Слађана Илић
МЕСТО ЗНАЧАЈНИХ СУСРЕТА
Јелена Ленголд: Одустајање
Архипелаг, Београд, 2018.
Одустајање је структурно врло једноставан роман, у три поглавља, али психолошки сложен и слојевит. Одабрани читалац ‒ мислим на духовно непровинцијалног и неисфолираног, каквог захтева литература Јелене Ленголд ‒ добро ће разумети саму јунакињу приповедачицу и волеће све што је исприповедала. Овај роман кратак је управо зато што представља саму есенцију многих живота који су мање или више слични животу јунакиње приповедачице, као и животима других јунака овог романа.
Наслов заварава. Наизглед је реч о одустајању, а заправо, јунакиња приповедачица није одустала ни од чега, осим од клишеа и од лажности породичних идила. Говорећи о себи, у своја три животна доба (детињство, младост, зрело доба) и о другима – она приповеда о суштини.
У првом делу романа јунакиња приповедачица нас из позиције одрасле особе, служећи се методом ретроспекције, упознаје са својим детињством. Она је члан дисфункционалне провинцијске породице. Мајка јој је смртно болесна и умире у девојчициној дванаестој години, док отац вара мајку и алкохолише се, а брат који је старији од ње четрнаест година, и који је високо осетљива особа, покушава да све доведе у ред, да одржи какав-такав степен нормалности унутар породице у интересу свих чланова, а нарочито у интересу недужних – сестре и мајке. У потпуности несебичан и веома темпераментан, брат и не мисли на себе, улаже се у свако боље, или пак лошије, разрешење сложене породичне ситуације свим срцем, што ће се испоставити као његова кобна грешка с више тешких и трајних последица – по друге и по њега.
Шта је у вези с тим још проблематично? То што је брат преузео улогу која му природно не припада и коју не може успешно остварити – да буде родитељ својим родитељима и да буде родитељ млађој сестри (која у том тренутку још увек има родитеље).
Шта је у вези с јунакињом приповедачицом – девојчицом – проблематично? Најпре то што ни на један начин не може одлучивати о себи, потом што јој многе манифестације у дисфункционалној породици нису јасне, што јој на прагу пубертета умире мајка, што ускоро остаје и без оца, што потом живи код неке тмурне рођаке која јој није блиска, што обожава свог великог брата који је по њеном виђењу ствари свемогућ и што је тај велики брат по смрти родитеља више не посећује, што она тај његов поступак не разуме, што очајнички пати за њим, док заувек није престала да пати – за било ким, што никада није разумела, нити успела да рационализује такву његову одлуку.
Када све то имамо у виду, разумемо да нема места причи о „меланхоличности”1 и ћудљивости девојке, па потом жене, из другог и трећег поглавља романа, о њеним проблематичним везама, о неуспелом браку и родитељству. Не, никако!
Најпре, јунакиња приповедачица добро зна зашто је таква каква јесте. Извори њене трајне туге су јасни, нажалост веома конкретни. Отуда не може бити речи о њеној меланхолији, јер меланхолија се дефинише као безразложна туга2. Потом, све оно што је до девојаштва и одласка у велики град преживела неминовно мора претегнути над свим оним што ће доћи. Отуда је илузорно говорити о њој као о „младој несређеној жени с врло проблематичним релацијама с тзв. супротним полом, а и с људима уопште, и с непревазиђеном траумом коју вуче из претходног поглавља, а која нам, траума, остаје мало загонетна…“3 .
Најпре, врло је јасно о којим траумама, а не трауми, је реч. Оне су страшне и не могу се превазићи. Потом, било би занимљиво размотрити дефиницију „сређене жене“. Да ли она подразумева жену средњих година која се, наравно, до тридесете добро удала, која је, наравно, родила децу, која, наравно, има и успешну каријеру, која, наравно, пре и после посла мужу и деци спрема прженице, супу и колаче и која је, наравно, бар три пута недељно расположена за секс, која ће, наравно, до пензије, а и после ње, и даље бити на располагању и мужу и деци у већини животних сегмената?
Ако је то та дефиниција, онда је помало проблематична, а и животно депласирана.
Ако говоримо о дисфункционалним породицама, а њих је, наравно, највише, њихови чланови свакако су траумама обележени за читав живот, а већина тих чланова сигурно исконски, бар на нивоу несвесног, теже да буду срећни и бољи од чланова своје примарне породице, поготову када оснују секундарне.
А ако говоримо о већ поменутим „врло проблематичним релацијама…“, слободни смо да констатујемо следеће.
Данас, а вероватно ни много раније, везе младих девојака са знатно старијим мушкарцима нису били баш нека ексклузива. Тога и у животу и у литератури бар има напретек. За то, наравно, не морају постојати ни ексклузивни разлози, али ако ћемо их у вези с нашом јунакињом и тражити, лако ћемо их и наћи. Најпре, наша јунакиња је на прагу пубертета остала и без оца, она је обожавала брата који ју је, како је наведено, напустио по смрти родитеља. Из тога следи – наша јунакиња чезне за сигурношћу, она чезне за љубављу, она чезне за мушком фигуром, она чезне за тим да је неко пази (као што то Комар чини), она ни за ким не пати, јер је то осећање, како већ напоменусмо, у потпуности прегорела очајнички патећи за братом који ју је напустио.
Не видимо ништа проблематично ни у њеном односу са другим људима. Други људи који нису њени ближњи, осим Комара, мађарског песника и случајног познаника из бара, такорећи и не постоје, па стога не сматрамо потребним проблематизовати њене краткотрајне сексуалне излете, нарочито узимајући у обзир чињеницу да они јесу одлика младости и младих и у добрим и у лошим расположењима, па ни то у стварном животу не представља неку ексклузиву.
Када је реч о њеним односима са ближњима из секундарне породице, такође не бисмо могли да их окарактеришемо као проблематичне, а ево и зашто.
Ако размотримо лик јунакињиног супруга, узимајући у обзир и период њиховог забављања, закључићемо да је реч о поузданом и преданом човеку који свим срцем воли своју девојку, па потом жену, прихватајући је у потпуности онаквом каква јесте. Он обожава све што је у вези с њом, па зато има потребу да обиђе њено родно место, место њеног детињства, да види кућу у којој је живела с родитељима и братом, да обиђе гробове њених родитеља, да закључи да су они били добри људи… У вези с тим важно је да нам не промакне неколико значајних чињеница – он је волео представу о својој девојци, па онда жени. Он је никада није заиста упознао, јер се, у ствари, није довољно интересовао. Иако знамо да сада ове речи делују сасвим јеретички, оне су, како се показало, истините. Јер да се довољно интересовао – за суштину – за све што је у вези са самим бићем његове драге, не би му промакао пакао који је у животу преживела. Да се предано и здушно интересовао, она би му то сама рекла, па би он знао. Знао би и да му није испричала да је чинио нешто више, осим што ју је обожавао. Темељ за потенцијално чврсту и дуговечну везу морао би се заснивати на познавању суштине до које се не долази лако, а не на обожавању. Стога уопште није проблематично што се она љути када он за њене родитеље говори да је сигуран да су били дивни људи. Њена љутња је, с правом, много дубља, много комплекснија јер њен муж, на жалост – и његову и њену – заправо не зна ко је она.
Друга значајна чињеница која никако не би смела да нам промакне јесте и то да јунакињин животни изабраник није своју стабилност засновао на самоме себи, већ на релацији с партнерком, што је такође погрешно и није гаранција за успешну везу; напротив. Уколико човек има утемељење у себи, па био он и мрачан, себичан више него што се чини да би требало – имаће шта и да подели с партнером. Ако сопствену стабилност гради на релацији с неким другим – увек је у ризику, јер од њега све зависи само педесет посто; ни мање ни више. А то је велика невоља. Зато он нема право када својој драгој која га је обавестила да ће отићи говори о „њиховој личној историји“, верујући да само таква лична историја постоји – њихова, не и њена. Он превиђа постојање њене личне историје – јер нема своју, јер је своју градио само као њихову – што је, како већ напоменусмо, погрешно. Сваки појединац мора да има своју личну историју да би могао да има и заједничку. То је оно што он не зна; она зна. И управо је у томе проблем. Стога, пре бисмо могли рећи да је однос мужа јунакиње приповедачице према другима проблематичан; а њен није.
А што се тиче њихове ћерке Ирене? На основу приповеданог могло би се рећи да и Ирена познаје значај постојања сопствене – личне – историје. Можда баш због тога није рекла мајци да се забавља са Иваном, као ни то да ће се ускоро удати за њега. Она тако поступа јер наслућује постојање мајчине личне историје. Могуће је да је као одрасла особа рационализовала и давни разговор с мајком, још из детињства, када ју је на мору испитивала каква је била њена мајка, а када се мајка (јунакиња приповедачица) због тога наљутила и одустала од даљег разговора, док се отац и тада само наљутио на своју супругу. Да Ирена зна за постојање личне историје закључујемо и на основу њеног цртежа из детињства. Тада је то она, вероватно, само наслућивала, јер је веома слична мајци – како је и сам њен отац констатовао, посматрајући управо тај цртеж након много година. На том цртежу нацртано је писмо које вири из поштанског сандучета. Дакле, непослато писмо.
И док, трудећи се да се не запетљамо, пишемо о јунакињи приповедачици, супругу јунакиње приповедачице и њиховој ћерки, о градићу у ком је јунакиња приповедачица рођена, па о граду у ком живи као девојка, па жена – размишљамо и о томе зашто већина јунака и места немају имена. Па ево, да и то покушамо да разјаснимо – Ирена има име јер је ћерка јунакиње приповедачице, зато што сви други могу, а не морају, да буду део њеног живота, док Ирена то јесте, без обзира на то да ли је и колико у њему присутна или не. Она не само да је слична мајци, она је део ње и то је неопозива чињеница. Ако знамо и то да свет фантазије и снова има веома велики значај за јунакињу приповедачицу, сетићемо се да је риђокоса Ирена „Рупретова мала“, „кћи“ риђокосог Рупрета из њених снова.
А Рупрет има име зато што је јунак једног значајног сна јунакиње приповедачице. С обзиром на то да га она сања као девојка и да у том сну она живи у кући из XVII или XVIII века, у кући дебелих зидова и великих двокрилних врата, што представља симбол сигурности – а да је риђокоси Рупрет у том сну њен муж према коме она гаји дубока осећања – јасно је зашто има име.
Комар има име, ако је то име, и инспиративно нам је да се позабавимо његовом амблематиком, све да и у потпуности погрешимо. Наиме, Комар је као неки комарник који је, док је био део живота јунакиње приповедачице, настојао да је заштити од сваковрсних „уједа“. Комар би увек одлазио по ћебе да их покрије, док она с радошћу гледа звезде на ноћном небу, Комар би бринуо док она својевољно стоји на киши, доносио би јој пешкире … Комар има име не зато што је много важан у њеном животу, већ зато што је, можда, био знатно другачији од других, укључујући чак и потенцијалну аутентичност његове спарушене задњице. Људи понекад воле да се сећају и некаквих бизарности.
Зашто други јунаци и приповедана места немају имена? Оно о чему јунакиња приповеда у овом роману у различитим варијантама догађа се многим људима и може се догађати било где. На крају, отуда и универзалност овог дела. Људи којима се нешто слично догађа много је више него што ми мислимо, јер најпре мислимо о себи, а потом о другима. Таква су правила природе, а ми смо, пре свега, природна бића. Ми смо осмислили разне друштвене институције и баш због тога оне не функционишу беспрекорно. У складу са овде реченим, допуштамо себи још једну дрскост – да коригујемо великог Толстоја – можда свака несрећна породица јесте несрећна на свој начин, али све те породице сличније су једна другој него што ми мислимо; сличне су по осећањима оних који јој припадају, по траумама које на чланове таквих породица остављају поједини догађаји, по коначним резултатима тих догађаја.
Важно је да нам за причу о Одустајању не промакне и значај још једног неименованог јунака – човека у сивом мантилу. Он је од свих јунака у овом роману заправо најзначајнији – он је Анимус јунакиње приповедачице. Он је поуздани Он. Она с њим дели свој камен и доживљава га као „њихов“; он је тај који је на крају романа изводи из шуме; он је тај који је води у сигурну улицу, у стан који никада није закључан, у „велику осунчану просторију“ у којој је „слап по слап светлости“ испуњава спокојем; он је тај који слика њено детињство, који јој на начин, њој близак, одговара на питања – слика брата који се игра док она још није била рођена и слика на којој пада снег. Ова друга посебно нам је важна, а зове се Бела структура смрти: „…зимско сунце прескочило (је) рам слике и појавило се промрзло јутро. У високом снегу видим трагове својих малих стопала. Дубоко доле у бунару, чујем звекет ланца“.
На основу ове слике закључујемо да јунакиња приповедачица није одустала, већ да се суочила са својом највећом траумом из прошлости – с кобном снежном ноћи и са страхом од смрти, о коме такође у сва три поглавља сегментарно приповеда.
Јунакиња приповедачица суочава се са сопственом прошлошћу, али и са животом, и путем снова који, како смо већ напоменули, за њу имају особит значај, па тако рационализује да живот није „претрпани базар Истока“ и опстојава с тим сазнањем док једном све не прекрије снег.
Kоначно, на основу чега све још закључујемо да јунакиња приповедачица није одустала и да је, како рекосмо на почетку, чак и специфична победница…?
– Свесно је искорачила из места сопствене несреће и дошла у велики град;
– прихватила је себе онакву каква јесте
– није одустала од учествовања у животу (ради, дружи се, ступа у различите везе, удаје се, рађа дете…)
– изабрала је животног сапутника који ни по чему не личи на њеног оца (што је велика и ретка победа у психолошком смислу, упркос специфичностима личности њеног изабраника)
– није преузела модел сопствене мајке (што је такође велика и ретка победа у психолошком смислу)
– несебична је према супругу и ћерки (дала им је тачно онолико колико је имала)
– свесна је чињенице да никоме не може дати више него што има
– није заборавила на себе
– не заварава се и није склона ниједној врсти идеализације…
Све наведено – а није наведено све – уопште није мало! И свакако претеже над
оним што такође није мало, али није све (иако је важно) – над љутњом на брата и трајним неразумевањем његовог поступка, неувиђањем да је постао жртва управо због високе осетљивости и потребе да преузме на себе оно за шта природно нема ингеренције; над неувиђањем чињенице да је и он један од људи који су трајно обележени траумама.
Уоквирујући приказом, као слику посебне вредности, овај роман Јелене Ленголд, слободни смо да одабраном читаоцу, оном с почетка приче о овој књизи, кажемо да је важно суочити се с њом. Код ње је добро заказивати сусрете, најпре са самим собом, а онда и с другима, као на пример У три код Кандинског.