Душко Домановић
ТАНГО. ЖИВОТ И ЈА

ТАНГО

 

Већ добре две недеље мрзи ме да се померим из столице и поспремим собу. Има таквих дана, понављају се, с времена на време, циклично. Не покушавам да им изнађем разлог. Једноставно ме мрзи. Уосталом, овде сам ионако привремено, иако „привремено“ већ улази у шести месец. Или седми. Како год, и то ме мрзи. Да рачунам, да бројим. Тек шаком разгрнем папире, дуван, чепове, мртве муве са стола. Да имам где да спустим књигу, тастатуру, лактове. Понекад се правим да ми смета смеће око ногу. А знам да ми не смета. Ваљда покушавам да смирим савест и да неком непостојећем посматрачу кажем да, ипак, нисам свиња. Елем, велим, не смета ми. Напротив. Често, кад ми се прсти од куцкања уморе, уживам да одмарам очи на светлоплавом тепиху, прошараном свим оним што сам са стола побрисао. У последње време, пажњу ми привлачи једна чачкалица, за неких четрдесет степени улево од десног ногара столице, десетак центиметара од центра плоче стола. На плавом тепиху, онако изгубљена и усамљена, делује ми као какав збуњен једрењак усред неког бескрајног мора. Једрењак залутао међу жутим дуванским гребенима. Кад за прозором дуне јачи ветар, ја се уплашим да ће ми се чачкалица на стење насукати. Онда пустим бркове, подвикнем распојасаним морнарима, дохватим кормило, па у једра упрегнем све тајне старог вука морског, не бих ли нас из камених хридина дувана на пучину безбедно извукао. Још се нисмо разлупали. А бојим се да се то мора десити. Не би ми прича улудо тако почињала. Какав је то једрењак, којим прича почне, а да се на крају не поломи о кошчате бокове Сциле и Харибде? Ко оно кад Чехов негде каже да, ако у првом чину сачмара на зиду виси, у трећем мора опалити, макар мокрим чарапама напуњена била. Колико год писац желео да глуми слободу и да сâм свет ствара. Бојим се за њега, рекох, за тај једрењак мој. На срећу, у мојој соби не дувају ветрови. Дувају напољу. Већ данима. И громови грме, и пљускови дивљају. Стари кажу да овакву годину не памте. Не памтим је ни ја. Зима своје одсвирала за неколико јануарских дана, пролеће у фебруару полудело, јесење кише у марту налегле, мај поплавио кромпир до колена, Морава мутна и већа но Дунав, а лето, да није струје, ни изгуглати човек не би могао. Луда година, кажем, луђе се не сећам. Не сећа се ни нана Гина, вели ми ономад, иако већ седамдесет и коју везе. И верујем јој, мада знам да јој је памћење крхкије од лета овог. Каткад ме препозна, прича ми неке приче кад сам још учио да ходам и бицикл да возим, каткад ме, опет, пита чији сам, одакле сам, како се зовем. Пита ме још јесам ли видео негде њеног Исидора, пре кише отишô, а никако да се врати. „Нисам, нана Гино“, кажем, „нисам ни гледао, искрено, него бежим од кише да се склоним, ваљда се и он негде склонио.“ А лажем. Никад од кише бежао нисам, али не знам шта бих јој паметније одговорио. Она помирљиво одмахне руком и каже „бежи, док опет пљуснуло није“. Ја кажем „добро, чувајте се, изгледа да ће нека олуја“, па нагазим педале старог бицикла. А не иде ми се нигде, не бежи ми се од кише. Него, сачекам да нана Гина уђе у кућу, окренем се, па се упаркирам под ону њену џенерику што смо је ко деца љуштили кад смо се с базена враћали. Замотам цигару, па мислим. О нечему, углавном. Понекад и о њеном Исидору. Зајаше свој „Апен 4“, на глави му француска беретка, па свира да се склонимо с пута и лопту зауздамо док пролази. Кад смо добри, он нам махне левом руком, са она три преостала столарска прста. Махнемо и ми њему, па наставимо лопту да пикамо. Ономад ми је отац из Немачке донео. Танго. Тако се зове. Искуснији кажу да је не смемо по земљаном путу дрљати, да јој не огулимо оне петоугаоне очи кристалне, што се у њима огледати можеш. Знамо и ми да не смемо, ал’ шта вреди, кад онај дебели Сибин није ливаду покосио. Није што ће нас јурити, лако ћемо ми њему побећи, него што не можеш Танго кроз траву до колена котрљати. Стојим тако, кажем, испод оне џенерике нана Гинине, чекам да киша прође. А не знам што чекам, вазда сам волео да ме покваси, грлио је, призивао је. И већ не знам пада ли, је ли већ падала, или ће тек падати. И не знам откуд ја под џенериком, не знам је ли то крошња прокишњавала јуче, или су ове капи што ми за врат лију тек неке сутрашње. Џенерика већ увелико киши, а мени се нигде не мрда. Па све и даље мислим. О нечему, углавном. Данас, рецимо, о томе како сам све ово некоћ живео. Или ћу живети сутра, што му на исто изиђе. Сетим се и тога да би већ стварно требало собу поспремити. Па се и чачкалице оне моје сетим. И замишљам како је некад можда уистину била тај једрењак, онда се насукала, па је неко из крме у чачкалицу исклесао. И како сад плови по овом мом тепиху плавом, лаже дуванске гомиле да су хридине камене, а сама једрењак глуми. Вазда сам волео некакве светове да измишљам. Сећам се како ми је ћале ону лопту из Немачке донео. А ја измислио да се зове Танго, ко она с рекламе. И дрљао је с дечацима по земљаном путу, кад онај пакосни Сибин ливаду не покоси. И све ми се чини да је то било, или ће бити, неког лета далеког, кад је деда Исидор, с три прста своје леве руке, десном придржавајући француску беретку, последњи пут паркирао свој „Апен 4“ у некакву шупу, крај импровизоване столарске радионице. Те ноћи, комшилуком се пронео глас да је Исидор умро. Кука Гина, кажу. А не знам што кука, ваљда се човек само од кише склонио. Уосталом, да је умро, не би ме ваљда питала малопре јесам ли га срео. И свашта тако мислим, под оном џенериком, што прокишњава. И још мислим, како сад оцу да кажем да сам лопту упропастио? Пре него киша скроз престане, ја се, онако мокар, испод џенерике ишуњам. Нагазим на педале и провучем се у собу, да ме нико не види. Кад набодем ногу на ону чачкалицу, ја се сетим Чехова. Па, изнервиран, бацим чачкалицу кроз прозор. И замишљам како ће, низ неки канал, до Мораве, што никад мутнија није била, па њом опет можда до мора стићи. Да се каквом једрењаку у крму забоде. И све тако нешто мислим. И, као, сећам се, како за много година, на каквој хридини од дувана, седимо деда Исидор и ја. Он ми прича како силно-дечачки воли неку Гину, и како често сања да је купио „Апен 4“. И још каже, јер киша већ месецима пада, да овако луду годину ни његов деда не памти. И свашта, тако, мислим. А напољу, киша свој танго плеше. Кô да никад престати неће. Ил’ кô да никад ни почела није, свеједно.

 

 

ЖИВОТ И ЈА

 

Сат каже да је напољу јутро. Ја му тек сенку назирем, кроз тешке завесе на два џиновска окна, једва углављена у зидове. Толико дуго сам тражио стан са прозорима. Кад сам га напокон нашао, на њих сам навукао засторе, црне, дебеле, једва прозирне. Мрак ме је толико припитомио и присвојио, да ми је светло постало непријатељ. Сад најпре дан у црно префарбам, па тек онда у њега закорачим. Или не закорачим. Понекад, кад се у тој тмини пробудим, из фрижидера ископам какву од јуче заосталу дволитру пива, боцу вина, или ракије. Смотам цигару, наспем чашу, искашљем јучерашњу крв, па седнем за папир, да умешам нову, данашњу. А знам да није данашња. Крв је од памтивека, колико год је човек испљувавао. Све је у њој записано. Сваки милиметар пута, свака стопа беспућа. И ја, увек исти, на путевима и у беспућима изгубљен. И тешим се да залутати може само онај који путеве познаје. Незналица увек зна где је. Или бар мисли да зна. Као што ја –  мислим да не знам. Не онако сократовски, цинично и арогантно, већ најисконскије, најархаичније, најбезвременије, из дна овог лудила што ме је у безмерје оковало и у бескрај узидало. И још мислим о томе како ће на крају само бескрај остати, да шеретски сведочи о промашености свих крајева. Свих тих крајева који још и данас верују да су ме уконачили, да су ме украјчили, да су ме докрајчили. Ти кажеш: оптимиста. Онда се мало увредиш кад ти одговорим да још ништа под небом научила ниси. Питаш: песимиста? А ја се смејем, свим детињствима својим, и не знам како да ти објасним да у бескрају нема ваздуха за крајности. Само Живот, зар је то тако тешко разумети? И ја у њему, и ја са њим. Све остало је ту, тек да не постоји. Сви остали су ту, тек да кроз мене мисле да живе. Елем, Живот и ја. Два шарлатана, сама у космосу. Ја му подметнем ногу, он ме на степеништу саплете. Ја му на столицу чиоду подметнем, он ми у једнакостраничном троуглу Питагорину теорему подвали. Ја му кликер украдем, он ми лопту пробуши. Након последњег звона, обојици нам буде помало стидљиво жао. Седнемо за какав осунчан сто, и наручимо по ракију, иако смо још деца, од искона, да празан папир пред нама у песму обојимо. Мало отплачемо, па се смејемо. Он мојим дебелим ногама, ја његовом излапелом корењу. А обојица – самима себи. Два најбоља другара, у свету у ком никог, и ничег, више нема. Само сенке. Попут оних што ми се јутром, кад сат каже да је свануло, кроз тешке завесе у беоњаче закуцају. И терају ме да у дан закорачим. А ја отворим фрижидер, и тамо напипам какву јучерашњу дволитру пива, боцу вина, или ракије. Па из чаше крв потегнем. И у крви бескрај, од памтивека у мене уклесан. И пустим те да мислиш како си негде другде. И чекам да затворим очи, да најзад схватиш – да те нема. Као што ничега нема. Само Живот. И ја у њему, и ја са њим.