Александар Костадиновић
ЧЕКАЈУЋИ СТРЕЈТ-СТОРИ

 

Звонко Карановић: Иза запаљене шуме

ЛОМ, Београд, 2018.

 

Мало који списатељ средње генерације на српској литерарној сцени има култну репутацију какву данас ужива песник и романописац Звонко Карановић. Рецепција његовог стваралаштва исписала је кривуљу која се тек делом подудара са развојним процесима унутар ауторске поетике, јер је само делимично њима и била условљена. Иако је дуго било вредновано и тумачено на неадекватан начин, махом (дис)квалификовано као поезија рокенрол инспирације – његово песништво је проналазило пут до стварне публике изван књижевних установа, колико год малобројне – утолико пробраније. Почев од Месечара на излету (2012), Карановићево песништво наилази на готово једногласно одобравање: његов поетски успех временом је надишао уски круг приврженика и добио официјелну потврду – критичку рецепцију и књижевна признања. Таквом успеху је допринело и глобално признавање рокенрола као књижевно релевантне чињенице, баш као што је и Карановић романсијер на известан начин спасао Карановића песника. Не само да је популарност романескне трилогије Дневник дезертера ретроактивно увећала значај раног песништва овог аутора, већ је и припремила терен за позитиван критички пријем његових новијих поетских радова.

Но, то је само део истине. У даљем свом ауторском развоју Карановић се није држао параметара већ изграђеног поетског модела, а референцијални, тачније, интертекстуални оквири његове поезије знатно су се проширили. Најновија његова књига, Иза запаљене шуме (2018), представља амбициозан стваралачки подухват, ремек-мишмаш сачињен од библијских мотива и алегорезе, кључних појмова Јунгове аналитичке психологије, бројних и за његову поетику маркантних упућивања на популарну културу и савремену уметност, међу којима све истакнутију улогу имају топоси, поступци и тежње уметничке авангарде у њеним различитим модусима (експресионизам, дада, надреализам, неоавангарда).

Привилеговану позицију међу поменутим „измима“, како је већ примећено (Г. Лазичић), заузима рубни (интуитивни), пре свега целулоидни надреализам: многе Карановићеве теме, поетске слике и њихова синтагматика („монтажа“) као да су преписани из филмског опуса Дејвида Линча. Тескоба и бизарности; притајено а одомаћено зло, мимикријски скопчано са свакодневном збиљом; идиосинкратични симболи (често засновани на приватним асоцијацијама) који се до смисла пробијају опетовањем у различитим контекстима; загранична стања као што су ониричко-делиријумске халуцинације и/или визије ‒ све су то заједничке црте рукописȃ двојице аутора. А од побројаног нарочито су важни снови, јер готово да нема написа у Карановићевој књизи где се, смером који је зацртан још у Месечарима…, казивање не креће у „јасно-нејасном подручју ониричког“ (М. Јоцић). Користећи се механизмима стапања и премештања, аутор успева да обликује упечатљиве, фантазмагоричне и гротескне секвенце, чија значењска проходност варира од случаја до случаја: „Мршави старац у костиму црног/ лабуда млатара рукама./ С високих прозора кловнови/ га посматрају с чуђењем./ Младић у костиму детлића/ кљуном удара у бетонску бандеру./ Мршави старац пење му се на леђа“ (Последњи сати).

По правилу, у књизи Иза запаљене шуме снови функционишу као еквивалент песничком дискурсу; налик су позорју на којем се раскринкава „суштина свих ствари“, пошто је у будном стању и колоквијалном језику она „недоступна и несазнатљива“ (Б. Самсон), прикривена плаштом тривијалности; прагматизмом и утилитарном аксиологијом као главним оријентирима у савременом друштву и култури. Мебијусовским завртањем површи овде су доведене у питање границе спољашњег и унутрашњег, реалног и имагинарног, аутологијског и металогијског; а синтаксички паралелизми функционишу као семантички парадокси, изједначавајући супротне тежње, пориве и стања јунакȃ: „Умакнути сенкама./ Пробудити се./ Заспати./ Нестати./ Ослепети на тренутак./ Прогледати“ (Кратка историја једне издаје). Као код таоиста, Карановићев јунак под неонским сунцем хипермаркета, испред витрине са замрзнутим поврћем, „сања себе / као зеца од жада / који је уснио на серпентини / располућеној месечином“ (Кратка историја једног лавежа), а овај пак насред серпентине сања „велику самопослугу/ коју пресеца/ оштра граница илузије“ (Последњи сати).

Осим надреалистичких склоности, у овој поезији се манифестује још једна тенденција заједничка свим покретима и представницима историјске авангарде ‒ настојање да се текст организује око функције естетског превредновања као своје доминанте. Један од појавних облика ове тежње јесте и подривање наслеђеног жанровског система, што за резултат има тзв. „жанровску збрку“ („confusione dei generi“). Поменута флуктуација жанрова, темељна измена функција и особина појединих родова и врста ‒ као што су поетизација прозе и уношење прозаизама у поезију ‒ приметна је у Карановићевом, сада већ постојаном и препознатљивом формалном опредељењу за песму у прози. Месечари на излети и Кавези (2013) цели су исписани у овом морфолошком кључу, као и мањи део Иза запаљене шуме. Иако вероватна етимолошка веза грчког „хибрис“ (охолост, обест, насиље) и латинског „хибрид“ (мелез) упућује на повезаност мешовитог (не само биолошког) порекла с идејом преступа, било би неопрезно тврдити да хибридни жанр песме у прози има априори субверзивну функцију и значај. Наиме, прозаида у српској књижевности није куриозитет, јер су се њоме током ХХ века користили аутори различитих нараштаја и дивергентних поетика, па стога и сама припада оној затеченој традицији, на коју би могао бити управљен авангардни импулс оспоравања (присећам се, на пример, Винаверове пантологијске прозаиде Ћелави принац, атрибуиране Јовану Дучићу).

Међутим, начин на који Звонко Карановић модификује и упошљава песму у прози засигурно представља померање наслеђених жанровских оквира, те искорак из актуелног хоризонта очекивања. Хипертрофија жанровских одредницȃ којима је критика описивала његове новије књиге јасан је показатељ таквог стања. Карановић своје „песме у прози“ (што је поднаслов Месечарa на излету) обликује као микронаративе ‒ кратке приче или „причице“ (Б. Самсон), а поетско у њима треба тражити првенствено у крајње кондензованом изразу сведеном на најбитније, што је тек местимично прошарано којим песничким средством (тропом). Припадност поетском оснажена је и графичким обликовањем текста, где свака реченица функционише као засебан пасус, нешто налик стиху у версованом песништву. Већ са наредном књигом песник је отишао корак даље: у Кавезима је ове микронаративе чврсто повезао у надтекстовно, сижејно јединство; с тим што су написи били додатно очишћени од чинилаца које бисмо препознали као поетске. Јачање међутекстовних односа у оквиру књиге било је пропраћено слабљењем унутартекстовних веза у појединачном саставу, па је Кавезе оправдано посматрати и као „поетски роман у фрагментима“, с тим да ови фрагменти „значењски и симболички“ не функционишу као самосталне поетске творевине (Г. Лазичић). Ако занемаримо Златно доба (2015), које је донекле апартно у овом погледу, премда и ова збирка стреми супертекстуалном јединству, књига Иза запаљене шуме је описани поетски модел довела до најфинијих подешавања: Карановић се овим делом враћа стиховима, било да су они организовани у строфоиде или у континуиране астрофичне целине (као у раној фази његовог песништва), било у дистихе (као што је то случај у Златном добу), док песме у прози запремају тек мањи део целине (поетски састави повезани јунговским концептом „аниме“). Наведене формалне одлике последица су пажљивог ауторског одабира и поседују известан значењски, метаметрички (метаморфолошки) потенцијал, те постају један од значајних путоказа приликом читања. Поред сижејног јединства, међутекстовног и романескног повезивања (које пажљивом читаоцу, путем вишеструких анагноризама, омогућава постепено откривање загонетног идентитета актерȃ и њихових међусобних односа) – поетска текстура је додатно ојачана, због чега се сваки текст може перципирати као аутономна целина или барем као део диптиха (уводне „Кратке историје…“ представљају један од вредносних врхова књиге). Поетски роман постаје, тако, роман сачињен од песама, што је истински креативни помак: Иза запаљене шуме је без поговора највештије написана песничка књига овог аутора и по много чему стоји уз бок роману Четири зида и град (2006), мада не ангажује читаоца једнаким емоционалним интензитетом.

Занимљив је податак да је једна од раних употреба речи „хибрид“ чувала конотације социјалног преступа: њоме је означаван потомак рођен из везе слободног човека и роба. Карановићево укрштање романа – доминантног жанра данашњице и поезије – која упркос значајним аксиолошким дометима вегетира на рубу књижевне емпирије, може се објаснити тежњом аутора да поезију понуди потенцијалном читаоцу као захтевно, али привлачно штиво, јер је данас стварни читалац песништва, по речима самог Карановића, „угрожена врста“. Укључивање песама у романескну структуру само је једна од стратегија с тим циљем. Ту су још и бројне, за Карановићеву поетику преважне „апропријације из ванкњижевних сфера, филма, музике, стрипа, поп културе“. Прави домети таквог наума, ако уопште постоји, крајње су неизвесни: приволети „нечитајуће“ поезији – прилично је захтеван задатак. Многа култна уметничка остварења нису допринела популаризацији саме уметности, јер су била вољена из погрешних разлога.

Не једном, Карановић се, иако успешан романописац, декларисао као песник и истински поклоник поезије (или бар једног њезиног модуса), с уверењем да је песништво, колико год скрајнуто, једна од малобројних цивилизацијских тековина које ће бити сачуване у постапокалиптичном добу. Књига Иза запаљене шуме својим формално-конкретним, али и референцијалним значењем сведочи о таквој, помало ирационалној љубави за поезију. Напокон, слична љубав представља и окосницу њеног заплета. Случајни сусрет двоје некадашњих љубавника у хипермаркету постаје „борба погледима“, окидач бујице флешбекова, преиспитивања, „много кајања на обе стране“ и ониричких прозрења: „Дрхтао сам,/ страшно сам дрхтао./ Мислим да одлазим сада, рекао сам./ Одлазим./ Одлазим, рекао сам./ Клечао сам/ и нисам желео да јој пустим руку“ (Кратка историја једног лавежа). Главни јунаци, почетна наративна ситуација и целокупна семантика сижеа на металогијској равни (јер је у питању поетско-наративна парабола) имају порекло у самом Карановићевом опусу. Иза запаљене шуме преузима и разрађује оно што је тек било скицирано у Месечарима на излету (конкретно, у песми барокног наслова Сажетак бескрајне линије благости која покушава да пресече бескрајну линију патње). Карановић изнова „алегоријски обликује причу о статусу поезије у савременом друштву“ (Г. Лазичић). Јер, што је „дрво, бор,/ четинар с игличастим листовима“ усред запаљене шуме, „окружен угљенисаним стаблима“ – то је и маскулини јунак ове књиге у свету зараженом конзумеризмом, симулакрумима и колективном психозом; он је проказани и прогоњени месија, аутсајдер неспреман на било који вид прилагођавања ‒ вероватно песник… И женски глас/лик ове поезије је подједнако сложено осмишљен: она је несуђена невеста, следбеница и вишеструки конвертит, стриптизета у тачки (дугог трајања) „с певањем и свлачењем“ ‒ можда поезија…

Дакле, песник остаје у сфери својих дојакошњих интересовања. Саставни део тог проблемског репертоара јесте и однос према традицији. Код Карановића су уочљиви превратни импулси, налик побуни какву је предузела историјска авангарда – али не сасвим. На делу је, у оба случаја, обрачун с актуелном књижевном сценом, код Карановића противљење доминантним струјама у савременој српској поезији и интелектуалном конформизму (академске) критике. На првом месту, то је спорење са разним врстама ванестетске функционализације песништва, или како то аутор види, с националним утилитаризмом и милитантношћу: „Сањао сам њу/ како на коњу предводи људе,/ људе с изобличеним лицима,/ људе избезумљене,/ престрављене,/ људе у борби/ на живот и смрт.// Људе који урлају./ У блату./ Под копитама“ (Кратка историја једног лавежа). Ипак, код авангардиста оспоравање има хипертекстуалну димензију (у Женетовом поимању термина), а то значи да су традиционални знаци, чак и у најрадикалнијим видовима побуне (десемантизација и десакрализација), били коришћени, навођени и увођени у нове, некомпатибилне контексте (илуминативна цитатност). Можда због тога што је Карановићева поетика „од самих почетака подложна много више утицајима споља него онима који су долазили из традиције језика у којем пише“ (В. Арсенић), можда због својеврсног естетског пуризма, негирано наслеђе се код овог песника ни у обрисима не показује у свом појавном облику. Филтери су толико непропусни, да предмет оспоравања на равни израза функционише као празно место: аутор се првенствено користи минус-поступцима и, евентуално, инвективом. Учинци и ефекти такве побуне су битно другачији, као када би, на пример, брчићи на Дишановом редимејду L.H.O.O.Q., уместо преко Ђокондиног лика, били исцртани по белом платну.

Поменуто чистунство и естетска непермеабилност испољавају се на још једном нивоу ‒ у ауторовом односу према искуственим чињеницама. У поезији, чије су говорне инстанце/ликови, у ствари, антихероји дистанцирани од спољашњег окружења, у непрекидној унутрашњој емиграцији и „посматрају свет кроз рупу коју су прогорели у стварности“, амбијент постаје нужно имагинаран и артифицијелан. „Прекид са референтном стварношћу“ у Карановићевој поезији (Вл. Арсенић) потврђује и еволуција њених спацијалних детерминанти: више пред читаоцем није псеудоурбани простор малих распона („град који под сунцем Југа тиња у сивој бетонској непокретности“), већ постмодерни и дистопијски мегалополис (осветљен блештавим светлима монитора и „електричним, неонским сунцима“) са симболичком противтежом у планинском хотелу „на видиковцу“, смештеном „иза запаљене шуме“. Ово идеално место, а заправо „повлашћени (простор) спасења, ка коме иду (али до којег не пристижу) јунаци књиге“, изграђен је још једном авангардном техником ‒ рализацијом метафоре: „Уместо конфета и фанфара,/ уместо плеса светлуцавих кристалића/ на масивним хотелским лустерима,/ уместо љубазног белбоја/ који притрчава и граби торбе,/ видимо облак како заклања месец/ и серпентину која остаје у мраку“ (Последњи сати); „На рецепцији људи су се/ ћутке одјављивали,/ вукли своје крмељиве жене/ и уплакану децу,/ вукли своје спаковане кофере,/ напуштали хотел усред ноћи“ (На задатку много важнијем). Горућа истина шуме у бесомучном пламену остаје, тако, изван фокуса аутора.

Правде ради (присећам се опет Винавера), у књигама не треба тражити ни вредновати оно чега нема. Има, међутим, код Карановића и један „дисонантан акорд“, психолошка и мисаона аберација: за разлику од авангардиста који уз побуну негују култ жестине и агресивности, пароксистички бес којим се обрушавају на све механизме књижевне комуникације – код Карановића, као одлика ауторског темперамента, преовлађује меланхолија. У овом случају, она је подстакнута трезвеним и резигнираним сагледавањем друштвеног статуса и рецепцијских домета поетског дискурса. А представник историјске авангарде био је кадар да ужива у антиуспеху („успеху саблазни“), у томе да буде извиждан – али и да му књига буде читана и купована зарад „смејања и вриштања“.

Права је штета што овако зналачки писана поезија, с обзиром на свој артизам и заокупљеност собом, не може рачунати с масовним читалачким одазивом. Али које песништво то данас може?