Дивна Вуксановић
МИНИЈАТУРЕ

мами и тати

МАЧКА

Можда би пружио руке ка девојци, али… Да ли је то уопште била она? С ким је разговарао на Белом мосту?
Приближио се још пола корака. Учинило му се да плаче, мада није био сасвим сигуран, пошто су се повремени јецаји мешали са шумом речних таласа.
Прилика је сада већ лебдела изнад тамних вода Дунава.
Погледао је преко ограде. Ослушнуо. Није се чуло ништа налик на удар тела о воду.
И даље је осећао њено присуство. Као да се шуњала ту негде, око њега. Осврнуо се. Био је сам на мосту. Збуњен и укопан. Привиђало му се да девојка певуши; неку стару мађарску баладу. Начас је ухватио себе како сањари. Звезда је пролетела поред китњастог здања Парламента. Будим је зајечао. Тргао се зачувши потмули мјаук иза леђа. Тек што се окренуо, мачка је хитро скочила на зид моста.
Био је то очекивани знак. Пошао је за њом и опкорачио ограду.

МАЛИ ВОЗ ЗА БОНИФАЋО

Уличице утврђеног града водиле су према паркингу, где га је чекао бели воз за Бонифаћо.
Пошто је заузео прикладно место, а бочицу за воду вратио у ранац, препустио се вожњи ка лучком делу града.
Убрзо му се указао призор с каменоломом и дивљим растињем на обали. Шкљоцнуо је. Панорама се претворила у гуштера на зиду.
Воз се стрмоглаво спуштао ка ниским кућама на обали. Деца су вриштала заједно с плишаним играчкама.
На првој кривини, приликом успоравања, покушао је да сними читав градић и контраст између тамноплаве воде и црвенкастих кровова. Али блиц је помахнитао, осветливши онај исти зид с гуштером.
Изнервиран, замолио је даму са шеширом да замене места, како би направио бар један кадар из белог воза. Ни овога пута није успео. Каскадерска поза над провалијом, док је покушавао да ухвати палме на ветру, вратила га је ка зиду с гуштером.
„Не реагује на надражаје“, промрмљао је лекар. „Пробајте с ефектом змије.“

TIERGARTEN

Карајан је подигао палицу. Личио је на ветроказ. Пробијали су се кроз снежне ковитлаце. Можда су залутали.
„Одужило се“, промрмљала је.
„Телефон не препознаје локацију. Идемо до оног зида.“
Ускладили су корак и убрзали. Филхармонија је остала иза њих. Али, куда уопште иду? Улице су биле пусте и сабласне. Птице су утихнуле.
Карајанова палица усамљенички се клатила на ветру. Прошлост се завијорила као у огледалу, а потом нестала из видокруга. Семафор је показивао зеленог човечуљка који корача.
Прешли су улицу. Патуљасти створ кренуо је за њима. Диригент се намрштио. Птица је крикнула. Стигли су до кружног тока када им је биће из семафора препречило пут и поставило ногу.
„Не смемо овуда. Ово је граница Бењаминовог света. Наљутићемо духове Берлина“, прошапутала је показујући на забрањени део парка.
„Ја ћу да пређем. Не плашим се. Откуд знаш где је граница?“
Карајан је подигао обрву, патуљак је нестао у шипражју. Остала је сама. Tiergarten око хиљадудеветстоте.

МАСКА

Предворје је било пространо и светло; високи прозори блистали су бацајући посвуда малене дуге. Жамор није престајао.
Најпре се појавио на мермерном степеништу, да би потом замакао ка конференцијској сали. Човек с маском на носу… Можда јој се ипак причинило.
Истог поподнева, поново га је угледала. Сада је деловао нешто крупније, али то је засигурно био он – тамнопути мушкарац са зеленкастом маском. Питала се чему то покривање носа – јако сунце, операција или нешто треће?
Вечера је била послужена у бару поред великог базена. Сенке су промицале по води. Препознала га је издалека; приближавао се с чашом у руци. Овога пута преко носа је имао белу маску. Ходао је чудно, вероватно припит.
И даље се питала ко је особа с маском на лицу. Ветар је подигао столњак, разнео салвете и кришке лимуна по узбурканој води. Скренувши поглед ка суседном столу, закачила га је крајичком ока. Имао је велики подлив на образу. И био је жена.

ХИДРА

Пророчиште се налазило дубоко под морем. У њему је боравила Хидра. Слепа Хидра. Никада је нико није видео. Сумњало се да постоји. Ако би је, наводно, и опазили како замиче иза неке подводне литице или олупине, рониоци би били обасјани неком посебном светлошћу, после чега им се живот мењао из корена.
Зажмурио је и заронио, замишљајући да ће је баш он угледати, можда додирнути. Веровао је да има таласасту косу и заводљиви глас. Од сусрета је очекивао само једно: да га ослободи невидљивих нити које му односе снагу, мисли и осећања у неповрат.
Остављао је за собом трагове мехурића, попут светлећих пруга. Ронио је ка тмини. У глави му је зујало. Био је то одјек; помешани делови Марксове дисертације о разлици између појединих атома. Појам слободе падао је на страну оних ексцентричних који одступају од уобичајеног кретања.
Нагло је покушао да се одбаци улево, заобилазећи гребен. Нити су се прекинуле…

Нашао се у Буенос Ајресу; на улицама је кликтала револуција.