Јелена С. Младеновић
СИГМИН ПЕСНИЧКИ ВИКЕНД

 

Зоран Пешић Сигма: Биће све у реду

Ниш: Medivest KT, 2018.

 

 

            Наслов нове Пешићеве песничке збирке, реченица је коју себи и другима кажемо онда када ништа није на свом месту и када нема баш великих изгледа да ће се ситуација која нам не прија променити. Она је последњи израз наде и први корак ка безнадежности. Њеним изговарањем некоме се жели боље, али истовремено то може бити и опаска оптерећена иронијом, било да је упућујемо себи или неком другом, у тренутку када сама ситуација могућност у боље недвосмислено пориче. У оба случаја, она сугерише неку ситуацију из које се не може даље; неки укочени тренутак у којем преостаје само помирење. Цела збирка описује тај моменат наметнутог мирења, прихватања датог, безгласни крик над немим очајањем, те је утолико исписана уз нескривену, али стишану резигнацију.

Двострукост природе овог исказа преноси се и на друге планове ове збирке. Тек тихо слагање, летаргично пристајање, али и суптилна унутрашња побуна кроз самоспознање, одређује позицију песничког субјекта, који је у гласном разговору са собом, неким другим, или неким другим собом. Тако је од прве песме, која понавља наслов збирке. Биће све у реду је одређена одсуством жеље за променом, и има како личну, тако и ширу, друштвену, конотацију:

 

промене – коме требају промене

видео сам човека једном

како седи у фотељи на улици разрушеног Грозног

видео сам га на телевизији

седећи у потпуно једнакој фотељи

његове очи спокојно су говориле

биће све у реду

 

Пешић успева да поезију провуче кроз иглене уши узаврелих емотивних искустава човека, који у једном тренутку своје животне зрелости спознаје недостатке устројства овог света. По страни остаје јетка иронија, али и јака носталгија и пренаглашена резигнација. Тек само њихови наговештаји, док је сузржаност осећања укротила израз и сачувала га од исклизнућа у патетично или нападно. Ова песничка књига организована је као триптих. Три циклуса чине Сигмин песнички викенд. Петак, субота и недеља, то недекларисано свето тројство живота савременог човека, три благословена дана (која уистину и нису три цела), преточила су се у три циклуса: Холографске визије петком, Песник пере судове суботом, Породични фрактали недељом. У њима лежи жељена доколица, обележена одсуством промене, али и недостатком жеље за њом, када упркос сазнањима о сопственом незадовољству кажемо да ће бити све у реду, па опет укруг, до следећег узбуркавања страсти и њиховог стишавања, у поновном мирењу са стањем непроменљивог:

 

за нас је сигурније

џогирати у парку

и понекад само

под летњом плимом плаветнила

загрлити будућност обећањем

да ћемо сан који нас прогони

развејати

кроз песму коју сви знамо напамет

(ЧИСТО И ПЛАВО)

 

            Први циклус окренут је спознању тог тренутка девалвације вредности света – „песме ће нам испевати / дизајнер апсолутног звука“, а иронија уме и да се наоштри:

 

предивни нам иду дани

ништавило се праћака

на обали

ако знаш на којој – ћути

мобилни нас друка силама небеским

            (НОЋ У ВАТРИ НИЧЕГА)

 

            Архимедова тачка врхунац је поигравања с интерпретативним чином, у који се укључује и аутор сам, ред по ред, односно, реч по реч, објашњавајући употребљене појмове. Сама песма, као и многе друге, организована је на бизарним склоповима елемената духовног и материјалног, који се склапају у необичне и живе песничке слике:

 

скинем казаљке од вечности

и ону тачку што остане у ништавилу

шутнем низ падину од снега

да се скотрља да се скотрља

и нарасте као метафора

 

Финале циклуса је у песми Неки људи лепо живе, која сажима учмалост свакодневице:

 

не очекујем прекретнице

тврдоглаво се данас понавља у сутра

не очекујем да завршим све послове

………………………………………………..

смрт ће ме сигурно изненадити

споро реагујем на болести

 

            Други циклус представља низ утисака о наивним ситницама које искрсавају из прошлости, али које тек у новом амбијенту и другом временском тренутку („нестваран је календар“) добијају померено, песничко значење: тврде бомбоне, мир за све, мастан папир од бурека, парче печене бундеве… Песник суботом обуставља своје песничке дужности, обичан је човек заробљен у свакодневици, али и даље другачије перципира свет. Он прича о усамљености подстакнутој благом носталгијом за прошлим временима, обележеним неком сада нестварном топлином међуљудских односа:

 

из комшилука ваља се мирис

печенице од бундеве

одавно нисам кушао ту благост

да су друга времена

позвонио бих на врата

и замолио за парче

(ГАВРАНСКИ ГРАК)

 

Утрнула меланхолија и задржана сентименталност, воде нас даље ка стиховима обрнуте логике, привидних парадокса који су резултат сагледавања из другачијег угла: „обале су увек друге / река већ годинама иста“ (Претицање), док се испија „чашица за све нас мртве / који дишемо / као жртве нејасности“ (Свети грал). И ни у једном могућем паралелном свету неће бити другачије. Резгнирани позив послат је Миљковићу – све ће изгорети, али више нема песника, „никог нема пепелу плес пламена да прочита“ (Похвала ватри). Позив је упућен и било којем песнику да заузме место и Бога и Ђавола (Песниче), да буде нека врста покретача, али тај стари/нови Демијург, суштински је немоћан у свом дубоком хркању ‒ „када се песник пробудио / свет се распао на мрвице“ (Испревртани текст). Са њим се касније, у трећем циклусу, даље поиграва, кроз аутоиронични призвук: овај „мој свет је добра вежба / за онај који желим“ (Прогнани и недостижни). Отуда и порука – „остави за собом жуту прозу (…) време је да опет напишеш песму“ (Минут до вечности) или ‒ „само зажмури покриј се јорганом / преко главе / и нико ти ништа не може“ (Текст о развлачењу), док се усамљеност мери форматима новог времена:

 

компјутер се квари ове јесени

ниједне иконице

ни у шта да кликнеш

(ТЕКСТ КАО ЈЕСЕН).

 

            Трећи циклус јесте последњи израз комадања интимности, али истовремено и последњи покушај њеног чувања. Управо су фрактали ти који носе сећање на целину; геометријски ликови који се могу разложити на мање делове тако да је сваки од њих, макар приближно, копија целине. Недеља је породични дан, време смираја, резимирања, великих планова. Песнички субјект, средовечни мушкарац, сада је потпуно охрабрен да и себи говори у ти-форми, да распори ушушканост у чамотињу свакодневице, да се осврне као породични човек и отац, и схвати да:

 

та сенка што пере судове и пегла веш

краљица је твоје удобности

(ПОРОДИЧАН ЧОВЕК)

 

Највише брине то што смо заборавили како се остварује присност и што се усадило неко тешко недостајање – „све нам недостаје“:

 

Заборавили смо да су највећа чуда

у спокоју обичне навике

да се окрећеш

када музика свира

(ОЦЕЂЕНА ВЕЧНОСТ)

 

            Хуморним тоном ова се поезија штити од сентименталности, али и од најдубљег песимизма „промаје, осаме“, или „белине-казне“ (Бели самосадржаји), док се амбивалентност одржава до самог краја, кроз супротстављање две врсте ужаса:

 

Шта је овај празни ужас

пред оним празним ужасом

волимо понављања

(НА ИВИЦИ ПУСТИЊЕ)

 

 Повременом римом, Пешић разбија наративност стихова, понављањима очуђава ритам, а изостављањем интерпункције мења и начин читања ове поезије. Три црно-беле фотографије које као резови секу песнички текст, и саме су доказ посебне употребе боја ‒ нарочито плаве, црне и беле ‒ на шта се песнички субјект и аутопетички осврће: „боје су мени само моје“ (КАД ЈЕ ПРЕД НАМА ПУТ). У суздржаности, али свеприсутности носталгије, ироније, незадовљства и равнодушности, лежи снага овог песничког света. Као да би јаке емоције нарушиле његову навикнутост на себе самог и као да би најавиле промену од које се, нажалост, страхује. Ипак, цела збирка нека је посебна врста утехе. Овај нови исповедни глас зрелог мушког песничког субјекта, у дијалогу са самим собом и са другима, другачији је од песничких гласова присутних у актуелним књижевним остварењима, а у последњој фрагментарној песми Прогнани и недостижни остварује врхунац лакоће песничког обликовања у коришћењу необрађених елемената свакодневице, који се у тренутку трансформишу у брушене песничке слике. На један корак ка очају или на један корак од очаја – зависи од читалачке перспективе – застају стихови ове књиге, у којој се саживљеност онога који говори и онога о чему се говори, амбивалентно нераскидиво преплићу, „у љубав у мрак“.

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *