Милуника Митровић
ПЛЕТИСАНКА ОД ЈАВЕ И ПРИВИЂЕЊА

Мићо Цвијетић: Француска надахнућа
Свет књиге, Београд, 2018.

Искусни песник и путописац Мићо Цвијетић, надахнут песничким ходочашћем у Француску, дарује нас још једном узбудљивим штивом. Овај путопис нешто другачијим поетичким регистром разликује се од претходних. Већ насловом упућујући читаоца на лични тон описа недавно доживљеног и виђеног, подастире ширим културолошким оквиром књижевних дешавања, тема и реминисценција, подстакнутих остварењем свог давно жуђеног сна о путовању у Француску.
О својеврсном изазову свог путешествија, са усхићењем али носталгичном сетом, аутор напомиње да је дошло неочекивано: „Догодило као Божји дар“. Отуда извире и та специфична путна и емотивна „температура повишена, знатижеља и узбуђење.“ Суптилни сензибилитет овог страсног путника, увек отвореног духа за ново и непознато, нескривено поверава: „У Француску и Париз требало је доћи на време, а не са закашњењем од пола века. Превише за један живот.“ Међутим, сву надокнаду пропуштеног времена, Цвијетићу ускоро враћа непојамна драж надахнућа које му је пружила чаровита лепота медитеранског града Сета, у који је позван као песник ради учешћа на француском фестивалу поезије: „У родно место великог песника и медитеранског мислиоца Пола Валерија, стижем на време. У његову чарну луку, којом је целог живота био опседнут и занесен.“ Одушевљен делом и личношћу интелектуалне громаде и поезије славног песника, појачава се нарочито у сусрету са духом овог места као исходиштем Валеријевог духа и поетике имагинације, на шта и мото књиге упућује: „Како сјаш напокон, / циљу мога пута.“
Срећни стицај јединствене прилике, да учествује као српски представник (уз песникињу Злату Коцић) на светски познатој светковини поезије, довео га је међу стотину других у град Сет усред лета. И та сновида лепота овог бисера јужне луке, заувек је освојила његово срце и стваралачки надахнула морским пејзажима, траговима историје, актуелним полетом културне сцене и људи. А нарочита фасцинација за путника са наших страна, била је жива поетска реч песника на француском и десетине других језика, што овај град чини нестварним за време деветодневног трајања фестивала. Дар пажљивог посматрача, прецизно и сугестивно, преноси свакодневне импресивне призоре своме читаоцу, сажимајући их у поетске слике, лирски понете исказе, чак и наслове поглавља. Поткрепљен подацима и темељним знањем, писац повезује све што види са Валеријевим стиховима и животописом. Испод сваког поглавља датованог хронолошки, следе стихови који појачавајући емотивну и значењску боју одређених топоса, као и властити доживљај самог путописца. Рецимо, испод уводног поглавља Поезија и свеопшта вода, следи цитат из Младе Парке: „Дивно је, над морем, ноге моје лаке! И стижеш!“ Главни водич кроз овај биљурни град од од белих бисера једара и морских галебова, уз речи похвале организаторима за величанствено и оригинално приређену светковину у част поезије (у сваком детаљу и у целини), биле су мисли наткриљене сенима великог Валерија. Тако и опис Видиковца Мон Сен Клер, као и друга бројна знаменита места која Цвијетић детаљно описује, имају увек и поетску ауру екстатичне ведрине: „Лето, хриди зрачна, и ти, трмко једра, о море!“ (песма Лето). Идући стазама Валеријевог родног града, које су изнедриле завештање да у њему заувек и отпочине, пут неизоставно води до његовог гроба, на брегу понад мора, где одјекује нечујни ехо његове чувене песме Морско гробље. У своју јужњачку поему песник је уградио и вишак сунца, и непревазиђену апотеозу лепоти, која у себи спаја миса о животу и смрти са свеопштом и универзумом.
Удвајајући трептаје и путање своје душе Валеријевим стиховима, наш путописац у интермецу одушевљења и бројних песничких наступа и дружења, ипак остаје у неким тренуцима тих, и сам. Загледан у своју интиму меланхоличним сећањем, поново пролази „гласом соло“ кроз време прошло у својој домовини: „Сада, када минуло је готово све, што бејаше лепо“. А онда, нашег ходочасника поново запљусне атмосфера нестварно лепе јаве у Сету. Ту под звездама пред црквом са упаљеним свећама, као да је у неком сну на Млечном путу, полетно излази на позорницу у једносатни програм читања своје поезије – Vox solo. Била је то реалност равна невероватној авантури почасти: „Да ми неко у свету, на оваквом песничком скупу, посвећује овако повлаштени час. На духовно узвишеном месту, у топлој јулској ноћи. А такву пажњу, на овом или другим местима, доживљавају и други песници“, записаће касније педантни хроничар и судионик ових рајских медитеранских дана и ноћи.
Да ће овакви утисци остати незаборавни, казују недвосмислено и странице о топлом и емотивном опраштању од љупког предела и града: „Као што све у животу има почетак и крај, тако се окончао и један незаборавни песнички сан. Који уписујем у своје даровне и благословене дане. Они нису живот променили, већ су га само за тренутак улепшали. Учинили га подношљивијим.“ Као што је Валеријевим стиховима почео први одељак путописа од Медитерана до Париза, њима се ефектном поентом и завршава: „Нека ти никад, оживљујући оно/ што је данас, и не дође у дух ова тешка реч и чему све? Овакви и слични медитативно-лирски узлети укрштени властитим повлашћеним тренуцима са туђим, дају једну вишеслојну, додатну димензију целокупном тексту књиге Француска надахнућа. Јер, ишчезавати у своме тексту и поново ускрсавати у туђем, није ли то оно за чиме жудимо пишући, и написано читајући.
У друштву са својим колегама сапутницима, на крилима стварности и сновиђења путописац наставља пут у смеру Париза, ка метрополи француске и светске културе где га чекају нова узбуђења. Питоме пејзаже Француске упија око и душа песничка записујући нове утиске стиховима: „Узводно ме очи воде/ са југа на север/ обалом Роне/ Чемпресе би већ/ јабланови да смене./ Израњају из воде/ и зеленила/ успомене/ и сене.“
Завршни, други одељак под називом Париска обасјања, Мићо Цвијетић посвећује чарима Града светлости, са посебно инспиративним дужим реминисценцијама током вишедневног боравка у њему. Укратко, и само овлаш прелистани наслови поглавља која следе, говоре о томе шта је све за неколико дана успео да види и доживи. Ауторова духовна радозналост уз замашо књижевно-историјско знање француске и опште културе, није пропустила ову вишеструко подстицајну прилику да бројним занимљивим детаљима и сјајним есејизирањем о многим местима, значајним догађајима и личностима много тога марљиво забележи: Српски путници, Волшебна варош и савршенство, На тргу Трокадеро, Кафа код Ајфела на Сени, Сјај Јелисејсјих поља, Обележја славе и части, Пред ризницама Лувра, Стварност, тајанства и мистика, Под сенима Виктора Игоа, Међу својима, Видела Париза, Лагодни часови, Тиховање у Храму, Хајнеова вечна кућа, Рајско насеље уметника… Ова фактичка а пре свега духовна шетња Паризом, на коју је Мићо Цвијетић чиста срца спонтано повео и свога читаоца, није само освежила нека наша знања и допунила незнања о Паризу, него у многоме подстакла да боље и свестраније размотримо културолошке и књижевне утицаје и везе са Француском и Французима, из историјске као и садашње перспективе. Вративши се са овог путовања као из неког невероватно лепог сна, дому своме у свакидашњу стварност наших неизвесности и туга, посредством стиха ненаметљиво, ипак закључује: „Париз је увек веома близу али никада овде.“
Увек прецизни и одмерени наративи, ткани профињеним лирским пасажима, понекад прелазећи готово у праве песме у прози, повезују овај путопис у једну одуховљену и културолошки дубље сагледавану обухватну целину. Они не гуше и не успављују читаочеву пажњу, него свагда остављају довољно простора за ону тиху и основну лирско-медитативну стилску супстанцу специфичну за овог писца, која даје узбудљив и убедљив лични печат књизи. Поступком складног жанровског амалгама, обликованог питком и динамичном реченицом, Француска надахнућа казују Цвијетића као страсног и модерног путописца наших дана, занимљивог, нипошто површног и обичног путника ради путовања и свепрождируће медијске слике. Јер, Бог путника и шаље путника на пут са циљем да доживи и опише могућа надахнућа, то је оно што се од доброг путописца одувек очекивало, данас нарочито.
Ако стил чини есејисту, како је говорио славни професор Сретен Марић, највећи зналац француске књижевности и „наш српски Монтењ“ прошлог века, онда се може рећи и да ‒ стил казује и путописца, а не само документарност и познавање теме. У томе би и Мићо Цвијетић, могуће, данас досегао његову високу оцену.