Алек Вукадиновић: У ватри се Бог одмара Конрас, Београд, 2018.   Песник Алек Вукадиновић и у својим најновијим песничким књигама – Песнички атеље (2005), Песнички атеље 2 (2017) и У ватри се Бог одмара (2018) – одржао је завидан песнички квалитет на који је читаоце и тумаче већ навикао. Истовремено, посведочио је и претпоставку да прави песник увек остаје песник, па и при крају осме деценије живота. Иначе у нашој литератури бележимо такве примере (Миодраг Павловић, Стеван Раичковић…), док су, на пример, песници Десанка Максимовић и Танасије Младеновић, тек у позним годинама остварили своја најбоља дела – Десанка Душанов законик, Тражим помиловање и Немам више времена, а Танасије –…

  Звонко Карановић: Иза запаљене шуме ЛОМ, Београд, 2018.   Мало који списатељ средње генерације на српској литерарној сцени има култну репутацију какву данас ужива песник и романописац Звонко Карановић. Рецепција његовог стваралаштва исписала је кривуљу која се тек делом подудара са развојним процесима унутар ауторске поетике, јер је само делимично њима и била условљена. Иако је дуго било вредновано и тумачено на неадекватан начин, махом (дис)квалификовано као поезија рокенрол инспирације – његово песништво је проналазило пут до стварне публике изван књижевних установа, колико год малобројне – утолико пробраније. Почев од Месечара на излету (2012), Карановићево песништво наилази на готово једногласно одобравање: његов поетски успех временом је надишао уски круг…

  Као и сви авангардни покрети и зенитизам је имао тензију ишчекивања будућности.[1] Манифест зенитизма[2] и програмски текстови припадника покрета писани су за будућност, за оне који ће тек доћи: „Зенитизам је откровење и 120. стољећу“[3] –  хиперболично је записао Љубомир Мицић. У својим поетичким намерама вођа зенитистичког покрета је био експлицитан: „Ово није Јеванђеље, ово је манифест. Јеванђеље ће писати они будући, који ће доћи после нас. А они ће доћи… А они ће доћи… Будући Човек биће син сунца и зенита.“[4] Три упоришне тачке покрета биле су: човек, сунце и зенит: „Човек је средиште метакозмоса – северни пол земље / Зенит је средиште метакозмоса – северни пол свемира…

  (На примерима романа Дневник о Чарнојевићу М. Црњанског, Хазарски речник М.Павића и Опсада цркве Св. Спаса Г. Петровића)   Полазиште истраживања теме која се тиче поетике снова у српској књижевности XX века јесте постојање генеративне матрице снова, коју творе сви књижевни снови у наведеним романима, а која самостално функционише унутар самог дела као својеврсни метатекст, што указује да постоји још један сегмент поетског текста који се може проучити. Почетком XX века долази до великог преокрета у самом приступу феномену сна –   Фројдове студије Тумачење снова (1900) и Психопатологијом свакодневног живота (1904) – означиће почетак научног схватања сна као психичког феномена, као краљевски пут у несвесно, дефинисање појма несвесног, технике…

Чија глава небу блиска беше А ноге му царство мртвих дотицаху. Лафонтен   Дође тзв. јесен, тј. стало падати жуто лишће, итд. Милан Ћурчин Откад знам за име Милош Црњански, свако његово појављивање у мојој свести пропраћено је жутом бојом. Таква синестетичка појава је продукт јесењег духа из ког ниче (већи) део Црњансковог дела. Септембарска епифанија није случајност; јесен, са свом пратећом метафоричком ширином, за писца који не може да пише о ведром небу и „руменом зумбулу представља једину могућност израза. Јунак Дневника о Чарнојевићу се вуче од града до града, као лист на ветру одвојен од своје гране. Шетња под „јесењим дрвећем руменим и жутим“ његов дух доводи до…

                    Са изузетком Каприја, који је једино место на стотину миља од Напуља где се са странцем разумно поступа, никакав смештај у северњачком смислу речи не може се пронаћи у земљи Сирена, осим у Соренту и Сант Агати; сматра се да „странци прво треба да дођу“, пре него што се било шта учини у име добродошлице оној неколицини која бежи у осаму од метежа и збрке ове лепе земље, чија гранична постаја носи знаковито име Chiasso (Бука). Maсa (Massa) је имућна и густо насељена, али у њој нема нити једног хотела, чак ни ресторана; то је заједница земљоделаца који живе, неки…

  Андреј Лаврик 8. септембра 1380. године, на Куликовом пољу, на ушћу реке Непрјадве у Дон (недалеко од Туле) дошло је до битке обједињених снага руских кнежева под вођством великог московског кнеза Дмитрија Ивановича и татаромонголске војске под вођством беглербеја Мамаја. Битка је завршена потпуним поразом Татаромонгола, односно првом великом победом руске војске, век и по након најезде Монгола на руске земље.   Реч о великом кнезу Дмитреју Ивановичу и о његовом брату кнезу Владимеру Андрејевичу, како победише непријатеља својега, цара Мамаја. Велики кнез Дмитреј Иванович је са својим братом са кнезом Владимером Андрејевичем и својим војводама био на пиру код Микуле Васиљевича. Знамо, брате, да је цар Мамај дошао…

  Звала се Бенду Сифе. Готово свакога дана је одлазила на станицу и седела на избледелим клупама према таблама са редом вожње аутобуса. Увек је седела сама, напетог погледа који је почивао на људима што су журили да изађу или уђу у аутобусе и возове. Понекад ју је, дубоко утонулу у мисли, обузимала паника, али би је контролисала стискањем усана. Или би одјурила до аутобуса на самом крају станице да се распита код возача. Добијене информације биле су увек различите, као и њене реакције. Понекад би се тицале промена у реду вожње, некад времена, а некада би је возач једноставно игнорисао. Када би се то догодило, Бенду Сифе би тако…

  * * *   у болници сам где сви добијамо исту помоћ око практичних ствари прања ћелаве главе пражњење црева, плућа, материце сечења ноктију, одласка у тоалет постоји и биоскоп а има и један поп     * * *   лето чини да све расте и зри требало је да престанем да растем одавно у мени изнова клијају нове ћелије у такту са новим сантиметрима дрвећа насувим јелкама пред прозором дневног боравка     * * *   оно најврелије у мени расхладиће се зрацима и хемијом упознаћу ћелаву врелину с главе која се на руци одмара непозната планета мало преблизу сунца     * * *  …

  Општинске канцеларије мог града пуне су хартија: када, недељом ујутру, вратарима помажу жене и ћерке да орибају подове, очисте радне столове, да истресу и обришу полице, прашина провири на прозоре и балконе попут уплашене животиње упртог погледа која не жели да искорачи из мрачне штале у којој се пријатно одмарала.             Ових хартија је, 1930. године, било толико много да се створила навика да се ређају у углове канцеларија, све до таванице, попут широких стубова који треба да подрже зграду.             У канцеларији у дну ходника, оној са најмање светла, оној за коју су многи мислили да је достојанствена просторија, записници, регистри, књиге рачуна, мустре, деловодници, не само да…