Сава Степанов
ЗВОНКО ПАВЛИЧИЋ ИЛИ СЛИКАРСТВО ПУНОГ ЕТИЧКОГ СМИСЛА

Звонко Павличић је уметник богате стваралачке биографије. Своју сликарску авантуру започиње као средњошколац, крајем седамдесетих година протеклог века. Још као матурант Уметничке школе у Пећи, децембра 1978. године, приређује своју прву самосталну изложбу, а тим поводом о његовим сликама писала је, поред осталих и песникиња Даринка Јеврић.1 Већ наредне (1979), Павличић бива проглашен лауреатом прве награде за цртеж на изложби Млади ликовни уметници Југославије у Љубљани…2 Све је то потврђивало снажан таленат којим се млади уметник, намах и веома убедљиво, укључио у тадашње уметничке токове на великој југословенској уметничкој сцени. Показаће се да је Павличић већ на самом почетку успоставио дослух са збивањима која су се одигравала у концепцијском окружењу тада иновантног поставангардног сликарства, јер су се у његовим раним сликама појавиле тенденције ка фигурацији и својеврсној „обнови слике“. О томе је писао угледни скопски историчар уметности др Цветан Грозданов, указујући да „Павличић највише пажње посвећује фигуративним мотивима у којима настоји елементе предметности, осећајности и ликовног израза повезати у јединствену и уравнотежену целину“.3
Након тих одиста раних изложбених наступа, током потоњих поставангардних осамдесетих, сликар Павличић се динамично креће кроз различита стилска опредељења и преплете: у његовом делу смењују се фигурацијски и апстракцијски концепт, у одређеном тренутку он се приближава и неким узорима из историје уметности (кубизам), развија рационалистички геометризам или распламсава експресионистички исказ… Све те промене у његовој уметности никако се не могу сматрати тек последицом младалачког трагања и лутања ка сопственом стилу, него се овде пре ради о интуитивном, али карактеристичном уметничком понашању у трансавангардном периоду наше уметности, о својеврсном уметничком номадизму којим је савремени уметник ходио кроз најразличитије стилове и концепте. Због тога је, при крају осамдесетих, угледни сликар и теоретичар Миодраг Б. Протић, дугогодишњи управник Музеја савремене уметности у Београду, прецизно евидентирао елементе стилске мешавине у његовом изразу: „Павличић се преко експресивно-конструктивног начина изражавања пробио до властитог ликовног језика, за који је карактеристичан специфичан надреалистички смер, с тенденцијама према геометријској апстракцији. Он уноси једну нову, продуховљену димензију са изразитом надареношћу ка несвакидашњим савременим решењима… “4
У постмодернистичком динамизму Павличић је, вођен импулсима властитог раскошног талента, константно проширивао свој уметнички ангажман. У једном периоду он чак залази у простор примењене уметности, дизајна, моде и бројних других феномена.5 Ипак, сликарство је његова опсесија, слици се и у том периоду – увек враћао. У предвечерје несретних деведесетих година протеклог века, антиципирајући предстојећа збивања, Звонко Павличић у свој Ликовни дневник уписује: „Ја вам не нудим спасење, то би био лажан и немогућ покушај, не нудим вам ни бјекство, тај пут би вас још више уништио, ја вам отварам Могућност да се вратите Себи…“6 У тим реченицама као да је исписан читав манифест једне уметности – сликар Павличић настоји да својим субјективистичким промишљањем слике и њеног смисла искаже ангажовани однос према стварности, да своје уметничке поруке преточи у етичке ставове, да свом исказу да одличје људскости – да њиме покрене људе.
Током последње деценије прошлог столећа, у периоду кулминације косовске и општедруштвене кризе српског друштва, Звонко Павличић слика циклус Предметне имагинације у којем критика примећује опору и фантазмагоричну запитаност уметника иритираног властитим егзистенцијалним искуством крвавог освита трећег миленијума…7
Звонко Павличић је константно заокупљен темом сопственог животног окружења: косовско-метохијска криза се, захваљујући дугом трајању, претворила у стање костантне егзистенцијалне тегобе. Тензије се не смирују, а усред драматичне ситуације Павличић настоји да сачува властито људско и сликарско достојанство. Он у својим сликама сасвим дискретно тумачи психолошко стање појединца и друштва у бесомучном вртлогу из којег нема једноставног избављења. Циклус слика Вртлози заснован је на идеји метафоре, на симболичким призорима и на ситуацијама у којима је видљива уметникова брига о човеку ињеговој судбини. Сликар Павличић се, при томе, понаша виталистички. Он је један од оних интелектуалаца и уметника који држи до властитих корена. При томе, у својим радовима није забављен историјом и прошлошћу, још мање некаквом „реконструкцијом“ генезе сукоба и неспоразума. Његови архитектурално-пејзажни мотиви формирани су тако да на један сугестивно метафорички начин исказују уметников критички однос према актуелној збиљи. Јер, сав тај пиктурални експресивитет дефинисан уметниковим гестом и контролисаним „дрипинг“-ом8 поседује специфичну експресионистичку атмосферу која је чак понукала угледног критичара Ђорђа Кадијевића да цео циклус назове Вртлозима. А управо ти вртлози у овим сликама означавају уметниково не препуштање досадашњим судбинским токовима; Звонко Павличић тим својим специфичним пиктуралним динамизмом уверава у властиту стваралачку моћ и снагу, док посматраче својих слика подсећа на њихове индивидуалне потенцијале и демијуршке способности…
Звонко Павличић је сликар који инсистира на аутентичном сликарском кодексу, на установљењу комплексне пластичке структуре, на примарном дејству ликовних елемената, на досезању аутономије слике и њеног смисла. Без обзира на околности и карактер контекстуалних догађања, Павличић константно чува и негује карактеристични сликарски дигнитет. У његовом случају ради се о моделу слике који је заговарао француски теоретичар Етјен Сурио, говорећи да тзв. „добру слику“ чине јасно видљиви садржински, ликовно-пластички и емоционални слојеви. Све те три особености у Павличићевом сликарству имају свој ликовни интегритет. Први, садржински слој је потпуно транспарентан јер је у његовом сликарском поступку мотив читко насликан и образложен. Павличић најчешће слика архитектуралне призоре изразито симболичког значења (цркве, манастири, чудесне фасаде). Та призорност је ликовно организована и систематизована, али је сваки Павличићев мотив истовремено и дистинктиван јер се у њему јасно раздваја утисак реалности од уметникове имагинације. Уз то, сликар суверено влада и сопственом уобразиљом коју рационално артикулише и претвара у занимљиве и јединствене метафоричке напомене. Због тога се овде не ради тек о реалистичким евокацијама виђеног, него о прецизном разматрању човекове судбинске одређености.
Други, пластички слој слике је у Павличићевој пиктуралној творевини заснован на аутохтоном дејству појединачних ликовних елемената (линија, боја, материја и др.) који су синтетизовани у чврсту пластичку целину. Сликар Павличић зна с линијом – њоме дефинише обрисну демаркацију облика, простора и бројних детаља. Цртеж је у овим сликама дефинисан мултиплицираним цртовљем и гестуалним линеарним потезима. Због тога се из њега, као из прецизног кардиограмског записа, може ишчитавати степен уметникове узбуђености пред одабраним садржајима, темама и мотивима. Коначно, Павличић поседује истанчан осећај за боју и њене визуелне, физичке, психолошке, симболичке и контемплативне потенцијале, те ауторитарно и сензибилно успева да успостави кохерентне колористичке односе и карактеристична естетска расположења. Коначно, овај сликар влада и сликарском материјом, јер успева да својеврсним „сабијањем“ укупне пиктуралне грађе и структуру слике унесе специфичну тактилну вредност. А та тактилност није грађена попут енформелистичког импорта материје и материјала; она је плод експресионистичког садевања слојева боје (и смисла). Јер, баш као што је то својевремено говорио велики Коњовић, и Звонко Павличић данас, у сасвим другим судбинским околностима, има права да себе сматра „драматичарем, експресионистом и колористом који слика по нагону једне поетске жудње за реализацијом…“9 Таква комплексна слика омогућава посматрачу да ауторску идејност и осећајност доживи попут стварног, уверљивог и чак опипљивог стваралачког феномена. Наравно, из свега овог проистиче и онај трећи емоционални слој слике на којем инсистира поменути Сурио, а који проистиче из синтезе претходна два слоја и из укупне пиктуралне атмосфере. Павличићево сликарство је емоционално отворено – оно нуди једно одиста поетско тумачење света, нуди емоцију засновану на поетско-филозофском превладавању тегобног свакодневља, нуди један естетички систем који овој уметности даје пун етички смисао.

  1. Прва самостална изложба у Изложбеном салону Дома ЈНА, Пећ, 24. децембар 1978 – 24. јануар 1979.
  2. Изложбу Млади ликовни уметници Југославије организовао је Савез ликовних уметника Југославије у Местној галерији у Љубљани 1979.
  3. Проф. др Цветан Грозданов, извод из ширег излагања са отварања самосталне изложбе Звонка Павличића, Галерија КО – РА Кочо Рацин, Скопље, 16–28. фебруар 1981.
  4. Миодраг Б. Протић, извод из ширег излагања са отварања самосталне изложбе Звонка Павличића, Галерија Дома ЈНА, Ћуприја, 7–22. октобар 1988.
  5. Од 1981. до 1985. године објављује текстове из области визуелних уметности. Као новинар-ликовни критичар писао је за дневне и периодичне листове и часописе. Био уредник културне рубрике листа НовиСвет у Приштини. Од 1986. године радио као модни дизајнер. Аутор је великог броја модних креација – колекција које су извожене у Русију, Немачку, Аустрију, Италију, Бугарску, Турску, САД… Павличићеве скице и одевни предмети излагани су на модним ревијама, сајмовима моде и изложбама у Београду, Скопљу, Бања Луци, Будви, Љубљани, Загребу, те у иностранству – Минхену, Франкфурту, Бечу, Софији, Варни, Истанбулу… Уз све то, Звонко Павличић се константно и интензивно бавио сликањем.
  6. Звонко Павличић – Црногорски, Галерија Дома ЈНА, Ћуприја, 7–22. октобар 1988.
  7. Парафраза текста Лазара Стојановића написаног поводом самосталне изложбе у Рашки 1999. године, Предметне имагинације, Ликовни живот, Земун, јул 1999. год., бр. 79/80. стр. 49.
  8. Дрипинг је термин којим се у делима америчких апстрактних експресиониста из прве половине XX века означавало слободно и спонтано цурење боје по платну.
  9. Део изјаве Милана Коњовића преузет из текста Коњовић-сликар метафоре објављеног у књизи Миодраг Б. Протић, Отмица Европе: ликовни есеји и студије, Библиотека Феникс; књ. бр. 3, Зрењанин, Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин“, Зенит, [1995].

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *