Ноел Путник
У ТАМНИМ ЛАГУМИМА УМЕТНОСТИ

 

Немања Радуловић (прир.): Esotericism, Literature and Culture in Central and Eastern Europe

Филолошки факултет, Београд, 2018.

 

 

У хуманистици, па тако и у студијама књижевности, феномени езотеријског и окултног тек су у последњих неколико деценија – посматрано у глобалној перспективи – добили академску пажњу коју заслужују. Махом по страни од главних токова научног интересовања, често обележени као облици субкултуре, масовне или тржишне, окултни и езотерични аспекти књижевних и других уметничких дела или праваца дуго су таворили на маргинама „правоверног“ академизма. Код нас су ствари стајале још лошије него на глобалном плану: није много примера попут Анице Савић Ребац, која је сматрала потребним да се за помоћ у својој анализи Луче микрокозма обрати светски признатим стручњацима за кабалу и гностицизам.

У Европи и Северној Америци, па и шире, већ пушта корење једна млада хуманистичка област – академске студије западног езотеризма, где се под атрибутом „западни“ подразумевају облици езотеризма поникли у крилу три монотеистичке медитеранске религије (за разлику од индијских, источноазијских и других езотеризама). Развивши се, пре свега, на темељима студија религије и историје идеја, студије западног езотеризма обухватају читав низ академских дисциплина, међу којима и студије књижевности и визуелних уметности. Аутори, њихова дела и уметнички правци којима припадају анализирају се кроз призму езотеријских идеја и учења која су на њих утицала, као и улоге и места тих идеја у конкретним делима. Појам езотеризма, као комплексног и вишеслојног културног феномена, легитимно је уведен у научни језик и данас је примењив како у савременој тако и у историјској перспективи: ако говоримо о књижевности – од Џоане Роулинг до Апулеја и Плинија Старијег; у визуелним уметностима – од Марине Абрамовић до месопотамских представа Анунакијâ.

Немања Радуловић, приређивач овде представљеног зборника радова, пионир је академских студија западног езотеризма у Србији, пре свега на пољу књижевности. Његова књига Подземни ток (Службени гласник, 2009) прва је научна студија којом се систематски приступило разноврсним аспектима езотеризма у српској књижевности до половине XX века. Радуловић је у студијама Његоша, Исидоре Секулић, Димитрија Митриновића и других српских писаца размотрио читав низ езотеријских концепата и традиција – од античког гностицизма и манихејства, преко средњовековног дуализма, до нововековног спиритизма, месмеризма и слободног зидарства (да поменемо само неке) – те осветлио њихову улогу и значај у мисаоним световима разматраних аутора.

Последњих година Радуловић предано ради на повезивању академских студија езотеризма са домаћом хуманистиком, којој је у највећој мери таква теоријска оријентација и даље страна. Студије овог типа у Европи координише кровна организација под називом Европско друштво за академско изучавање езотеризма (ЕSSWE) са седиштем у Амстердаму, заједно са неколико регионалних огранака, међу којима је за ове просторе посебно релевантна Средњо-источноевропска мрежа поменутог друштва (CEENASWE). Зборник Esotericism, Literature and Culture in Central and Eastern Europe обухвата двадесет радова са конференције CEENASWE коју је у мају 2016. Немања Радуловић организовао на Филолошком факултету у Београду, прве такве врсте код нас. Заступљени су аутори из девет земаља, од којих већина потпада под наведену географску одредницу: из Чешке, Пољске, Мађарске, Бугарске, Украјине, Русије, Италије, Грчке и Србије. Но, сам Радуловић у свом предговору проблематизује значење и смисао те одреднице, релативизујући успостављање географских граница када је реч о кружењу идеја и укрштању и преклапању култура. Радови представљених аутора речито говоре у прилог таквој релативизацији.

Тако се Јуриј Стојанов (Бугарска/Лондон) ослања на концептуални оквир студија езотеризма да би размотрио сложени феномен дуалистичких јереси у Византији и средњовековном словенском православљу кроз призму псеудоепиграфа попут Виђења Исаијиног, Откровења Аврамовог или Друге књиге Енохове. Он указује на јаке везе ранохришћанског гностицизма са средњовековним јересима попут Богумила и Павликијанаца, као и на њихов езотеријски карактер видљив у форми тајности и духовног елитизма. Хеленистичке и средњовековне корене модерног феномена спиритизма истражује Олаф Стаховски (Пољска), уз посебан осврт на Лемегетон или Мањи кључ краља Соломона, магијски приручник из XVII века и његов утицај на Алистера Кроулија и окултне кругове раног XX века.

Езотеријску књижевност епохе просветитељства разматра Ђерђ Ендре Сењи (Мађарска), који се посвећује алхемијском роману под насловом L’Adepte moderne ou Le vrai secret des francs-maҫons (Лондон, 1777) неутврђеног ауторства, тачније његовом преводу на мађарски из 1790. године, преводиоца Шандора Бароција. Према Сењију, реч је о првом књижевном делу са езотеријском тематиком објављеном на мађарском језику. Преводиочев дуги предговор својеврсна је апологија алхемије, која много говори о статусу „скривених наука“ у епохи просветитељства.

Немања Радуловић јавља се у зборнику и као аутор рада о Лучи микрокозма, коју разматра кроз филозофске и езотеријске упливе којима је Његош могао бити изложен. Фасцинантан је распон утицаја који се могу ишчитати у слојевима Његошевог текста: од античког платонизма и оригенизма, преко средњовековне кабале и богумилства, до слободног зидарства. Све те утицаје обједињују Његошев антрополошки дуализам и вера у преегзистенцију душа, а Радуловић показује како је цетињски владика могао бити изложен и једном посебном, њему историјски ближем езотеријском учењу – мартинизму, облику езотеријског хришћанства који је у Француској у XVII веку засновао Мартинес де Пасквали.

Једнако је узбудљив и рад Константина Бурмистрова (Русија) о руској емиграцији у предратној Југославији, међу којом је било много активних окултиста и езотеричара свих фела. Езотеријски живот је цветао међу руским емигрантима, нарочито у Београду и Новом Саду, где је штампано много књига и часописа ове тематике. Бурмистров даје кратак историјски преглед овог феномена, а посебно се усредсређује на живот и дела контроверзног Григорија Васиљевича Шварц-Бостунича, који је писао на теме слободног зидарства, кабале и окултизма, али је уједно био и ватрени антисемита и заговорник теорија светске завере.

Поменимо и Еугена Кузмина (Русија), који се бави личним окултним уверењима Валерија Брјусова, веома налик на она о којима је писао у Огњеном анђелу; Сергеја Мацуру (Србија), који анализира један лик из романа Томаса Пинчона Against the Day (2006), историографске метафикције, лик који се у време Првог балканског рата замонашује у богумилском манастиру у Балканским планинама; Јана Микласа-Франковског (Пољска), који разматра езотеријске и гностичке теме у делу Чеслава Милоша, нарочито његов, како га аутор назива, концепт неоманихејства. Неки радови дотичу се и савремене популарне културе: широко распрострањене езотеријске духовности засноване на Толкиновим делима у земљама бившег Совјетског Савеза (Катерина Зорја, Украјина), или утицаја западног езотеризма на рок музику у Русији на крају XX и почетку XXI столећа (Павел Носачев, Русија).

Премало је места за представљање свих радова овог тематски богатог и разуђеног зборника. Као и сви зборници са научних скупова који нису уже стручно оријентисани, и овај има то ограничење, условно речено, што услед разнородности тема већина текстова нужно има информативни карактер, без дубљег залажења у разматране теме. Такође, као сви зборници, ово је једна од оних књига које се обично не читају од корице до корице. То, међутим, није ни потребно: сваки читалац заинтересован за езотеризам – нарочито езотеризам у уметности – пронаћи ће у овим радовима понешто што ће га привући. Још важније, зборник пружа добар увид у ширу регионалну слику кад је о академском проучавању езотеризма реч и ту се његов информативни карактер јавља као веома користан и потребан.

Три важна закључка кристалишу се када се зборник сагледа као целина. Први и најочитији, езотеријске и окултне идеје играле су и играју значајну улогу у уметности многих стваралаца, и те аспекте њиховог стварања такође је потребно осветљавати. Други, географске одреднице и поделе заиста треба узети условно: бројни радови у зборнику сугеришу да се западни езотеризам често не може лако раздвојити од других традиција. Довољно је поменути везе античких и средњовековних гностичких и дуалистичких јереси са зороастризмом, или пак руску емиграцију у Југославији која је уз класичне „западне“ традиције изучавала и практиковала и јогу, тибетански будизам и далекоисточне религије. Најзад, трећи закључак формулише сам приређивач у предговору: посматрано у историјској перспективи, рецепција езотеризма се у великој мери поклапа с променама утицаја у различитим епохама какве су утврђене у класичним историјама књижевности – из чега следи да је езотеризам увек био део ширих и обухватнијих покрета у култури.

Поменимо, најзад, и физички изглед зборника. Слика на корицама је репродукција Одаје Омега II Леонида Шејке. Она приказује прозор у најизглед непробојном челичном зиду, кроз који се назире унутрашњи свет чудеса. Прозор има облик крста, али тај свет иза обилује езотеријском симболиком и алузијама. На старим средњовековним мапама непознате области су обично биле насељаване змајевима и чудовиштима, уз неизбежно упозорење: „Hic sunt dracones“. Та створења су прикладно оличавала човеков страх пред непознатим, презриву нарав и незнање. Овде представљен зборник шаље једноставну поруку: прозор је сада отворен.