Иван Џепароски
МАНАСТИРИ СВЕТЕ ГОРЕ

КАРАКАЛ

ИЗНИЦАЊЕ ИМЕНА

Као што подучавају
познаваоци душе
и на порекло
наших имена,

постоји снажна повезаност
утиснутих имена
са оном стварношћу која њих носи:
Лијепа лица или прекрасни простори.

А када су неки Византинци
у време моћи
пожелели да буду
наследници Римљана,

да буду нови Ромеји,
измислили су јефтину етимологију:
Манастир је добио име
према императору Каракалу!

Колика безумност и неукост,
зар нису знали да је римски
император био посвећен
прогонитељ свих хришћана!

ЦРНИНА НЕ ПРИСТАЈЕ КУЛИ

Надалеко је позната
вештина Османлија
када је реч о
освајању одбрамбених кула.

У јеку опсада
лако су их палили
и када би се огањ стишао
куле су се као угљен црнеле.

Те црне куле,
те кара-куле,
са црном празнином
у свом средишту

црниле су простор,
а бранитеље
зацрњивали
од пете до главе.

Али, име Каракал
није изникло
из те црне судбине
црних кула.

Одавно се зна:
манастир је имао име
вековима пре Османлија
који су дошли из Азије као осе.

МОНАХ И ИМПЕРИЈЕ

У списима учених
историчара, ипак, налазе се
поједностављене истине:

Име је изникло
према презимену
монаха Каракала.

Обично име монаха
насупрот имена
моћних Латина и Османлија.

Када империје претежу
наметнутом етимологијом,

обични монаси име
бране благим разумом.

СЕРДАР СЕМАНТИКЕ

Дал’ према римском цару Каракалу
своје славно име добио он?

Дал’ си као црним блатом био опепељен
у нападу злих освајача?

Дал’ су га Турци крстили кара-кула Каракал
да из далека иноверне плаши?

Нити си према римском цару Каракалу
своје славно име добио ти.

Нити си као црним блатом опепељен био
у нападу злих освајача.

Нити Турци га крстили кара-кула Каракал
да из далека иновјернике плаши

него је Каракал према обичном монаху
добио – тај стари семантике сердар.

ФИЛОТЕЈ

МОРЕ И МАНАСТИР

Једино
на Светој Гори
могу да
окренем леђа мору.

Једино
на Светој Гори
поглед пре свега
тражи засвођен улаз ка
манастирском простору.

Једино
на Светој Гори
очи те сваки пут
воде ка крсту
на врху средишње цркве.

Једино
на Светој Гори
лепота није
у природи иза нас
већ у духовном пред нама.

Једино
на Светој Гори
јутарња молитва
сваки пут је непоновљива
и испуњена узвишеношћу.

Једино
на Светој Гори
на вечерњој молитви
скупи се толико много младих,
али, и толико много престарелих монаха.

Једино
на Светој Гори
могу да
окренем леђа мору.

СИМОНОПЕТАР

САВРШЕН ПОЈ

Млади глас
дошао да учи
од прослављених
небеских појаца
Симонопетра
надвисује га грлени звон
далеко над суром
стеном Симоновом.

Песма је дању
у телу горела,
а ноћу у дубини
душе тињала.
Па, у сну,
дошљак
није исон,
већ тропар појао.

А када млади гост
у сну савршено поје,
добар знак је то.
Нови појац долази
из земље крај језерске
да рашири пој
изнад тајни
горе Атонске.

А неки монаси су мислили:
Може бити нови Кукузел
неприметно да је стигао са севера,
нове наде да буди?

СВЕТИ ПАВЛЕ

МАРИНИ ДАРОВИ

У она распусна времена,
када су иновјерници владали
Константинопољем,
на светогорске просторе
пожељело је да дође
више познатих жена.
Једна од њих, која се упутила
ка манастиру Свети Павле,
султанија Мара,
са много дарова
кренула је нагоре,
од мора ка манастиру.

А на пола пута,
као у свим старим
и предивним предањима,
пресрела ју је Богородица
са благопоучним прекором:
„Ја овде владам,
и сви мушкарци,
монаси и игумани,
мени су потчињени
и мене славе, те зато
за друге жене на Светој Гори
никада неће бити приступа!“

ОНА ЈЕ САМО ЈЕДНА

Када сам био пред црквицом
изграђеном у спомен на Мару
као да сам поверовао у легенду
о маћехи освајача Мехмеда
која је послушала Богородицу
и зато није стигла до Светог Павла.

Али, како то да се прихвати
од оних што противрече:
„Према Симон де Бовоар
у ‘Другом полу’, овај став је
позиција Првог пола!
Могући одговор би био:

Тамо нема првог и другог пола,
тамо је Она само Једна,
а влада свима.

ИВАН (ИВИЦА) ЏЕПАРОСКИ (1958, Скопље) филозоф је, песник и преводилац. Дипломирао је на Филозофском факултету у Скопљу, где је магистрирао и докторирао. Аутор је пет поетских књига, четири поетске антологије и теоретско-естетичких избора, као и четрнаест књига из области филозофије, естетике и теорије културе. Редовни је професор на Филозофском факултету у Скопљу за предмете: естетика, историја естетике и филозофија културе. Песничка дела: Слике са изложбе (1989), Еклоге (1992), Песме (1998), Воља за мишљење (2008), Отмица Европе (2012) и Светлости Свете Горе (2015). Његова поезија и неки есеји преведени су на петнаестак језика у свету, а књиге изабране поезије објављене у Бугарској и Румунији. За своје дело добио је награде „Млади борац“, „Димитар Митрев“, „Парадигма“, а за најновију поетску књигу, Светлост Свете Горе, награду „Браћа Миладиновци“ Струшких вечери поезије, те награду „Григор Прличев“ за поетски превод.

Избор, превод са македонског и белешка
Рајко Лукач