Година LII · свеска 7-9 · 2018

БРАНКО АНЂИЋ (1952, Београд), дипломирао је на Филолошком факултету у Београду – Одсек за општу књижевност с теоријом, а постдипломске студије је завршио на Теорији књижевности. Радио је као новинар, писац и преводилац. Био је уредник и суоснивач књижевног часописа „Писмо“ и уредник „Књижевних новина“. Радио је и као дописник новинских агенција и сарадник разних књижевниох часописа и других медија у Југославији, Србији, Шпанији, Аргентини, Уругвају, Чилеу и САД. Од 1990. године живи у Буенос Ајресу. Аутор је неколико антологија хиспаноамеричке и аргентинске савремене приповетке са Љиљаном Поповић Анђић. Писао је зборнике критичких огледа о савременој хиспаноамеричкој књижевности. Преводио је са шпанског и енглеског језика дела латиноамеричких и северноамеричких писаца. Аутор је многих романа, прича и приповедака.

ГОЈКО БОЖОВИЋ (1972, Пљевља), песник, књижевни критичар, есејиста, издавач. Књиге песама: Подземни биоскоп (1991), Душа звери (1993), Песме о стварима (1996), Архипелаг (2002), Елементи (2006), Оближња божанства (2012) и Мапа (2017). Књиге есеја: Поезија у времену. О српској поезији друге половине 20. века (2000) и Места која волимо. Есеји о српској поезији (2009). Антологије: Антологија новије српске поезије (2005), Place We Love. An Anthology of Contemporary Serbian Poetry (2006, 2011) и Свет око нас. Европски градови у новој српској приповеци (2009). Награде за поезију: „Матићев шал“, „Брана Цветковић“, „Ђура Јакшић“, „Бранко Ћопић“ и „Europa Giovani International Poetry Prize“. Награда за есејистику: „Борислав Пекић“. Поезија и есеји Гојка Божовића превођени су на енглески, француски, немачки, италијански, руски, шпански, холандски, дански, португалски, чешки, мађарски, словачки, пољски, румунски, бугарски, словеначки и македонски језик. Бави се приређивачким и уредничким радом. Оснивач и главни уредник Издавачке куће Архипелаг и Београдског фестивала европске књижевности.
Потпредседник Српског ПЕН центра. Живи у Београду.

ДРАГАН БОШКОВИЋ (1970, Београд), песник и професор савремене српске књижевности на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Научни пројекти, уредништва часописа, конференције, округли столови, организациони одбори скупова, преко сто научних радова, огледа, есеја, предговора, поговора, преко двадесет приређених зборника, аутор више научних монографија, све у земљи и иностранству. Поетске радове објављује од 1995. у домаћим и иностраним периодичним публикацијама и песничким зборницима. Награде: „Матићев шал”, „Бранкова награда”, „Бранко Ћопић”. Превођен је на пољски, чешки, словеначки, шпански, јапански и енглески језик. Песничке књиге:
Одисеј–каталошка прича (коаутор Саша Илић), 1998, Вртоглавица, лаж и Вавилон од картона, 1998, У једном телу, 2003, Исаија, 2006, Отац, 2013, The Clash, 2016, Ave Maria, 2018.

ДИНА ВОЈВОДИЋ (1990, Крагујевац). На Факултету музичке уметности у Београду завршила је основне и мастер студије музикологије. Тренутно је студент докторских студија на истом факултету. Излагала је радове на домаћим и међународним научним скуповима у земљи и иностранству. Објавила је радове у зборницима студентских радова, часописима од међународног и националног значаја и зборницима са научних скупова. Ауторка је монографије Мортон Фелдман: Креирање стваралачког идентитета у издању задужбине Андрејевић из Београда (2016). Један је од уредника онлајн зборника студентских радова Музиколошка мрежа/Мрежа у музикологији у издању Факултета музичке уметности, Универзитета уметности у Београду. Њено докторско истраживање окренуто је ка рецепцији и идентитету српске музике сагледане из критичко-музиколошког угла Петра Бингулца. Запослена је у Музичкој школи „др Милоје Милојевић“ у Крагујевцу као професор историје музике и националне историје музике.

ДИВНА ВУКСАНОВИЋ (1965, Београд), дипломирала је на Одсеку за организацију сценских и културно-уметничких делатности Факултета драмских уметности (1988) и на Одељењу за филозофију Филозофског факултета у Београду (1992). Магистар је Театрологије (1993) и доктор филозофских наука из области савремене филозофије и естетике (1998). Предаје на Факултету драмских уметности Естетику, Теорију културе и Филозофију медија. Председница је Естетичког друштва Србије и Удружења грађана за уметност, културу, медије и друштвена питања „Млади грашак“ из Београда. До сада је објавила шеснаест књига, пет у области научног рада и једанаест у домену књижевности (поезија, међужанр, романи за децу, кратке приче). Извођене су јој и две радио-драме на Радио Београду 2.

МИЛАН ГРОМОВИЋ (1988, Чачак) је студент докторских студија српског језика и књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду, где је ангажован као истраживач-приправник на Катедри за српску књижевност. Пише поезију, прозу, есеје и критику. Објављује у периодици и на литерарним сајтовима и блоговима. Аутор је књиге научних есеја Записи из студентског дома. Према есејима о књижевности (2014). Приредио је избор из поетског стваралаштва младих чачанских песника У армираним слоговима (2018).
МИРКО ДЕМИЋ (1964, Горњи Класнић). Књижевним и публицистичким радом бави се од 1990. године. Књиге прозе: Јабуке Хесперида (1990), Сламка у носу (1996), Ћилибар, мед, оскоруша (2001, 2005), Апокрифи о Фуртули (2003), Слуге хировитог лучоноше (2006), Молски акорди (2008, 2009), Трезвењаци на пијаној лађи (2010), По(в)ратнички реквијем (2012), Атака на Итаку (2015), Ћутања из Горе (2016). Драмски текст Игре бројева (2017) настао је као предложак за Велики школски час. За књигу приповедака Молски акорди добио је „Андрићеву награду“ (2008), а за роман Трезвењаци на пијаној лађи награду „Дејан Медаковић“ (2010). За допринос развоју библиотечко-информационе делатности и културе у Републици Србији добио је награду „Ђуро Даничић“ (2013). За роман Ћутања из горе награђен је наградом „Меша Селимовић“ (2017), коју додељују Вечерње новости за књигу године на српском језику. Награда „Мирослав Дерета” за 2018. годину за роман Пустоловине бачког опсенара.

АЛЕКСАНДРА ДИМИТРИЈЕВИЋ (1989, Приштина), дипломирала је Историју уметности (2008) са радом Симптоми на представама оболелих, на фрескама у српском средњовековном сликарству. Завршила мастер студије (2014) са темом Иконографија Христових чуда у Дечанима. Студент је докторских студија историје уметности Филозофског факултета у Београду. Научне радове објављивала је у „Лесковачком зборнику“, „Саопштењима“, „Браничевском гласнику“, као и у научним зборницима. Ауторка је више текстова каталога, изложби и стручних критика.

ДУШКО ДОМАНОВИЋ (1979, Адрани поред Краљева), дипломирао је на Одсеку за филозофију Филозофског факултета у Новом Саду. Објавио збирке песама Недеља поподне (Прометеј, Нови Сад, 2005) и Већи од живота (Буковски ово никада није радио) (Студентски културни центар Нови Сад, 2016), те књигу кратких прича Пуна линија (Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ Краљево, Краљево, 2012). Пише поезију и кратку прозу. Објављује у књижевној периодици и на интернет порталима за књижевност, као и на свом блогу www.nematihpara.wordpress.com. Живи у Новом Саду, ради као слободан новинар.

СЛАЂАНА ИЛИЋ (1974, Краљево) је српски књижевни критичар и есејиста. Дипломирала је 1998. године на Филозофском факултету у Нишу, на студијској групи за српски језик и југословенске књижевности. Била је члан уредништва часописа за књижевност, уметност и културу „Градина“ (Ниш, 2001). Од 2007. године члан је редакције часописа за књижевност, уметност и културу „Наш траг“ (Велика Плана). Од 2003. године члан је великог жирија Вечерњих новости за књижевну награду „Меша Селимовић“. Живи и ради у Београду.

ГОРАН КОРУНОВИЋ (1978, Јагодина), ради као доцент на предмету Јужнословенска компаратистика на Филолошком факултету у Београду. Објавио је збирке песама Гостопримства (2011), Река каишева (2012), Црвена планета (2014) и књигу компаративних огледа Литература и опасност (2013).
АЊА ЛАЗАРЕВИЋ КОЦИЋ (1986, Крагујевац), музиколог, дипломирала и докторирала на Факултету музичке уметниости у Београду. Ради као професор Историје музике на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Активно се бави научним радом. До сада је објавила велики број научних радова и критика.

РАЈКО ЛУКАЧ (1952, Међеђа код Босанске Дубице). Са македонског језика превео је антологију младе македонске поезије Лирски додекамерон и књигу песама Црне рупе у нама Марте Маркоске („Граматик“, Београд). Аутор је четрдесет књига поезије, романа, прича, двеју радио-драма, једне позоришне драме и једне прозне антологије.

МИЛОШ МАРИНКОВИЋ (1992, Смедерево) је музиколог и истраживач-приправник у Музиколошком институту САНУ, те сарађује у оквиру пројекта Идентитети српске музике од локалних до глобалних оквира: традиције, промене, изазови. На Катедри за музикологију Факултета музичке уметности у Београду, где је тренутно студент докторских студија, године 2016. одбранио је мастер рад под насловом Нове културално-фестивалске перспективе у Хрватској и Србији као резултат друштвено-политичке трансформације музичког фестивала у СФРЈ. Маринковићево академско истраживање фокусирано је на савремену музику, фестивале и политику у оквиру социјалистичке Југославије, као и на српску и хрватску музику 19. века. Учествовао је на више научних скупова а публиковао је текстове у зборницима радова и часописима за културу и уметност.

ЖАРКО МИЛЕНКОВИЋ (1988, Приштина), дипломирао на Одсеку за српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Косовској Митровици, а мастер студије завршио на Одсеку за српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију, кратку прозу, есеје, научне радове, књижевну и ликовну критику. Објавио је збирку песама Кенотаф (2011). Објављује у књижевној периодици и зборницима. Ради као организатор културних манифестација у Преоцу и Грачаници код Приштине.

МЕЛИТА МИЛИН (1953, Београд), дипломирала је на Факултету музичке уметности у Београду 1978. године са радом Послератно стваралаштво Љубице Марић и исте године постала асистент-приправник у Музиколошком институту САНУ. На Факултету музичке уметности је 1986. године одбранила магистарску тезу Симфоније прве половине 20. века у Србији. Титулу доктора наука добила је 1995. године на Катедри за музикологију Филозофског факултета у Љубљани, после одбране тезе Преплитање традиционалног и новог у српској музици после Другог светског рата (1945-1965). Научни је саветник Музиколошког института САНУ у коме је била директор од 2013. до 2017. године. Била је један од оснивача и главни уредник првог часописа Музиколошког института „Музикологија“ (од оснивања, 2001. до 2005. године). Главне области њених истраживања су однос традиционалног и новог у српској музици после Другог светског рата и опус Љубице Марић. Посебно се бави проблематиком улоге елемената народне и црквене традиције у уметничкој музици, као и музичким модернизмом и националним идентитетима у музици.

МИЛУНИКА МИТРОВИЋ (1950, Сеча Река, Косјерић) пише поезију, прозу и књижевну критику. Аутор је следећих књига поезије: Биографија душе (1996), Старохришћанска љубав (1997), Додир тајне (1999), Несавладано (2004), Отпис (2007), Листопадне и друге (2010), Зимско писмо (2015), Успутнице (2015) драме Пољско цвеће у белом бокалу (2004) и књиге прозе Записи на ветру (2012). Обајвљује у књижевној периодици. Живи у Косјерићу и Земуну.

НАТАЛИЈА НЕНЕЗИЋ ГАВРАНОВИЋ (1969, Земун) завршила је Филолошки факултет у Београду (1991). Књижевним превођењем бави се од 2002. До сада је превела тридесетак романа савремених руских аутора (Пељевин, Довлатов, Аксјонов, Слаповски, Јерофејев).
ВАСА ПАВКОВИЋ (1953, Панчево), књижевник и књижевни критичар, један од оснивача Српског књижевног друштва. Уређивао је више едиција, часописа и новина: Књижевна реч, Прва књига Матице српске, Књижевни гласник, Квартал, Народна књига. Превођен је на шведски, немачки, руски, мађарски, грчки, бугарски. Добитник Бранкове награде и награда „Милан Ракић“ и „Милан Богдановић“.

АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ БАБИЋ (1984, Јагодина). Студирао je права. Дао је допринос зборнику „Рукописа 31“ у Панчеву. Учествовао је својим радом на пројекту „Реч у простору“ београдског СКЦ-а; учествовао на финалној манифестацији Фестивала младих песника „Дани поезије“ у Зајечару; освојио је треће место на Фестивалу културе младих у Књажевцу; добитник је награде фондације „Дејан Манчић“ из Ниша и награде за другу књигу „Сомборског књижевног фестивала“. Издао је збирке песама Песме и остале метаморфозе (2012) и Богови отворених прозора (2017).
НИКОЛА ПОПОВИЋ (1979, Сарајево) је превео књиге Етореа Мазине, Симоне Винчи, Валерије Пареле и бројне преводе италијанских писаца у књижевној периодици. Запослен је као наставник италијанског језика на Одсеку за музичку уметност Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу. Области научног интересовања су савремена италијанска књижевност и култура. Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије. Аутор је критичких осврта из области филма, позоришта и књижевности, путописа и репортажа из Тогоа, Гане, ДР Конго и других земаља, те књиге Приче из Либана (Центар за културу „Градац“, Рашка, 2016). Свира класичну гитару и арапску лауту. Живи у Београду, са супругом и двоје деце.
СВЕТЛАНА РАЈИЧИЋ ПЕРИЋ (1974, Крагујевац) је докторирала са тезом Поетика игре у српској књижевности ХХ века (Љ. Мицић, М. Тодоровић, С. Богдановић, М. Павић) на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Пише књижевнонаучне студије, књижевну критику и поезију. Објављивала је у часописима „Наслеђе“, „Лицеум“, „Липар“, „Кораци“ и „Стање ствари“. Ауторка је предговора сабраних дела Славка Богдановића Инвентар дисцернације (2018). Ради као професор у Првој крагујевачкој гимназији.

НАТАША РАКИЋ (1988, Крагујевац). Основне и мастер студије завршила је на Катедри за немачки језик и књижевност на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу на коме је тренутно студент II године докторских академских студија из филологије, модул књижевност. 2013. године одбранила је мастер рад на тему Процес денацификације у СР Немачкој 50-их и 60-их година XX века – Промена свести о кривици и одговорности након Ајхмановог суђења. Поље научног интересовања: немачка, аустријска и француска књижевност XX и XXI века, концепти меморије, кривице, зла и ћутања, историзам у књижевности.
МАРИЈА СИМОНОВИЋ (Крагујевац) је студент докторских студија на Факултету музичке уметности у Београду на Одсеку за Музикологију. Године 2017. добила је награду „Властимир Перичић” 2017. године за најбоље дипломираног студента на студијском програму за Музикологију. Дипломски рад којим је завршила Мастер академске студије – Кабина са огледалима: ‘слике’ воде у клавирској музици Клода Дебисија – између Башларовог огледа о води и сновима и ‘огледања’ воде у ликовном изразу XIX века, тренутно је у процесу штампе. Тренутно је запослена као истраживач–приправник на Факултету музичке уметности у Београду.
ВИДОСАВ СТЕВАНОВИЋ (1942, Цветојевац код Крагујевца) један је од најзначајнијих српских писаца XX века. До сада је објавио преко двадесет прозних књига, од којих се посебно издвајају романи Нишчи, Тестамент, Константин Горча, Одос Пандорас, Кућа на брду поред сунца, Острво Балкан, Иста ствар, Абел и Лиза, Искра, Сибила и Демони, као и две књиге приповедака – Рефуз мртвак и Периферијски змајеви. Уређивао је најзначајније српске књижевне часописе, као што су „Видици“, „Савременик“, „Књижевна реч“, „Књижевне новине“… Био је генерални директор и главни уредник у београдској Просвети, уредник у Српској књижевној задрузи, сарајевској Свјетлости и директор БИГЗ-а. Добитник је НИН-ове награде и награде „Иво Андрић“. Почетком 1999. постаје Chevaller de l’Orde des Arts et des Lettres. Дела су му превођена на све најзначајније светске језике. Од 2007. године живи повучено и ради у селу Ботуње поред Крагујевца.
САВА СТЕПАНОВ (1951, Падеј, Банат), студирао је историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Радио у Галерији Матице српске, Фото галерији и у Центру за визуелну културу „Златно око“. Објавио је велики број текстова из области ликовне критике и савремене фотографије у дневним листовима, стручним часописима и каталозима изложби. Заступљен у већем броју зборника и антологија о савременој уметности. У периоду од 1977. године до данас приредио већи број ауторских изложби у области актуелне уметности код нас и у иностранству (Мађарска, Аустрија, Немачка, Француска, Словачка, Румунија, Русија, Канада). Објавио књиге: Светлописи (1981) и Потреба за сликом (1988), те више уметничких монографија од којих је најзначајнија монографија о скулптури Олге Јеврић (2000). Добитник је више награда и признања. Живи у Новом Саду.
ДРАГИЦА УЖАРЕВА (1971, Шабац). Дипломирала је на катедри за Општу књижевност са теоријом књижевности на Филолошком факултету у Београду, а потом и магистрирала на истом факултету. Пише поезију, кратку прозу и есеје. Бави се теоријом књижевности и књижевном критиком. Објавила је књиге поезије: Знам да сам вода 1996/2000, Камени ђувегија 1997, Одисеј код лексикографа 2002, Породични албум 2011. (песме за децу), Рукопис таласа 2015. и Брод без капетана / La nave senza capitano (двојезично издање) 2015. године. Студија Освешћени заборав: иманентна поетика Бранка Миљковића изашла је из штампе 2010. године. Поред италијанског, поезија јој је превођена на пољски, руски, шпански и словеначки. Преводи са руског, пољског и немачког. Награде за поезију: „Бранкова награда“, „Милош Црњански“, „Стеван Перовић Цуца“. Члан је Српског књижевног друштва. Живи и ради у Београду.
ВИКТОР ШКОРИЋ (1991, Зрењанин), дипломирао и мастерирао на Одсеку за српску књижевност у Новом Саду. Објавио збирку прича Давнина, ружа и прах (2011) и збирку есеја о стваралаштву Душана Васиљева под насловом Магле, ноћи и жице. Поред прозе, пише есеје и књижевне приказе. Члан Друштва књижевника Војводине и члан-сарадник Матице српске. Оснивач и главни уредник часописа Рез. Члан уредништва КОВ-а за едицију КОВ. Објављивао у периодици (часописи: „Летопис матице српске“, „Златна греда“, „Траг“, „Ковине“, „Кораци“, темишварски „Књижевни живот“) и у неколицини зборника.