Виктор Шкорић
ПОСТМОДЕРНИ ЈУНАК ТРАЖИ ИСКУПЉЕЊЕ
Филип Грбић: Прелест
Вулкан издаваштво, Београд, 2018.
До појаве истоимене књиге, термин „прелест“ није се могао чути у разговору читалаца, професора књижевности и књижевних критичара; или се то могло десити макар у изузетним приликама елоквенције. Филип Грбић вратио је овај теолошки термин у употребу својим другим романом и показао да пут који је зацртао својим првенцем Руминације о предстојећој катастрофи – овенченог наградом Задужбине „Милош Црњански“ – има свој наставак и скретницу у овом важном остварењу из 2018. године.
Прелест, сада знамо, означава духовну обману, лаж којом је човек заведен, данашњим језиком рекли бисмо илузију коју човек има о себи и свету око себе, а које потичу од безверја, то јест одсуства спознаје истине/Бога. То је такође и опште стање главног јунака Максима Туманова, младог човека раног ХХI века. Филип Грбић описује свог јунака као интелектуалца (он је професор филозофије у једног београдској гимназији) који живи у несрећном браку без деце и налази се у извесном стању обломовштине, како на професионалном тако и на духовном плану. Далеко од тога да му то стање изазива веће душевне кризе. Бродолом ће наступити након што сазна да се његов друг из студентских дана Виктор Јокановић обесио, и то на врло симболичан начин – при повратку у родни Чачак, у Овчарско-кабларској клисури, српској Светој гори, након два неуспешна приступа манастирским братствима. Викторово самоубиство ће започети одмотавање клупкa Максимове прошлости која ће се вратити да деструише његову садашњост. У исто време то је, јунговским речником речено, јунаков сусрет са сопственом Сенком.
Роман је написан у првом лицу (поступак који је Грбић применио још у првом свом роману) и одаје утисак да се главни јунак исповеда. Међутим, оправдано се постављају питања – коме и због чега. Да ли је посреди једноставно препричавање сопственог живота као на терапеутској сеанси код психијатра, те да се причањем нађе узрок и решење сопственог проблема – или је посреди другачије суочавање са проблемом (можда без жеље да се до решења дође)… остаје неразјашњено у епилогу романа. Оно што сигурно можемо да тврдимо јесте да је Туманов самосвесна личност, те да познаје своје слабости, жели да им се супротстави; али, етапе романа све више потврђују његову неспособност. Он је врста постмодерног (анти)јунака који се у изобиљу користи иронијом и цинизмом. За Туманова нема апсолутних истина и вредности: он је апатичан према својој супрузи Нини, која жели с њим да има дете; ћерка Кристина (за чије постојање није ни знао до њене тринаесте године), није му унела неопходну (само)одговорност која карактерише зрелу особу; и уопште свака његова акција, колико год невина и алтруистички деловала, крије у себи клицу невоље и будућих личних пустоши, а све из почетне индиције да се задовоље друштвени калупи етичких вредности. Симболичан је у том погледу његов први сусрет с Емом, девојком за коју ће се испоставити да је најподеснија и најпријатнија особа Максимовом стању (први пут су се срели на заједничкој терапији и том приликом „поватали“). Све у свему, није проблем у етичким вредностима, по Максиму – већ то што се оне уопштено крше (што се да видети по поступањима многих ликова у овом роману). Максим је жаришна тачка борбе за њиховим (не)одржањем.
По „симптомима“ који су описани не би се разлучило по чему је Максим Туманов јединствени јунак. Цинични интелигентни антијунаци могу се наћи у читавим засебним библиотекама књижевних дела. Ипак, Туманов представља јунака који припада новом добу, тзв. „миленијалској генерацији“ (особама рођеним од раних осамдесетих до касних деведесетих). То је дигитална генерација која живи паралелне животе у реалном и виртуелном свету, мада у роману није акценат на томе. Ову генерацију, Туманова укључујући, карактерише морални ирелативизам, либералност, егоцентричност и истовремено недостатак осећаја сврсисходности (која не потиче од недостатка, већ напротив, из блазираности) и која се потом вештачки, насилно, ствара. Међутим, сва ова разоружавајућа својства створила су генерацију која неће да се бори. Да је тако можемо се уверити на скупу Максимове генерације на почетку романа, на Викторовој сахрани, и на крају романа, када се они након извесног времена поново окупљају.
Код Максима се ове особине и те како могу запазити, узевши у обзир раније истакнуте крајпуташе његова живота. Оно што писац Грбић ипак суптилно и успешно провлачи у позадини романа јесу могући супституентни системи, тј. вредности које би могле заменити Максимов осећај беспућа. Најпре је ту живот у природи оличен у планини Гоч; у унутрашњој помирености Јелене, Кристинине мајке, те саживот са Емом, најидиличнији део у роману; напослетку, и фигура Растка, која је помало идеализована, али свеједно оличава снажну, самосвесну личност. Ниједном од тих система Максим Туманов се до краја романа неће приклонити, што не значи да се они морају занемарити – јер они управо нуде оно што би човеку, у веку технолошког и моралног блицкрига, могло да буде упориште и утеха: природу, каријеру, веру, породицу.
Напослетку, зашто „прелест“? Ако изоставимо теолошку подлогу овог термина, прелешћен човек је човек у галиматијасу бесплодних садржаја, лажних наратива и неухватљивих виража (још увек постмодерног) ХХI века; прелешћен човек је онај појединац који још није ухватио свој ослонац; прелешћен човек је људскост која тражи своје пристаниште.