Милан Громовић
ЖИВОТ ИЗ КОРЕНА
Мухарем Баздуљ: Квадратни корен из живота
Лагуна, Београд, 2018.
Писац и новинар Мухарем Баздуљ (1977) припада млађој генерацији писаца са простора бивше Југославије који пишу на српском језику, ћирилицом и латиницом, екавицом и ијекавицом; јасно се одређују према везама литературе и идеологије и спремни су да сачувају књижевност у кризи оскудног времена. Баздуљ је у српску књижевност ушао као прозни писац романа и кратких прича којем је блиско поигравање са документарношћуи историографијом, као и приповедање са елементима есејистичких, психолошких и социолошких промишљања.
Приповедачки и публицистички рад Мухарема Баздуља запажен је и награђиван, а његов стваралачки опус веома је жанровски разнолик и садржи књиге есеја, кратке приче, романе, колумне и др. Квадратном корену из живота претходи шест романескних остварења. Елементи крими приповедачке традиције зачете у Поовској крими причи заступљени су у роману Мали прозор; оживљавање мање запажене историјске личности њеним измештањем из историографије у дискурс фикције спроведено је у Лутки од марципана; тематизовање ратних збивања осветљено је у роману Концерт, а сећања на детињство у Сјетви соли; тема љубави и фарсичних околности узглобљена је у фабулу дела Април на Влашићу, док је Бајроново путовање кроз Албанију у потрази за бивствовањем садржано у роману Ђаур и Зулејха.
Математичка функција садржана у наслову романа код читаоца буди пажњу и жељу да одгонетне метафоричку везу прорачуна са оним што се не може израчунати, а то је биланс људског живота. Главном јунаку Хауардовог филма Блистави ум, Џону Нешу, сасвим је јасна свака математичка операција са којом се сусреће у свом пожртвованом истраживачком раду, док у једном тренутку бројеви не почну да живе његову стварност. Представа о животу као броју из којег се може извадити корен и нужно се добити знатно мањи језгровитији број у новом роману Мухарема Баздуља проблематизована је и у извесној мери доведена у домен психоанализе. Превелика оданост бројевима математичког генија Џона Неша одвешће у посед лудила, док ће Сергеј Бабић, јунак Квадратног корена из живота, есенцијалну нит из животних и друштвенополитичких околности пронаћи у изненадном путовању. Путујући аутобусом, али и симболичким бродом у меандрима психе и у најдубљим рукавцима свести главни јунак тражи одговор на питања: „Шта даље?“ и „Где и како прекинути / наставити живот?“
Композиција романа уоквирена је стиховима Тома Вејтса: почиње првом строфом из песме „Shiver me timbers“, а завршава се насловом исте песме који симболички постаје ново име и презиме Сергеја Бабића – „Шиверми Тимберс“. У уводном мотоу наведени су и асоцијативно сродни цитати из песама Играчка вјетрова Тина Ујевића и Сви се труде око моје мале Бранимира Штулића. Вејтсова песма говори много о карактеру јединке која пролази кроз турбулентни вихор егзистенције. Фраза из наслова песме, у дословном преводу Уздрмај ми греде (на броду), део је морнарске гусарске традиције у енглеској култури, од једног драмског комада L’ opposition из 1795, преко Мартина Едена, Моби Дика, Острва с благом, па чак и цртаног јунака Морнара Попаја. Наведена фраза осликава карактер храброг појединца спремног да се препусти животу и свим његовим милостима и немилостима; да се разрачуна са новонасталим животним околностима у тренутку, сада и одмах. Мухарем Баздуљ пише у првом лицу једнине и наратора свог романа смешта у семантички оквир музичке композиције Shiver me timbers, која већ од друге строфе призива Мартина Едена и капетана Ахаба, остварујући контакт са традицијом отпора јединке према немирима примљених из колектива и према властитом „ја“ које се непрестано опире и самопреслишава.
Доследно преклапање и поистовећивање личног и колективног искуства уткано је у наратив дела. Сергеја Бабића трагичност једног друштва погађа колико и лични губитак на више животних фронтова. Смрт своје баке Сергеј доживљава кроз призму смрти Краља Ујединитеља, који је убијен у години њеног рођења. Смрт краља повезана је и са 42. рођенданом Иве Андрића, што је опет осврт на опште, друштвено и колективно. Лична прошлост не постоји без прошлости колектива, и обратно. Математичким речником речено, резултат квадратног корена из живота у овом делу најмањи је заједнички (духовни) садржалац целе једне изгубљене генерације. Умањивање сугестивног, личног и његово довођење у раван општег у тумачењу временског периода од 1994. до 2014. године осликано је у једном запажању Сергеја Бабића на тузланском аеродрому, са којег ће одлетети у свет као број из којег је квадратни корен извађен и у којем остаје само нула са неколико децимала, бројка без имена која престаје да буде видљива. Уочио је промену да симболички одбљесци из прошлости мање вреде, јер је мање битан симбол ЈНА од симбола „лоу кост“. Национални симболи остају резервисани за свет дневне политике и политичара, док је у јавном простору доминанта потрошња. Бабић схвата да је могуће купити нов живот – пасош, друго име и постати „стари човек у новом времену“.
Хронотоп романа огледа се кроз два паралелна динамична путовања главног јунака, дословно – физичко и имагинарно – психолошко. Прво се догађа у садашњости, друго у прошлости, а резултат је довођење ова два времена у исту семантичку раван, како би се отворио психолошки стабилан пут у будућност. Ток првог путовања могуће је назрети у специфичним стилским наносима садржаним у осветљавању својеврсних филмских кадрова које Сергеј Бабић запажа у простору иза прозорског окна аутобуса – дакле, у свету изван његове личности где влада спектар топонима, путоказа, путева, наплатних рампи и раскрсница. Друго путовање одвија се истовремено са првим и у извесној мери је ретроспективног карактера. Бабић наставља да гледа кроз прозор аутобуса, али престаје да види очињим видом, попут пада концентрације и замора у читању, када се читају редови, а мисао не прати сижејни ток. У таквом амбијенту главни јунак, на себи својствен начин, у датом тренутку почиње да рудари квадратни корен из живота. Када у спољашњем свету угледа за њега снажну асоцијацију или упечатљив симбол, Баздуљев мислећи путник отвара имагинарни пролаз у ток властите свести и тиме отпочиње своје друго путовање. Уколико се дело сагледа из угла стилистике, приповедање о првом путовању есејистичког је карактера са елементима путописне прозе, док је ток другог поунутрашњеног путовања наративна особеност какву срећемо у романима тока свести. Иван Галеб у роману Владана Деснице животни биланс сводиће у свесним и подсвесним дубинама, лежећи у болничком кревету, док Бабић пролази кроз сличан катарзични процес у аутобусу на релацији Београд–Тузла. Баздуљев јунак путује у Тузлу након двадесет година, како би учествовао у промоцији књиге на молбу пријатеља Јована. Разлог за одлазак у Тузлу нису успомене нити носталгија, већ, по речима главног јунака – „глупи карактер“.
Наративни прелази између два наведена путовања двосмерни су, па тако крајње сведене есеје о насељеним местима кроз које аутобус пролази, пријатељствима, смрти, животу, политичким превирањима на Балкану, границама, новинарству, штампи, књижевности и писању може прекинути пад у ток свести. Са друге стране, ток свести Сергеја Бабића испрекидан је топонимима – маркерима, на мапи која се кроз дело исцртава, испоставиће се, само у једном смеру. Читаоцу је дато до знања да је за Бабића свет неугодно место, али и да у њему постоји онај Шиверми Тимберс који жели да се одупре и да угледа смисао – макар и у ветру, вртлогу или било којем облику наизглед безнадежног кретања. Критичка свест која јасно осликава добре и лоше стране друштва у бившим југословенским републикама основна је карика која га може избавити из наступајућег мрака и свеопштег нихилизма. Сваки прекид тока свести стилски је искоришћен за заокрет у дигресивни есејистички рукавац приповедања. Као репрезентативан пример узмимо заустављање аутобуса на наплатној рампи у Шимановцима, где ће се отворити читав спектар детаља у сећању на аутобусе, путеве и путарине у времену од пре двадесет година. Из видљивог просијава невидљиво у форми микроесеја – на овом месту у делу дат је опис некадашњих аутобуса и путника са нагласком на драматичности људске слободе, о којој сведочи актуелна потпуна забрана пушења у аутобусу и некадашња подела друштва, па и путника на пушаче и непушаче. Наплатне рампе данас постоје, а пре две деценије било их је немогуће замислити у заједничкој држави. Исто је и са границама. Мисаони процес реконструкције прошлости главног јунака нарушен је и паузиран у сваком насељеном месту које има неки значај за његову свест: Кузмин ће га подсетити на Козму и Дамјана, а Козма на космос; Метковић на брисање граница у Европи и стварње истих на Балкану; Балатун на језеро сличног имена у Мађарској и др.
Други смер нарације подразумева прелаз из путописног есеја у ток свести. Пут самоспознаје у мислима главног јунака претвара се у опроштајни путопис – растанак од људи, догађаја и идеја који су обележили његову биографију и дух времена једне духовно затечене и заточене генерације. Временски период од двадесет година преломљен је кроз трочасовно путовање. Јунацима Баздуљевих романа потребно је мало времена да дођу до одговора за којим трагају: Бајрон у роману Ђаур и Зулејха путује две недеље, док је безименом наратору Априла на Влашићу дат један продужени конференцијски викенд. Уочи заустављања на граничном прелазу Рача, Бабић своди биланс свог познанства са Мирославом Врачевићем. Причи о овом пријатељству аутор је посветио највише пажње и она је читаочев кључ за браву тока свести главног јунака.
На појединим местима у роману праћење тока свести у блиској је вези са сновиђењима или халуцинативним присећањима. Тако имамо својеврсна сећања унутар сећања. Док размишља о догађајима који су обележили његово пријатељство са Врачевићем, Бабић ће потонути у сећање на једно његово заустављање на приморју у Сплиту. Ова ситуација одвукла га је до помисли на гусарску фразу о ломљењу бродских греда или јарбола, која је у њему будила последњи импулс за наставак животне борбе и отпора губицима на породичном и професионалном плану.
Констатације о пропалом новинарству које узрокује крах сваке озбиљне и одговорне јавности Сергеј Бабић завршава освртом на распад велике државе Југославије, јер „Могуће је, међутим, да мале земље више немају капацитет за добре новине“ (23). Сваку мисао потискује следећа, у ритму вожње кроз сећања. Главног јунака опседају ставови књижевника и политичара о теми која га тренутно заокупља. Распад једног социјалистичког и комунистичког друштва Бабић даље промишља кроз читања Чеслава Милоша, Милана Кундере и Петера Хандкеа, али и кроз политичке ставове свог оца. Свет превртљивих политичара, њихових запаљивих изјава и наступа Бабићу је добро познат и према њему се одређује са неизмерним презиром. У извесној мери пажњу му привлачи злоупотреба медија у политичке сврхе, као и новинарске професије која је својим служењем зараћеним режимима допринела ширењу зла.
Роман Квадратни корен из живота представља значајан допринос савременој српској књижевности у чијим оквирима проналази језичку и литерарну баштину из које ниче, али и традицију којом се залива и дубље укорењује. Овим делом Мухарем Баздуљ указује на немерљив значај потраге за универзалним вредностима у свим друштвима и временима, али и на снагу коју сваки појединац мора да ископа, можда негде у духовном дну властитог квадратног корена.