Жарко Миленковић
ЧАС ЗА ИСКУПЉЕЊЕ
Живорад Недељковић: Успон
Архипелаг, Београд, 2017.
У беседи изговореној у цркви Христовог Вазнесења манастира Жиче, приликом примања Жичке хрисовуље, насловљеној О чистим изворима, Живорад Недељковић је прословио: „Тече време, да би однекуд искрсли чисти извори. Ако ико, уверен сам да их поезија може препознати, кад већ нису препозната врела која нам неупоредива нуди.“ Песникова најновија збирка Успон потврђује ове речи, доносећи нам поезију са чистих извора да се умијемо, лековиту воду за спирање скраме са очију, богојављенску водицу за прочишћење душе.
Видно усложњавајући свој поетски дискурс његовом сакрализацијом, Недељковић нам је подарио упутство за „технику преживљавања“ у свету у коме је глад подвиг и води ка успињању душе. Сваки дан живота обичног човека, његова борба за задовољењем најнужнијих потреба, представља лествицу ка његовом паду у висине: „Чезнуо сам за тим тако присним, // Недостижним обрушавање; желео / радост и само копао, копао, силазио / све дубље, знајући да то је успон“ (Дубина). Сваки мали интимни, породични тренутак је повратак у катакомбе срца: „Вратили смо се с посла; / ти подгреваш јело, / крај тебе сам, отварам вино. / Син нас, свикао, пита како је / било међу књигама, у поезији. / Збуњен, препричава реплике / из скупштинског водвиља. / Смешимо се бирајући поклоне / за Материце и Оце, за Божић. / Ћутимо о дану“ (Знам да сам ту). Свака карика ланца ропства овом свету и његовим гоничима је само још један велики корак ка слободи: „Ћутимо, јачи за оданост и дивљење / у чијем виру међу светлосним / решеткама све чистији бива свет“ (Међу решеткама). Сваки злочин, свака дечја суза, је мали тренутак у великом часу искупљења: „Господе, час је за ново усавршење“ (Час је).
Поезија Живорада Недељковића је од стране критике означена као певање о обичном животу и појавама које га окружују. Да ли се за живот може рећи да је обичан? Да ли је живот каквим га живимо обичан или је посебан, ако имамо у виду да у садашњем тренутку ништа није толико обично нити свакидашње?! Живети у „данима препуним злочина“, свакако не представља обичан живот, нити су то обичне ствари које га чине (мада, претендују да то постану). Песник инспирацију може пронаћи било где, у било чему, на било ком месту, али значи ли да је то обична инспирација, обична ствар, обична песма. Ако то нешто има толиког и таквог утицаја на песника оно не може бити обично. Најзад, о обичном и животу је најтеже писати!
Можда се збирка Успон тематско-мотивски надовезује на Недељковићеве претходне збирке [нарочито на Овај свет (2009), Талас (2012) и Улазак (2014)] и са њима чини једну велику књигу – она ипак у себи открива заокрет ка нечем новом, откривајући нам овог аутора у другачијем светлу/ светлости. Ако су раније његове збирке неговале тему тешке егзистенцијалне кризе, у свим њеним видовима испољавања од општег до личног плана, онда је ова збирка понудила, условно речено, рецепт за сналажење у таквом свету, понудила „технику преживљавања“, а којој је кључна ствар да се ни по коју цену не сме продати лична слобода, јер ако си у себи и са собом слободан онда ћеш преживети: „Одолевао сам, очувао слободу / Да трпим и више него што могу. / Стишани хвалоспев трајању. // Нисам јак, никада нисам ни био, / А као да јачег нема на свету. / Овладао сам вештином да авети / Присвојим. Да у поноћи слутим / Милости; у ишчекивању бола / Који ми неће бити нанет. // Можда хоће: пружам му руке, / И ум да би ојачао и, уместо у моје / Речи, сишао у никада спорије време“ (Техника преживљавања). Рећи ДА свету, без обзира колику ти је неправду начинио, животна је и поетичка мудрост Ивана В. Лалића, а овим стиховима, овом збирком Живорад Недељковић испевава своју похвалу несавршеној савршености света: „Огромна је твоја туга, свете. / Кријеш је, мислећи да и ти можеш / Забашурити своју савршеност“ (Огромна туга).
Свет је савршен, без обзира што је живот у њему несавршен. На човеку је да се бори да сачува личну слободу, као залог смисла човековог бивствовања на земљи, а слобода је у Господу, а Господ је у срцу, а песниково срце је Јеванђеље: „Тргни се, срце моје, превише је обмана / И преиначења у теби. Завири крадомице / У предграђа тела, где наизглед је тама. / Наслутити бар можеш шта су у слепим / Уличицама апостоли оставили, да траје“ (Јеванђеље по срцу).
Сакрализација поетског дискурса, чини главну новину ове песничке збирке Живорада Недељковића. На много места, из велике таме, искрсавају прави светионици, који усмеравају песника да живот постоји и да треба живети. У том смислу треба поменути песме Успон, Време на поду, Јеванђеље по срцу, Дубина, Причест и Час је. У овим песмама Недељковић показује оно што је рекао пред „црвеном госпођом Жичом“, да нема тог мрака из кога светлост не може засијати, да нема те прљавштине из које не могу потећи „чисти извори“. Целокупна животна мудрост у часу преумљења, садржана је у само три стиха песме по којој целокупна збирка носи назив: „Не марити за потребе кад пуноћом / Нисмо истински одређени. Живети, / Као да животу нису нужна наша тела.“ „Наша је заштита у молитви“ спознаје песник откривајући лек којим се лечи свака мука.
У песми Време на поду јунак песме кроз одрастање свог сина прати историју болести друштва у коме дечак одраста: „Дотурао сам ти играчке: војске су / Кидисале на градове и на судбину“. Јунак песме „гладан доказа да свет је / подношљив, можда савршен“ не успева да схвати „његове мере“, али успева да схвати да је у несавршености савршенство света те да је под заправо место на коме смо најближи Господу:
Још сам на поду, Господе,
А ти знаш да ли је под заиста под, или
Невидљиво узвишење; даровао си нам
Весника да му кажем шта искусих
У подношљивости и трпљењу, све
О савршенству које сам унутра познао.
И зидове око њега дигао, не и кров.
„То што је овај свет све гори, можда и најгори од искушаних, није у вези са поезијом. Да је до ње, он би био најбољи, смемо изговорити, без бојазни да ће се Лајбниц померити у свом боравишту“, да се још једном позовемо на песникове речи у храму. Ако поезија има могућност да свет учини бољим – онда су заслуге Живорада Недељковића немерљиве. А ако је Успон, заиста успон у сваком погледу, онда нам ваља сачекати нову књигу Живорада Недељковића, да видимо има ли напретка на том успињању, има ли Светлости!?