Душан Стојковић
СИГНАЛИЗАМ НА ДЛАНУ
Мирољуб Тодоровић: Дневник сигнализма 1984–1989.
„Everest Media“, Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“, Београд, 2019.
После већ објављених пишчевих дневника: Дневник 1982 (Ниш, 2006), Дневник 1989 (интернет издање, 2011), Дневник 1985 (Ниш, 2012) и Дневник сигнализма 1979–1983 (Београд, 2012), појављује се ова књига којом Мирољуб Тодоровић ставља тачку на своје дневнике – нема их више у његовој стваралачкој ризници.
Дневници су, посебно у последње време, веома присутни, и веома читани, и када је о светској и када је о нашој књижевности реч. Важи то за оне које су писали Флобер, Достојевски, Кафка, Крлежа, Ками, Канети, Фриш, Мараи, Пера Тодоровић, Марко Ристић, Борислав Пекић и многи други. У чему је особеност Тодоровићевих дневника? Они нису лични у правом смислу речи, изузев што откривају донекле пишчеву лектиру и његова интересовања. Њима се „покривају“ све замисли и акције сигналистичког покрета, те они јесу оно што наслов овог о коме пишемо белодано открива – дневници сигнализма. Које су његове саставнице?
Дневник 1984. има два мотоа: „Шта је свет? Врховни, тотални и откривени хоризонт свега што је у настајању времена а показује се човеку фрагментарно“ (Акселос) и „Свет и живот су једно. Ја сам свој свет (микрокосмос)“ (Витгенштајн), а онај из 1985. има мото преузет од Готфрида Бена: „Живот је порок неког бога који остаје скривен“. Њима се открива шта је био пишчев наум, и када је о самим дневницима пишчевим реч и када се о читавом његовом књижевном опусу ради.
Најмање дневничких белешки се односи на самог писца и његов приватни живот. У њима је реч о болестима, породици (посебно сину Виктору, његовом одрастању и раном интересовању за поезију и приче које су се уклопиле у сигналистички пројекат, штампање његових књига), пишчевом деди Аћиму Јелићу, о томе како Тодоровић заједно са Слободаном Стојадиновићем Чудеом обилази гробове Радета Драинца и Љубомира Мицића, књижевним трибинама којима присуствује или се на њима појављује као један од учесника. Пише и о бубрежном нападу који је имао Јулијан Корнхаузер у нашој земљи, што је спречило интензивније дружење нашег сигналисте и писца прве докторске дисертације о сигнализму. Наводимо два најличнија места у читавом Дневнику: „На Албатросовој плажи лепа, плавокоса, витка, али, рекао бих нетипична Немица не остаје равнодушна пред мојим задивљеним погледом пуним јасно изражене жудње“ (стр. 283) и „Прохладно октобарско недељно вече. Полупразан град, слабо осветљен, утонуо у мрак, тишину и дим. Све то улази у нас, у наша плућа, у крв и једе нас изнутра. Својевремено нисам волео своје блатњаво, петролејско, вашљиво и стеничаво великоморавско детињство. Сада у великом граду, налик на одвратну лешину пацова, појешће нас смрт ђубрета, затрпаће нас тоне прашине што непрекидно однекуд веје“ (320).
Незаобилазна тема за нашег писца у овом Дневнику и даље остаје космос који је присутан од самих његових песничких почетака, Планете и Путовања у Звездалију. Он пише: „Моја опседнутост Космосом и науком и више је него уочљива у овим дневничким белешкама. То је она стара страст и вера из шездесетих година, година агоничког, инспиративног сцијентизма. / Иако је она све мање приметна у мојој поезији и поетици, вера у космичку будућност човека, подгревана новим истраживањима и открићима све се више распламсава“ (22). Из Политике преноси, на пример, текстове о ждерачу звезда (25–26), свемирском отпаду, џиновском вулкану на Венери (84), или о томе како је настао Месец (255–256). Пишчеву поетску опседнутост космосом и планетама најбоље осликава један цитат позајмљен од Новалиса: „Свеједно је да ли свемир стављам у себе или себе у свемир“ (258).
У писању Тодоровић се вешто служи црним хумором када се, на пример, приупита није ли бугарски терориста који је на различите адресе слао експлозивна писма „некакав разочарани мејлартиста“ (121) или, такође црном, иронијом када прибележи: „Тим папирићима (подсетницима – Д. С.) последњих година пуни се моја документација. То, изгледа, постаје мој најважнији ,литерарни’ рад“ (150).
У Дневнику сигнализма 1984-1989. аутор даје читав низ материјала везаних за сигналистичку активност (позиви на изложбе, каталози истих, преписка са значајним страним уметницима поводом антологија авангардне поезије, мејл-арта, визуелне поезије, слање серије компјутерских картица на различите адресе, појава зборника Сигнализам у свету, Нокаута, збирке Видов дан коју сматра јеном од бољих у свом песничком опусу…). Пише како добија од Јулијана Корнхаузера књигу Заједнички језик, у којој је најдужи текст управо о његовој сигналистичкој поезији (у књизи су и есеји о Душану Матићу и Марку Ристићу). У писму италијанској књижевној критичарки Алиси Пармеђани истиче како су корени сигнализма у футуризму и дадаизму дочим се он „у потпуности супротставља надреализму“ (263). Пише о свом мукотрпном, често прекиданом, раду на књигама убојитих полемичких текстова и напомиње: „У међувремену веома интензиван рад на Фрагментима о сигнализму! Започет пре више година. Већ се формирала одавно замишљена Поетика сигнализма са текстовима раније објављеним, па чак и две књижице Хаос и Космос и Игра и имагинација начињене само од фрагмената“ (467). Због обиља материјала, Дневник постаје незаобилазна књига за све тумаче сигнализма. Они који се не упознају са њим и аутентичном грађом која се у њему налази, никако неће бити у стању да се на прави начин понесу са овим – најпознатијим и највреднијим – неоавангардним покретом.
Писац нам открива и своје књижевне планове. Пошто је написао како је зборник Сигнализам – авангардни стваралачки покрет постигао запажен успех код пријатеља и сарадника покрета којем је на челу, пише: „Помишљам да са овим зборником завршим даље групне акције сигнализма као стваралачког покрета. Потребно је да се више окренем свом делу, првенствено поезији“ (56). Аутор такође изриче став: „Размишљао о свом даљем раду. Он би се сав морао окренути поезији и само поезији. Нова истраживања у језику, нова поезија која би чинила део мене, мог свакодневног живљења. Потпуно се предати поезији, све исказивати песмом. Изузетак би били само фрагменти о сигнализму на којима бих повремено радио и који би представљали неодвојиви део од поезије, као и овај Дневник који, изгледа више немам храбрости да прекинем“ (270); „Размишљао о томе да читав свој даљи стваралачки напор усмерим ка писању једног и јединственог дела под називом Textum. Био би то нови „текстум“ који би обухватао поезију, прозу, фрагменте, визуелне радове и чинио компактну целину. Низ дела који би се током година остваривао у оквиру овог пројекта носио би само бројчане ознаке: Textum I, Textum II, Textum III, итд. Идеја није нова и делимично је већ остварена у књизи Textum (1981) која би, са новим иновативним моментима, и послужила као модел за реализовање ове замисли“ (278); „Чекају ме поезија и фрагменти, дубоко продирање у језик коме припадам и који чини границе мога свемира“ (325); планира штампање збирки Румен гуштер кишу претрчава и Калаштура у кавезу.
Песник који је записао како „Поезију, изгледа, више нико не чита чак ни сами песници“ (212), обасипа нас читавом серијом апејронистичких песама, касније углавном неунетих у његове збирке. Наводимо три: „Безглав ходаш. Од земље до земље. Седам синова. И седам кћери. Смрадни стрвинару. По врлетима Карпата. Окитити стабло. Зимски снегови. Ти си пали анђео. Песком загрнут. Јутроклек. Цела историја. Над златним стрњиштима. Црна киша. Роси, снени вилењаци. У вучијој кожи. Посвађани. Дом им је пештера. Гујин зуб у оку“ (15), „Долазе нам. У госте, бршљан и северњача. Ледне катедрале. Дах свемира. Бацио сам у ватру. Смерног Тутанкамона. Још једног умишљеног. Господара мува. Одај му тајну. Колевке и песме. Из књига нас призива. Троглаво чудовиште“ (126) и „Мукла јека. Сказаљке зевају. Спустили сте Христа. У корен. У срчику. Круг му зеленкаст. Црвен трбух. Рује. Јури. Усов земаљски. Напаљен мраком и грмљавином. На матерњем језику. Бљује свежу крв. Радије ће умрети. У ватреној стихији. Под точком мечке. Са телом растргнутим. Наг. Понижен“ (246). Уз песму која се налази у дневничкој белешци за 6. јун 1985. године налази се пишчев коментар: „Опчињен, потпуно, магијом језика“ (251). Сам писац овакве песме прати својим поетичким коментаром: „Надам се да ће бар ова сирова поезија (poésie brute), која годинама извире из моје подсвести, из мог Ида, најчешће без контроле некада моћи да послужи као грађа за `праву` поезију, или, можда, са мањим изменама да прерасте у `праву` песму. / Пишем је одмах после буђења још нерасањен, или касно у ноћ пред спавање опуштен и препуштен језичким сањаријама и играријама. Понекад, ако у тој набацаној маси речи, синтагми, делова реченица, искиданих мисли и слика, које се међусобно преплићу, спајају или у апејронистичком котлу поништавају, приметим златно зрно поезије – одмах порадим на њој. Покушавам да то златно зрно поезије увећам утерујући у узбуркану језичку лавину неко значење и смисао. Да ли у томе успем или ме језички хаос победи, дуго не знам. Poésie brute остаје заточена између корица мојих дневничких свезака за неко друго време“ (377); „Песме кратке од два-три реда, ишчупане у једном даху, затим насумице слагане у једну још невидљиву и непредвидљиву слику, као мозаички камичци“ (431); „Коначно, после дужег застоја, изненада, као што то у поезији увек бива, почео са писањем песама. Главни инспиративни извор су poésie brute (сирова поезија) из ових дневника од којих многе могу без икаквих, или са малим интервенцијама, да постану песме“ (434).
Дневник сигнализма 1984–1989. још једна је у низу књига матица у опусу писца о којем пишемо. Она објашњава и, истовремено, покреће много тога.