Кристијан Екер
СЕВЕРНИ КАЗАХСТАН И КАРАГАНДА: МЕСТА И ЛИЦА

 

МЕСТА

Пре неколико тренутака сунце се промолило над степом. Црвенкаста светлост звезде поново оживљава пејзаж који је сатима био прогутан тамом, враћајући му боје и облик. На аутобуском стајалишту четврти „Степној 2“, једном правом острву које је повезано са остатком града пространим ауто-путем са четири траке, окупљају се девојке чије очи су облика бадема, са торбама на раменима, старије госпође, мушкарци правог и поноситог држања. Иако пролазе редовно и често, аутобуси су пуни; шпиц је, и сви се крећу ка центру Караганде, која је четврти град по насељености у Казахстану, смештене на око 200 км југоисточно од главног града Астане.
Иза аутобуског стајалишта, састављеног од једне дрвене клупе и лименог крова који штити од кише и ветра оне који чекају аутобус, постоји само један олук за одвод кишнице, дуж кога се протеже и цевовод система даљинског грејања, који доводи топлу воду из термоелектране, смештене на неколико километара од четврти „Степној 2“, све до кућа у центру. Лети се на систему за грејање врше ревизија и реконструкција, тако да они који немају електрични бојлер остају без топле воде. Иза огромних цеви протеже се степа, прекинута дрворедом уз железничку пругу која води од Астане до Алматија. Посматрани са високих зграда „Степној 2“, возови, који пролазе један за другим у редовним временским интервалима крећући се лагано и без буке, изгледају као минијатурне играчке. То су заправо изразито дуги конвоји, понекад састављени и од десетина вагона. Теретни возови превозе угаљ, сирову нафту, понекад и драгоцене минерале, али и песак и грађевински материјал. Казахстан је земља изузетно богата сировинама и, упркос паду цене нафте, привреда земље се базира скоро искључиво на извозу течних и чврстих минерала. Председник Назарбајев, који је на челу земље од распада Совјетског Савеза, није користио огромне приходе од извоза да би развио друге типове индустрије који нису повезани са екстракцијом и прерадом сировина. Казахстан, попут Азербејџана, Русије, па чак и Норвешке, био је толико погођен вирусом „холандске болести“ да је скоро у потпуности уништио пољопривредно тржиште због једноставног и немилосрдног механизма: Астана продаје своје сировине за доларе који се накупљају у државној каси. Што има више долара, јача је локална валута – у том случају тенга – на међународном тржишту. Када пољопривредник продаје своје производе у иностранству, они су изузетно скупи, управо зато што је тенга веома вредна валута. Купац потом тражи исте производе негде друго, где су јефтинији. „Холандска болест“ уништила је произвођаче јабука у Алматију, граду на југу Казахстана: сам назив града, који на казашком језику значи „Отац јабука“ указује на то да је једно време производња јабука цветала. Јабуке из Алматија биле су крупне и сочне и изгледа да је јабука заправо и пореклом баш из долине Централне Азије која се пружа до подножја планинског венца Тјен Шана. Алмати је снабдевао Совјетски Савез воћем, међутим од деведесетих година па надаље пољопривредни произвођачи су, нажалост, пропали. Русија је ипак одлучила снабдевати своје тржиште јабукама српског и пољског порекла, посебно зато што су јабуке из Алматија, погођене „холандским вирусом“, постале изузетно скупе. Једино решење за овај тип економских проблема представљају државне институције, које, ако су јаке, демократске и легитимне омогућују у доба кризе редистрибуцију нагомиланог богатства током година. То није случај у Казахстану, где управу земље води крајње корумпирана владајућа класа, која скоро ништа није учинила да помогне пољопривредним произвођачима и најугроженијим слојевима друштва. Међутим, мора се рећи да, за разлику од оног што се догађа у Азербејџану, Казахстан поседује државни фонд који је основао Назарбајев с намером ублажавања последица евентуалне економске кризе.
Иза железнице преовладава степа. На хоризонту се назире једна стара напуштена фабрика, слична многим другим распрострањеним по огромној територији Казахстана: након распада Совјетског Савеза, као резултат дивље приватизације, бројне индустрије су продате за ситниш бескруполозним бизнисменима који су, уместо модернизације производње, радије продавали машине да би зарадили што више новца у веома кратком временском периоду. Према северу пејзажа доминира једно узвишење нежног облика које се протеже, типично за средњоазијске висоравни. На његовом врху се налази уски торањ причвршћен за тло попут агаве на стени, невероватне издржљивости на јак ветар и кишу, који се понекад обруше на њега насилно, без самилости. То је радиофар, тј. радиостаница која, уместо снопова светлости, преноси електромагнетне таласе чија је улога да усмеравају авионе на великим висинама према рути Астане и помажу им приликом слетања да се поставе на писту не много удаљеног аеродрома Караганде. Иза брда извирују димњаци комплекса челичане Темиртауа, града на око 30 км удаљености од Караганде. Ова челичана је примарног интегрисаног типа: добија челик од сировина и не рециклира га од отпадака, као што је случај са комплексима челичана секундарног типа. Да би се постигла температура неопходна за добијање челика, који је легура гвожђа и угљеника, у високу пећ убацују се минералне сировине и кокс. Захваљујући овом процесу добија се ливено гвожђе које се рафинира у конвертерима и специјалним електричним пећима. Потом се помоћу млаза кисеоника смањује проценат угљеника како би се добио квалитетан и отпоран челик. Овај процес такође узрокује емисију знатно загађујућих гасова и честица у атмосферу.
Кондензациона испарења, остаци процеса који претварају сирове минерале у ливено гвожђе, издвајају се ка небу и, у периодима ниског атмосферског притиска када циклони завладају севером Казахстана, стапају се са облацима како би формирале сиво-белу завесу која прекрива хоризонт. Темиртау је један од најзагађенијих градова у држави. У ваздуху су међу бројним супстанцама присутне и фине честице, сумпор-диоксид, бензен, азот диоксид. У тмурним данима, када није могуће више разазнати где нестаје дим који излази из димњака повезаних са високом пећи, а где почињу облаци, загађујуће чврсте честице се уједињују са молекулима воде и достигавши довољну тежину, падају на земљу у облику кише или снежних пахуљица. Трава која на пролеће ниче у степи упија течност којом је земља натопљена. Загађивачи попут бакра, калијума и мангана, који се налазе у тлу, долазе преко траве и цвећа и до животиња: до крава и коња, а затим и до људи који се хране њиховим месом и млеком. Никада се нико није бавио проучавањем последица на грађане Темиртауа и Караганде, који сматрају нежељене ефекте рада челичане као нужно зло. Снег је углавном црне боје, прља руке и лица деце која праве Снешка Белића и коју родитељи вуку на дрвеним санкама кроз завејане улице града. Истраживања животне средине, вођена од стране државних органа, пријављују ниво загађења који не прелази прописане стандарде, али је јасно да су подаци лажни и да не приказују стварност веродостојно, што показују и анализе које су независно спровеле извесне стране невладине организације. Челичана у Темиртауу је основана 1950. године и утицала је на судбину града, који је све до тада био једно мало развијеније село. Након распада Совјетског Савеза, комплекс челичане пао је у дубок понор из кога је изашао тек након што је влада одлучила да га прода ArcelorMitalu, мултинационалној корпорацији, са седиштем у Луксембургу. Темиртау производи челик и лајсне, који се продају широм света. Међутим, за раднике, ствари су се промениле и многи од њих се жале на државну управу и критикују државни план приватизације. Логика профита је, у суштини, направила од радника точкове често немилосрдног механизма, што је више пута проузроковало повреде и смрт особља које ради на високим пећима: тек у последњих неколико година је ArcelorMital заправо посветио више пажње мерама безбедности. Сем тога, радници се не осећају више као део једне велике породице, као у време државне управе, него као жртве препуштене на милост и немилост тржишној економији. Синдикати који би требало да их заступају нису независни, зависе од народних посланика и људи из круга владе Астане, повезаних директним и пријатељским везама са руководиоцима ArcelorMitala. Просечна плата радника челичане је отприлике 144.000 тенги, што би значило око 350 еура: то је плата колику има и професор Универзитета у Казахстану, али рад оних који проводе дан близу високе пећи је много напорнији и исцрпљујући од рада који подразумева истраживање или предавање. Многи радници су дали отказ, било им је драже да промене занимање или емигрирају у Русију него да буду део компаније коју више не доживљавају као своју. Град се не врти више само око своје фабрике, где је све до распада Совјетског Савеза цело становништво било запослено. Темиртау сада личи на све остале казашке урбане центре и изгубио је своју посебност, засновану на поносу својих грађана да раде у челичани.
Са димњака Темиртауа се види само степа која се протеже у недоглед и скоро у потпуности је напуштена; ту пустош тек понегде прекидају само прашњава села насељена кућама са лименим крововима. Села, смештена у степи, нагло почињу и завршавају се: куће су збијене као да се плаше да се нађу саме усред тог океана траве која се простире од мађарске „Puszte“, па све до Монголије, а потом Владивостока где се травнати терен неочекивано баца у море, чак и не претварајући се у песак.
Заправо, како је археолог Ђан Лука Бонора с правом приметио, све до II миленијума п.н.е, степа није постојала: целокупна територија северног Казахстана била је прекривена брезама, тополама и јелама. Човек је тај који је променио пејзаж, морао је да направи простор за своја стада и да топи бакар.
Земља на северу Казахстана је увек иста, оно што се веома често мења је ваздух. Већ крајем августа, након топлотног таласа од ког не могу да дишу ни животиње ни људи, када се бес јарког сунца умири и када ублажи притисак својих зрака на сада већ мртву и изгорелу траву, подиже се хладан ветар, који долази из Сибира и који се зове буран. Одсуство брдовитог рељефа допушта ветру да се увуче свуда и да дува разбеснело, данима и данима, понекад и седмицама, над степом. Трава и ретка стабла губе ослонац и савијају се до земље, пастири се једва држе на ногама, градови нестају под олујом ваздуха, прашине, а зими и снега који заслепљује очи ретким пролазницима. Људи се затварају у куће, и чак и прозори високих зграда четврти „Степној 2“ се затварају. Буран, међутим, наставља неуморно да лупа по стаклима и успева да уђе у станове кроз окна прозора, која нису довољно изолована, кроз вентилацију, и понекад чак и кроз цевоводе.

ЛИЦА

Аизада
Аизада посматра кроз дупла стакла новог стана у којем живи већ шест месеци са родитељима, у „Степној 2“ (Rimanere negli occhi di quelli che continuano nella tristezza dei passanti quotidiani e nella maturazione dei campi di grano sarà il tuo destino).
Буран, ветар који дува са севера већ од краја лета, савија багреме на хоризонту а њихова, још увек зелена коса вртоглаво се опружа ка земљи; једно мало дрво са десне стране скрива поглед на железницу и дугачак теретни воз, који тихо путује у правцу Алматија. Аутомобили јуре, равнодушни на ветар, магистралом која повезује „Степној 2” са центром Караганде. Аизада се сутра враћа у школу. Похађа седми разред основне школе. Црне Аизадине очи облика бадема огледају се на стаклу прошараном ретким капљицама кише, које разбеснели Буран доноси ко зна одакле и разбија их у ситне честице различитих величина распоређујући их у редове, попут аутомобила испод куће који чекају зелено светло на семафору. Аизада је распремила кревете, очистила кавез у коме мачка борави током дана, обрисала прашину и брижљиво усисала све просторије. Најмлађи брат, који је напунио годину дана, успавао се на каучу поред своје сестре Аигуљ, која гледа руске цртане филмове. У кући се углавном прича на казашком језику, али Аигуљ, која има само 5 година, не осећа се сигурном, па чак и са родитељима радије разговара на руском. Казахстан је билингвална земља, и посебно на северу – где Руси у неким областима чине чак 80% становништва – Пушкинов језик је широко распрострањен. На југу, напротив, посебно у селима и засеоцима, казашки је једини језик који се користи. Аизада ретко излази напоље, а кад излази – то је да би отишла у школу која се налази близу куће, на неколико стотина метара од улице, преко пута, иза контејнера и паркинга који се са првом кишом претвара у баруштину. Од зимске хладноће и летње врелине градски асфалт пуца и терен постаје нераван, пун рупа, удубљења и испупчења; кишница улази у поре катрана и цемента и када заледи, већ у ноћима крајем септембра, доприноси цепању плочника и тротоара. Општинску и државну управу не занимају много потешкоће грађана који сваки дан морају препешачити паркинг, а још мање непокретне особе у колицима, практично осуђене на затвор у својим становима. Институција породице има главну улогу у Казахстану, и то не само по питањима везаним за традицију, него зато што у многим аспектима замењује и државу. Ако неко умре, рођаци су ти који новчано помажу супружника преминулог и сносе део трошкова сахране. Баке и деде често одгајају децу, јер родитељи морају радити. Чим се родила, Аизаду је требало да одведу код баке и деде и да одраста са њима у селу, у центру Казахстана. Међутим, отац и мајка су ипак одлучили да се жртвују и задрже не само Аизаду, него и осталу децу уз себе. Сад, кад је Аизада порасла, има задатак да чува брата и сестру када родитељи нису код куће.Такође треба и да подгреје ручак кад се врати из школе, ако је мајка имала времена да га припреми претходно вече. У супротном, мора сама нешто спремити, јер најбитније је да, када отац дође са посла, затекне постављен сто. Аизада зна да мора бити изврсна домаћица ако жели да нађе мужа. Њена највећа жеља је да упише гимназију у Астани, главном граду; само на тај начин се може образовати и пронаћи добар посао. Има мало времена за игру, а можда је то и прерасла. Њене тамне очи прикривају рану зрелост. Тело детета поприма већ облине жене, а груди, још увек незреле, појављују се у облику малих избочина испод кошуље. Међутим, поглед је већ зрео. Покрети руку и шака су још увек дечји. Грчевити, кратки, импулсивни. Аизада се чује са пријатељицама преко Инстаграма, најраспрострањеније друштвене мреже у Казахстану, поверавају једна другој најинтимније тајне, љубави, које посебно у том узрасту од дванаест година, продрмавају срце без свесног обузимања тела. Ставивши телефон пажљиво у футролу, тражи чоколаду у фрижидеру или гледа са сестром цртане филмове. Увече се породица окупља за столом; Аизада меша чај свом оцу, послужује, а потом помаже у прању суђа. Разговор међу члановима породице је смирен и пун поштовања, свако има своју улогу, деца персирају родитељима, који су строги колико треба да буду. Аигуљ помаже Аизади, којој мајка поверава обавезе. Најмлађи син једе како зна, али већ сам. Мушко је, има већа права и слободу од сестара, али нема места за несташлук. Аизада, с друге стране, већ има своју собу, зато што је најстарија и има више одговорности од брата и сестре. Мајка је уморна и поверава најстаријој кћерки задатак прања суђа. Одлази да спреми најмлађе дете за спавање, а потом леже поред супруга на мадрац положен на тлу: нису још увек имали времена за куповину брачног кревета, а можда ни новца.

Роза

Када су рођене Аизада и Аигуљ, Роза је живела са мужем Еркинбеком у студентском дому у северном предграђу Караганде. Њихова гарсоњера била је у последњој од четири високе зграде у социјалистичком стилу, које чине универзитетски смештај; иза капије која ограничава кампус нема више ничега, почиње нема и упорна степа.
Постоји неколико фотографија на којима је Роза на дан венчања: мршава, висока стаса, поглед заносан, али сталожен. Због трудноће се мало попунила у куковима; чак се и лице мало заоблило, док је живост очију остала иста као некад. Усне су остале исте, сићушне боре окружују углове усана. Роза се ретко смеје; међутим, када је осмех измамљен, лице се отвори, попут исушене земље лети која поздравља освежавајућу кишу, и тада црне очи засветлуцају живахно и звуче попут водопада на високим планинама.
Пре шест месеци, Роза и Еркинбек су одлучили да купе стан у четврти „Степној 2”. У међувремену је рођено последње дете, један дечак, коначно. Еркинбеку се не допада што се дечак игра луткама од сестара, због тога жели од Розе још једно мушко дете. Девојчице ће се кад-тад удати и отићи, постаће део неке друге породице. Дечаци, напротив, остаће увек повезани са породицом у којој су се родили и имаће такође и дужност да помажу родитељима уколико им то буде било потребно.
Роза ради сваки дан у основној школи где предаје ликовну уметност. Када се врати кући, чекају је друге обавезе. Осим распремања и брисања прашине, у чему јој помаже Аизада, мора такође да шије велике ромбоиде од тканине, који, кад се саставе, чине рекламне натписе, чији крајеви се закаче на уличне светиљке са обе стране пута. Аутомобили пролазе брзо испод њих, али возачи имају времена да прочитају поруку, која је обично позив за куповину одређеног производа. Еркинбек ради штампу на тканини и папиру, захваљујући посебној опреми, коју је купио половну у Бишкеку, главном граду Киргистана. Новац који Роза и Еркинбек зараде захваљујући овом додатном послу, искористиће за куповину бојлера. Од јуна до октобра куће Караганде су без топле воде због неизбежних годишњих радова на реконструкцији линије система даљинског грејања, који снабдева већи део стамбених зграда.
Након што је вечерала, шила неколико сати, припремила вечерњи чај који породица пије окупљена око кухињског стола, Роза прегледа Аигуљине домаће задатке, потом спрема ручак за сутра, чисти купатило, док Еркинбек за то време гледа телевизор седећи на каучу.
Вечерас Роза излази. Еркинбеку није много драго због тога, више би волео да жена остане код куће, али њена пријатељица још од студентских дана, Тамара, позвала је Аизаду и њу да попију чај у центру. Иначе се ретко дешава, али вечерас Розине очи блистају од среће. Коначно продрмавање монотоније свакодневице, коначно нека нова особа, и бар за једно вече, могу се заборавити породичне обавезе. Аизада и Роза излазе из куће, прескачу попут газела баре које раздвајају улаз од зграде и тротоар. Прелазе улицу и нестрпљиво чекају аутобус док се покушавају заштитити од бурана, који је баш вечерас почео непрестано да дува. Ваздух је пепељаст, мирише на снег. Снег у септембру, а у кући још увек нема топле воде. Ако ништа, чај који ће попити са Тамаром ће бити топао. Улазе у аутобус; возило јури улицом која повезује “Степнои 2” са градом, затим успорава, има промета и семафора. Пораниле су, излазе пре њихове станице да би мало ходале и да би разговарале са ветром, који одавно није дувао. Ходају брзо, с лакоћом, скоро на прстима, попут балерина, по градском асфалту. Иза њих, сијају светла која повремено осветљавају телекомуникациони, цевасти репетитор: ноћу изгледа леп због осветљења, током дана је само гомила зарђалог метала на коју су постављене антене за пренос сигнала високе и ниске фреквенције. Постоје и други слични стубови раштркани по степи дуж више од 1 000 км: градови у Казахстану су уједињени захваљујући електромагнетним одашиљањима телевизијских и радио сигнала које репетитори изнова и изнова размењују у непрестаном преносу. Обраћања владе, полицијски извештаји, совјетски филмови и ријалити емисије бивају избачени у форми светлосних таласа, невидљивих људском оку са горње стране ове зарђале антене. Мајка и кћерка ходају уздржано, узнемиравају их капљице хладне воде које повремено падају на њихова чела и очи облика бадема, једине делове тела који нису покривени. На бочним странама тротоара цветају, попут маргарита на пролећној ливади, трговачки центри, мали и велики, у којима се налазе западни брендови и продавнице: „Прада“, „Армани“, „Карпиза“. Нема много чега другог у Караганди. Неолиберална идеологија се увукла чак и у старе социјалистичке зграде, равнодушна према именима улица где се налазе, назване према казашким херојима који су се супротставили нацистичком окупатору и чији изглед је често овековечен у монументалним статуама које су постављене широм града.
Срећа је ретка роба у овим деловима, то Роза добро зна, па чак и Аизада, иако је веома млада. Шетају руку под руку, скривајући осмех испод шареног шала, са којим се ветар поиграва тако да његови крајеви лете, као да су ветрењаче.

Тамара

Тамара баца кратке и нагле погледе око себе; чека пријатељице испред тржног центра и ветар је шиба са свих страна: долази са севера, поскакује по фасадама зграда и напада је с леђа, из исцрпљујуће опсаде.
Тамара има 40 година, разведена је и има шестогодишњег сина. Ћутљива, одлучна, предузимљива, не воли да прича о себи и ретко се смеје. Предаје развојну психологију на Универзитету у Караганди. Долази из једне скромне породице; детињство је провела у градићу Актас, који је удаљен нешто мало више од 5 км од Караганде. Главни трг са статуом Лењина у центру, која је деведесетих година била пресељена на периферију, али није бачена на мермерно гробље, школа близу куће, десно од главног трга шеталиште, где лети, недељом, млади шетају тамо-амо. То је све. Тамарин отац је био рудар, који је силазио сваки дан у дубине земље да копа угаљ. Килограми, стотине хиљада, тоне угља, чија прашина се лепила на његову јакну и кожу. Тамара се још увек сећа очевог мртвог тела, погођеног инфарктом кад је имао 50 година; лежећи на кревету, изгледао је као да спава. Шаке и прсти били су обојени у црно; није била довољна преданост жене, која је сатима нежно купала покојника, покушавајући да им врати природну боју. Незахвалан је посао рудара, а то се покушава надокнадити пензијом у четрдесетој години. Двадесет година проведених у унутрашњости земље су попут паклене казне која доводи до ране смрти. Данас су се ствари промениле; данас, у неолибералистичкој епохи умире се једнако као у прошлости, али се ради до шездесете године. То захтева производња, то изискује тржиште, то захтевају мултикомпаније којима је држава продала највећи део рудника. Због тога је Актас градић духова: млади не желе да иду стопама очева и одлазе у град, студирају и ако могу, беже у иностранство. У рудник, зато, никад више.
Тамара скоро сваког викенда одлази у родни градић, где још увек живи њена мајка. Син излази напоље, одлази на трг да игра фудбал са малобројном децом која још увек живе ту. Већином су казашке националности, док је Тамарина породица руског порекла, али већ вековима живе у том подручју. Нема етничких сукоба, иако би могли настати после смрти доживотног председника Назарбајева, који сада има 78 година. Русија би могла да претендује на територије северног Казахстана, насељене Русима, као што је урадила са Северном Осетијом и Абхазијом на Кавказу. Тамара и њена мајка се надају да Назарбајев размишља о свом политичком наследнику: постоји ризик да Казахстан заврши као Југославија након Титове смрти. Засад, ипак, Тамарин син се може на миру играти са другим дечацима, нико – или скоро нико – не обраћа пажњу на националност.
Вечерас је дечак остао са бејби-ситерком и три жене могу седети у кафићу и с уживањем чаврљати. Са њихових лица исијава задовољство, осећају се опет као девојке, слободне од силних обавеза; чак и Аизада постаје опет оно што заправо јесте, само једна девојчица, и растужује се када види да је конобар заборавио да стави шлаг на топлу чоколаду коју је наручила.