Александра Јовичић
ОСНОВНИ МОТИВ

 

ИЗБЕГЛИЦЕ

На плавим свескама писало је УНИЦЕФ.
У њима су описане измишљене игре
са измишљеним пријатељима
након што су се стварни расули
као кликери стакленци
и сви скупа упали у исту рупу.

Кутије од браон картона
звали су хуманитарна помоћ.
Садржале су следеће:

један килограм пиринча
пола килограма месног нареска
килограм брашна
килограм шећера
литар уља
и паковање хигијенских уложака.
Да се нађе.

У прљавим просторијама Црвеног крста
налазила се разбацана гардероба
допремљена ко зна откуд
да огрне наша оскудно одевена тела.
Пребирали смо по тој шареној гомили
кад бисмо стигли на ред,
након што би радници приграбили
шта им се допада.

У колективним центрима
људи су унезверено зурили
у високе плафоне фискултурне сале,
размишљајући вреди ли ичему
такав живот у коме ти наплаћују чашу воде.

На преграђеној тераси,
чији су зидови били црни од влаге,
питала сам се игра ли се неко са мојим луткама
и хоће ли ми икада опростити
што сам их непознатим девојчицама
оставила на милост и немилост.

 

ЗАБРАЊЕНИ ГРАД

Ако се вратимо у забрањени град,
нека то буде у пролеће
кад олистају крошње испред дворишта
некадашње школе `Боро и Рамиз`
и нахвата се мека, тек изникла трава
по заборављеним турским гробовима
расутим на оближњем брежуљку
где смо ишли на излете и држали часове у природи.

Ту, мало изван школског дворишта,
где је била кућа моје разредне,
сада зјапи рупа
и њеног су сина одвели,
а нико није умео да каже куда
док је сумануто лутала улицама гета,
остављајући комадиће џемпера од кашмира,
по оградама од бодљикаве жице.

У првим данима рата
затворили су школу.
На нашим уснама угнездила су се претећа имена
и легали смо узнемирени,
слушајући у сновима како крампе ударају
о меку црну земљу,
правећи ровове.

На кршу изнад града неко је пресложио бело камење
и више није писало Тито.
Падале су касетне бомбе,
мигови су летели ниско,
а ми смо се скривали у подруму
и чекали да се зло умори.

Заправо се уморило детињство
и попут златне прашине
отресли смо га са дланова.

 

ДУХОВИ

Покошени животом један крај другог труле
добри духови мог детињства.
Њихове су се душе распршиле у етру
и сада лутају куд им је воља.

У ракама без дна похрањени су комадићи
онога што је чинило наш читав свет
и само некад израњају из подсвести
остаци бивше среће:

штампана слова ћирилице тискана
на правоугаоним картонским картицама
жуте плочице од куване пластике
са сликама дивљих и домаћих животиња
наше едукативне игре:
‘продавци и купци’, занимљива географија,
потапање бродова
и један зец коме је деда направио кућицу
па га заменио новим, кад је угинуо,
да се не растужим

Сва патња од које су ме штедели
одједном се сручила на моја плећа
онда кад више није било загрљаја
у који бих могла да се сакријем.

 

ПРИНЦЕЗА НА ЗРНУ ГРАШКА

Испод седам шарених перина
шћућурила се принцеза
од страха сићушна
као зрно грашка.
Свилени јоргани
пуњени гушчијим перјем
ублажавали су звуке детонација.
Соба је мирисала на крушке
које су заборављене стајале на креденцу.
Старе дрвене степенице
шкрипале су под корацима духова.
Мишеви су цијукали унутар зидова
скривајући се од људи
по тајним ходницима ископаним у малтеру.
У запуштеном дворишту
подивљале су руже.

Шаке су јој пркосно згрчене
Док шапуће речи познате бајке
да се охрабри
да сачува разум
Око ње у ватри и диму нестаје
свет у коме је одрасла.

 

ТРАВА

У утроби школе
на левачној страни
која је прогнана са сунчеве светлости
пред очима јој се одвија филм
од слика из живота
уз музику гласних бубњева
филм мрачан као унутрашњост рудничког окна
са тек покојом златном нити
скривеном дубоко испод растреситог тла.

Напољу мирише зова.
Крхка беличаста биљка
пружа к њој своје нежне цветове.

Трава је тепих.
Трава расте преко гробова.

У гробовима, једни крај других,
леже људи, животиње и птице.

 

ОСНОВНИ МОТИВ

Свака је туга друкчија
и шта сад вреди да ти причам
како тупо одјекне
шака земље кад падне на лакирано дрво.
Та земља
помешана са ситним новчићима,
баласт је паганских обичаја:
да се има за дуван на оном свету
и приде за кафу и ракију.

Кажу, након смрти још увек расту нокти
не кажу чему служе:
то наши недосањани снови
њима гребу унутрашњост сандука
покушавајући да нам се врате.

На концу иструле крстаче
и као гњиле крушке
опадну са њих јефтина пластична слова
осуши се и онај јоргован
што га је неко посадио на узглављу од траве,
а пас луталица се опружи преко хумке
и цвили опонашајући људски јецај.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *