак представе!
БОРИС (тргне се): Мама! Где сам?
КОЛЕ: Шта, мама? Заспао си.
БОРИС: Је л’ смо почели?!
КОЛЕ: Полако, смири се. Има још времена.
ДИРЕКТОР (улази): Људи, ја сам.
СТОЛЕ: Шта је било сад?
ДИРЕКТОР: Само да дођем до даха.
ЉУБА: Је л’ су сви још увек живи?
ДИРЕКТОР: Не, ја из овог момента идем у канцеларију, спавам, и будим се срећан на некој бразилској плажи… Ово је стварно надреално.
ЉУБА: Шта Вас наводи на ту идилу?
ДИРЕКТОР: Жандармерија!
ЉУБА: Молим?
ДИРЕКТОР: Погледајте хитну вест на званичном градском сајту. Могућ терористички напад на позориште. Могућ сличан сценарио као у Батаклану у Паризу, и тако даље… Новинари су около. Више него на иједној нашој конференцији за штампу. Извештавају. Погледајте ка главном улазу.
Сви похрле на прозор, гунђају.
ДИРЕКТОР: Тише… Ваљда вас нису видели… Звао је градоначелник. Рекао је да будемо храбри и да останемо у позоришту. Каже да смо овде најсигурнији, док не дође жандармерија. Мислим, и онда смо сигурни, само ће нам они рећи како даље да се понашамо… Ми, као да је све у реду. Играмо. Ми играмо. Ја ћу бити у канцеларији. Ово је исувише за моје нерве… Публика одлази… Ја сутра дајем отказ и завршавам у болници због нервног слома. Ја имам нервни слом. Видите. Не, искочићу кроз прозор и побећи. Ја сам директор. Могу то. Ко ме спречи, биће кажњен… Високо је. Коста, помозите ми.
КОЛЕ: Ја, па…
ВИОЛЕТА (упада): Ево нас на телевизији!
ДИРЕКТОР: Који канал?
ВИОЛЕТА: РТС.
Сви, осим директора, журно излазe.
ДИРЕКТОР (пење се на прозор): Сломићу ногу… Само меко, само меко…
Директор чучи на прозору. Одједном, блицеви на њему. Он заузима ноншалантну позу. Чује се пар истовремених питања испод.
ДИРЕКТОР: Само полако, господо новинари, само полако. Једно по једно питање, молим вас… Да. Ово је једини начин да разговарамо. Видим да вам је јављено да ћу овде дати изјаву. Тако је. Нама су забранили излазак из позоришта због могућег терористичког напада. Таоци смо у сопственој кући, у храму културе. Више, очигледно, нема поштеђених места. Морамо се држати храбро и заједно, и показати да је уметност изнад свега, да култура мора бити изнад оваквих деструкција цивилизације и човечанства. Ми ћемо вечерас играти. Могу нас спречити само органи силе или празна сала. Имамо безусловну подршку градоначелника. Верујем да је и грађанство уз нас, као и наша верна публика… Верујем да ће издржати притисак и ући у салу да заједно станемо на пут претњама и убијању уметности и слободе изражавања… Довољан је и један гледалац. Овог пута је у питању принцип. Не, сви смо једногласно донели одлуку. Очи целе јавности су упрте у нас и ми је нећемо изневерити… Не постоји никакав страх. Играћемо најбоље могуће, као и до сад. Чак и боље… Толико од мене за сада. Хвала вам, пријатно.
Силази, затвара прозор и брише зној.
ВИОЛЕТА (улази потресена): Управниче, ту сте. Тражила сам вас.
ДИРЕКТОР: Да, желео сам да мало разбистрим главу… Шта сте хтели?
ВИОЛЕТА: Извините што вас задржавам у оваквом тренутку, али морам да вам одузмем пар секунди…
ДИРЕКТОР: Реците, реците. Хоћете да седнете?
ВИОЛЕТА: Не, хвала… Овај, није на мени да било ста кажем… Ја знам свој посао и своје место, верујте ми… Све време само ћутим и радим. Радим најбоље што могу… Али морам ово неком да кажем… Знате, ја волим своје глумце… Кажем своје, јер они и јесу моји, као нека моја породица…
ДИРЕКТОР: Што се каже, перете им гаће, буквално.
ВИОЛЕТА: Перем… Али не могу сваком све да кажем… Неки умеју погрешно да схвате, или да кажу шта имам ја да причам, ја сам обична гардероберка, ако ме разумете.
ДИРЕКТОР: Да, добро. Реците?
ВИОЛЕТА: Па, ја мислим да треба добро да се размисли о свему овоме… Мислим, да ли играти вечерас, или не…
ДИРЕКТОР: Да, размишљамо, као што примећујете.
ВИОЛЕТА: Да, али мислим, требало би, можда, избећи понижење до кога може да дође ако би се играло… Знате, глумци су врло осетљиви, врло осетљиви… Каткад мисле да су јачи него што стварно јесу… Ја сам дошла, у ствари, да Вас молим да… откажете представу… док се ово не истражи.
ДИРЕКТОР: Чујте, Виолета, мало сте узбуђени, као и сви ми, па се све ово сад мало више преувеличава. Није то баш као што изгледа…
ВИОЛЕТА: Само тренутак, молим Вас… И публика пролази кроз понижење… Знате, они су платили карте да уживају у представи, а не да им над главама стоје униформе и цеви пушака… Немојте дозволити… Не по сваку цену… Публика ће разумети… Мислите да ће гледати представу у оваквим околностима? Не. Само ће мислити одакле ће да крене неки инцидент… Позориште је вечерас буквално опасно по живот.
ДИРЕКТОР: Добро, Виолета, не претерујте…
ВИОЛЕТА: Платити још за такав стрес? Гледаће на миру кад се све ово заврши… А глумци? Како ће играти?
ДИРЕКТОР: Виолета, ја сам њих питао. Шта више? Видим да сте узбуђени… Сви смо. Одлуку доноси и наш оснивач. Уосталом, они нас плаћају. Сад је ту укључен и градоначелник лично, тако да немамо избора. А публика не мора да уђе ако неће. Вратићемо новац.
ВИОЛЕТА: Слажем се, али не ради се о томе… Овај, Ви морате да покажете да вам је стало до тих људи… Без обзира што је, негде, очекивано да се покажу зуби, ако ме разумете… Да се издржи и уради посао… Ја само питам да ли је све вредно јуначења и, извините, малтретирања публике, а и глумаца. Извините, мало сам потресена. Сешћу.
Сви глумци улазе. Виолета устаје и као нешто ради. Директор са стране као чачка мобилни телефон.
СТОЛЕ: Шта сам вам рекао?
ПЕТАР: Не, стварно сам добро.
КОЛЕ: Делује лоперамид.
СТОЛЕ: Све се политизује.
БОРИС: Видиш да је пожутео, пусти га.
ЉУБА: Рачунају, што да не искористе ову фину кризну ситуацију и медијску пажњу…
ПЕТАР: Како сам пожутео?!
ЉУБА: … ничим изазван, један поен више.
КОЛЕ: Већ си звезда вечери, баш те брига.
БОРИС: Шта звезда? Херој нације. Само се добро нашминкај, мало оног твог ћирибу-ћириба, и све у реду.
СТОЛЕ: Њима, у ствари, није ни битно како ће све ово да се заврши… Управниче, нисте гледали?
ДИРЕКТОР: Не, мало сам хтео да разбистрим главу.
ЉУБА: Је л’ сте успели?
ДИРЕКТОР: Идем да формулишем отказ. Сићи ћу у салу пред представу…
СТОЛЕ: Отказ?
ДИРЕКТОР: Зар се не радујете?
ЉУБА: Мислио сам да ћете бити храбрији, па дати отказ кад се све ово заврши.
ДИРЕКТОР: Завршиће се вечерас.
Одлази.
СТОЛЕ: Даће отказ, прекјуче.
ЉУБА: Знао сам да је пичка, само ме занима колика.
СТОЛЕ: Оволика, као тета Виолетина… О, извини, Вики, нисам знао да си овде.
Виолета креће ка излазу са очима пуним суза. Коле је зауставља на излазу. Труди са да га само она чује.
КОЛЕ: Решио сам ствар. Више не идем кући. Вечерас ћу спавати у хотелу, а онда ћу видети. Зваћу те вечерас…
ВИОЛЕТА: Пусти ме на миру, Коста.
Излази.
БОРИС: Возим те кући после представе и спаваћу код тебе, ако хоћеш.
ПЕТАР: Да ме чувас од свих зала. И да ти заспим на рамену.
БОРИС: Јесте, срце моје… Па колеге смо, мајку му. Можемо ваљда мало да се пипнемо.
СТОЛЕ: Их, љуби вас чика Столе.
ПЕТАР: Само ћемо да играмо игрице, чика Столе.
СТОЛЕ: А то се сад тако каже?
БОРИС: Да. Ево ја имам нека незавршена посла у Форносту, па ће ми требати помоћ пријатеља… А и да мало зезамо Хрвате.
СТОЛЕ: Е, децо, нек вам је Бог у помоћи.
БОРИС: Не брините ништа, чика Столе. Ми смо, у ствари, здраво позориште. Имамо јак геј лоби.
КОЛЕ (за себе): Ништа ми није јасно.
БОРИС: Идем да се нашминкам. Хоћеш ти? А, да. Ти се сам шминкаш, због алергије… Јеботе, невероватно колико сам трезан.
Излази.
ЉУБА: Шта је Коле? Пролазиш историју позоришта?
КОЛЕ: Не. Мало сам само, тако… Мало вас све мрзим, ништа страшно… Не знам да ли да вас отерам све у пичку материну, или да смислим нешто горе… Не знам. Размислићу. Размислите и ви до краја представе, па ћемо видети.
Излази. Столе после дуже паузе лупне прстима о пулт.
КОЛЕ (из off-а виче): Виолета! Виолета!!!
ЉУБА: Тиха вода брег рони…
СТОЛЕ: Мали, да прођемо оне кратке реплике из друге сцене.
ПЕТАР: Да, наравно.
Столе и Петар пролазе текст. Љуба седи у комплетном костиму и размрдава вилицу. Улази Борис. Отвара чокањчић пелинковца и пије.
БОРИС: Већ је боље.
Коле упада разјарен и седа за пулт. Столе и Петар завршавају сцену.
ГЛАС СА РАЗГЛАСА: Двадесет часова, трећи знак. Трећи знак. Моле се глумци да се припреме за почетак представе. Моле се глумци да се припреме за почетак представе.
Сви устају и одлазе на сцену.
(Крај)