Десимир Благојевић
СНИ И ДНИ

Мисли, записи, сугестије, утисци, разговори, записани сусрети, поверљиви разговори са самим собом могу да буду од драгоцене користи за изворно стварање, а и, уз то, за разјашњење многих питања креаоторства у уметничкој литератури. Јер, записани могу да избегну судбину заборава и неспомињања, како би то рекао И. Буњин. Уосталом, нужно је тражити нове условне перспективе са којих се сагледа стварност у друкчијем виду.

Јуриј Ољеша

ЈЕДИНИ ЖИВОТ
Ово је једини живот за који сам, авај, целокупним својим бићем (са свим његовим стеченим захтевима, па и оним остављеним у наслеђе), морално и стваралачки одговоран – одговорни, да, јер не бисмо иначе заслуживали своју духовну слободу, како је то дубоко осећао Достојевски. Па, поврх свега тогa, само како га ми самi упропашћујемо, изопачујемо и негирамо! Најзад, како га и сами наши „ближњи“ мењају, било подупирући нашу личну неверну и фалсификовану представу о себи самом, било товарећи нам на плећа (директно) духовне, моралне, традиционалне, биолошке па и фатално пресудне терете под којима клецамо и, често, пропадамо. А како стоји са неминовно захтеваном слободом животног остварења и испуњења? Смрт све изравњује. Да ли и мири?

ИЗУЗЕТНА ВРЕМЕНА
Изузетна, нередовна времена, времена ратова, немира, доба епидемија и глади, несрећа и недаћа, нису ли само номинално изузетна, а de facto брутална консеквенца непрекидне завере и борбе нашег унутрашњег ја и околине, борба атавистичких нагона, прадревног човека и његове пећине, утолико немилосрднија и непоштеднија уколико више заклоњена и спровођена раскошним средствима цивилизације? Једино на другоме плану и у другачијем декору? Према томе, може ли се с правом рећи да постоји квалитативни прогрес у људској култури (у смислу етичком), да је људство у сталном напредовању, да културе расту, да је човек, једном речју – „бољи“?

СВАКО ЗА СЕБЕ, СÂМ, УМИРЕ
Самоћа мртваца – то је страшна и јединствена самоћа чија су знања окамењена, тајанствена и од нас удаљена – знања и приступи у оно ужасно. Незнано, до којег не допире ни један од свих нама нормалних и присних светова: свако за себе, сâм, умире…

ПАНИКА ЖИВОТИЊА И СТВАРИ
Мачке су удариле у маукање (као у дечје неутешно цвилење), камен се однекуд срушио, пас заурликао, зидни сат ужурбано избио – стравична паника животиња и ствари у глувој ноћи.

МИСАО О ЧОВЕКУ
Мислим (веома често се навраћам на ту мисао): да ли иједан credo, иједна идеологија, може (па ма како била кићена, лепа или „праведна“) да оправда иједан губитак људскога живота, иједног интегралног људског живота и засецања његовог корена, учињеног у име њено? Можда је ову јеретичку мисао (а у крви му је била) замаглио Ниче својом антихришћанском побуном и тежњом да се „савлада човек“.

ПОЧЕТИ ОД ДЕЦЕ
Гледам у овим тешким данима како често један млади монах, храбро и особењачки, сакупља децу по уличним ћошковима, дели им крстиће и, заједно са њима, пева. Слика новозаветна: малишани и девојчице, радознала светла погледа, упрта у његово искушеничко лице, са ручицама пруженим за крстићима, и песма тиха, монотона – као учитељ међ децом „чије је царство небеско“. Изгледа – ако се може говорити о моралном и духовном усавршавању, треба почети од деце, од топле, изворне и непомућене дечје душе. „Да, али она је још неразвијена“, приметиће когод. „Имате право“, требало би му одговорити, „али човек не жели (по свом унутрашњем агенсу) да се „развија“ на том вашем срцу, и у вашем ваздуху, засићеном горчином и злом“.

ТИРАНИЈА СТВАРИ
Борба за хлеб (не фигуративно, већ просто, буквално речено) одузима нам пола бића. Па ипак, ускратите ли нам ту љуту бригу, ставите ли нас у тако повољан положај да можемо ослободити ту заробљену половину бића, ускоро ћемо ту половину свога бића поклонити у добровољно ропство оном што је забава оку и свим чулима. Има, дакле, у том лишавању и извесног ослобођења од тираније ствари које нас окружују.

ЊЕНА МОЛИТВА И ЊЕНО СЛАВОСЛОВИЈЕ
У цркви чија небеска купола, заједно са урамљеним стубовима и осветљењем, многозвучним хором, кâдом измирне, великим прилазним степеништем, сјајним одеждама, мноштвом свештеника, претендује на величанственост чежње своме Господу. Па ипак, све ме је то оставило тужним, готово равнодушним, али је зато моје срце устрептало на ову слику: високоме свећњаку пришло једно детенце, једна мајушна девојчица с плавим витицама, и, дуго се борећи у уздизању на прстима и са несташним пламеном који се гасио једнако, покушавала да најзад запали своју свећицу. Сирото мало дете! Са каквом је само упорношћу желело да запали малу воштаницу! Уздизала се, пекла прстиће, пућила уста, готова и да бризне у плач ако јој не пође за руком, зажарила се у обрашчићима, осветљена и зарумењена пламеном многобројних свећа. О, притеците јој у помоћ – проговорила је моја разнеженост – оставите велелепне одежде, хорове, тропаре, маните се кâда тамјана, скупите се око ње, прихватите јој ручице, покажите јој да запали пламен своје молитве и свога слављења. Њен мирни, малецни пламен, пламен јевтине воштанице и пламен драгоценог детињег срца, нека ужеже љубав према човеку и у вашим срцима.

БДИТЕ У ЉУБАВИ, У ЧОВЕКОЉУБЉУ!
„Много смо грешни према нашим покојницима. Огрешимо се о њих за живота њихова, па се после вајкамо, жалимо и пеку нас све оне, крупне или ситне, неправде и непажње учињене према њима. „Зато, не чекајте“ – говораше ми ово једна стара, једноставна и племенита жена – „не чекајте док нас остави ико међу нама, не чекајте у изразу љубави и дубоке патње према сваком патнику човеку. Негујте људе, свакога човека, па и сваку биљку, сваку животињу, не дајте јој (или јој га бар смањите) да осети терет овога живота. Негујте човека, сјатите се око њега, браните га од зла, бдите над њим, старајте се да у тој страшној самоћи у којој одлази без повратка оде закриљен вашом непорецивом и неуздржаном љубављу као раширеним и моћним крилима Арханђела“.
Зар није ово најлепши и чудесни (и то српски) пандан оном завету старца Зосиме из Браће Карамазова?

УМЕТНОСТ ДУХА И ЖИВОТА
Између мисли, духа и његовог израза колико растојања и удаљености! Зато, ако би се теоријски издешавали, мисао и њено отелотворење у изразу, њена најверније постигнута стварност, најближи су, са најкраћим одстојањем, преко нормале која упире у њу. Ако би се десило – нека дâ Бог да се то и оствари! – да се то растојање све више скраћује, па и скрати до те мере да се у једном благословеном часу поклопи изражена стварност са својом изворном мишљу (а то бива изгледа, најприближније, људски најприближније, у релиогиозним екстазама, у клицама анахорета се просвети) онда ће уметност духа и израз њен потећи истим током широке и величанствене реке, чврсти у живот и, тако, тај двоструки, пуни ток живот–уметност, мисао–стварност, дух–тело, потећи ће светом као најчудеснија хармонија свега створеног. О, колико ће нам онда бити мало стало до уметности!
ПРОТИВ ПОЕТИЗАЦИЈЕ
Најдосаднија и најмање успела је она књижевност која поетизира живот и стварност. Ако је, тада, потребно, онда је боље и ућутати, окаменити се, него оптрчавати око стварности (којој хрли свака уметничка чежња) и саопштавати било какве поетизоване дескрипције, појмове, слике, односе, оно „поводом чега“ или „поводом кога“, где је угашена свака варница живога живота. Онда је, без сваке сумње, боље попити чашу вина но певати о њој, загристи јабуку, пети се у врхунце планинске, дисати крај отвореног мора, волети појединца – човека но људе уопште, апстрактно; помешати се са животом, присним и интегралним, но пронаћи ма и једну наизглед ефектну метафору или симбол.

КАО У ПРВЕ ДАНЕ СТВАРАЊА СВЕТА
Књижевно дело без тезе, написано и отелотворено на начин како то природа у своме унутрашњем нагону дела идући од семена, корена, стабла, листа, ка плоду или цвету; створено на начин како то силе природне раде, свирепо истинито и неумољиво консеквентно, мрачно и загонетно, али ипак са неким смислом цвета, мириса, плода; уобличено без намере да ишта и икоме докаже или потврди, да опише или да појмовно објасни извесне (или неизвесне) односе људи међу собом или људи међу животињама, небесима са земљом, стварима или појавама; – речју, делом, рођено, оживљено као што су птице небеске и звери земаљске стваране у првим данима Постања: И рече творац… и би роман… и би песма… и виде да је добро и почину…

ПРОТИВ РУТИНЕ
Рутина је она киселина, отровна и страшна, која разједа, уништава, декомпонује сваку мисао и сваку лирску егзалтацију. Дело, прво, друго или треће (и тако редом) налаже, при своме рађању, увек и увек, све исте и ненавикле порођајне муке и болове. Не може се научити од другога како се најбоље и безболно постаје мајка. Књижевно и уметничко дело је у мукама духа и израза рођено, а не рутином или навиком писања створено!

ДЕТИЊСТВО, ГДЕ ЈЕ ОНО?
Зар нам се често не учини да нам је давно прошао живот (а нарочито детињство) негде загубљен, потонуо у море као онај кључ из народних песама за који се ипак тешко може пронаћи ронац. Или је наше детињство сада варка, ми га немамо више, и ми данашњи немамо везе са оним који се јавља у нашим сликама сећања. Сећање или сан? Није ли то већ нови живот кад у сећању, накнадном сетном послу, изазивамо слике детињства? Није ли, супротно Бергсоновој визији додира материје и меморије (и превазилажења духа), ипак материја она која односи ову страшну победу (као код мрачнога Ефежанина Хераклита)?… Детињство моје, где је оно?

ОТЕЛОТВОРЕНА ПЕСМА
Мучи ме давнашње осећање: песма има своје тело, она је отелотворена онда кад пева саму себе, своје постојање, самој себи је довољна, органска, са сопственим крвотоком, неусловљена ни предметом, ни мишљу, ни идилом, ни анегдотом, ни поентирањем – једном речју песма као што је птичје певање. Можда би боље било да се мислило о музици, а не о поезији.

ПРОТИВРЕЧНИ ЧОВЕК – ЦЕО ЧОВЕК
Противречне мисли и искуства бележени овде потврђују за мене: да је противречни човек – живи, цео, од крви и меса човек; консеквентни човек – то је шема, непостојећа, имагинарна, измишљена конструкција од које могу живети само интелигенција, разум, логика, творци система и теорија, доследна чудовишта којима ипак, на срећу, није настањен овај свет.

ИЗРАЖЕНА И НЕИЗРАЖЕНА МИСАО
Мисао неизражена није мисао, већ чудо над којим немамо власти ни силе. Изражена, пак, наш непријатељ, туђин, који се свакога тренутка може претворити у крвника и окренути своје оружје против нас, очева њених, њених родитеља, постајући дрски сведок у свим сведочењима да смо себе обманули. Изражена и неизражена мисао, и са једне и са друге стране обале свога рођења по среди је животне струје коју свакодневно препливавамо.

ЕРОТСКА ЗАГОНЕТКА
Жену ми не бирамо, бира је тренутак свевласти једне доминирајуће боје нагона. Зато није нимало необјашњиво оно тврђење да субјективно нема ружних жена. У власти оног нагона који нас приближава жени открива се необична сексуална видовитост (боље но уобичајено супротно од тога: слепило): сада нам је драж, неутољива драж жена плаве косе и ружичасте коже, висока; сад, опет, тамне, маслинасте пути, мала или раскошних, облих облика; сад не цела но један део на њој: чланак на нози фино узглобљен и гибак, ход пуних бокова, ритам корачања, плодне или детињасте груди, рука, осмех, ружичасте и уздрхтале ноздрве, или какав изненадни покрет, боја светла или пригушена гласа, итд. Са нама трају своју неизменичну, ћудљиву и загонетну игру Venus Pandemos и Venus Urania.

О ИВАЊДАНУ
Ивањски цвете, теби дугујем толико љубави и суза! Ти си оној нежни, злаћани цвет којим ме је китила мати дететом док сам био. Ти си створен и за прво сазнање љубави, и за верност, и за сету одбеглог дечаштва. Ти си мали, жути цвет који најлепше живи у венцу наших девојака, на капијама чежњивих паланчанки, и због тога о теби увек сањају поља… Ивањски цвете, ти мирисна жута и златна тајно моје младости! И сада када те видим како те у врелим данима јула доносе у варош, у венце здруженог, закићене сељанке и циганчице, и сада ниче моја љубав: узимам те дрхтаво, жудно, милујем те, провлачим кроз прсте, миришем твој непретенциозни, злаћани прах, удишем ти душу и браним од малих лудих бубица које у слаткој чежњи насрћу на твоје размирисане главице. О, ивањски цвете, ти ме једини не остави и не изневери, и ти ме једини мириш са светом због кога ми већ толико пута сузе навиру!…

ПЕСМА О ТЕЛУ
Написати песму о телу које има своје чежње, своје усхите и своја трептања – песму која ће као тело жудети жудњом конкретном, као тело дрхтати, као тело бити гладна хлеба, љубави, покрета, гладна и жедна као тело, песму–тело која се може, после, и распасти, ишчилети, прећи у другу материју баш као и тело…

НА ПОГРЕБУ ПЕСНИКА*
Отела га је од живота и однела у гроб сушица, стари и верни крвник песника. То дивно „пијанство срца“, како је за своје срце и сâм певао, прешло је, одједном, у мрачно пијанство из којег се не буди и од којега се не трезни. Сиромах песник! Оставио је, кажу, и свој аманет као какав, од наше трагичне и љуте крви створен, балкански Вијон: да га сахране голог и босог, јер ни за живота није било другач(иј)е… Погнуте главе није било, јер за ковчегом није било ни оца, ни мајке, ни сестре (сви они чекали су га под окриљем црних и злих анђела смрти). Кад су хтели да изнесу сандук са телом мртвог песника из капеле, у оној тишини запарао је један промукли, хистерични, уплакани женски глас: „Маро, Маро, дај мало вина да се прелије покров! Нема вина, несрећник!“ Тај језиви крик, који је био упућен једној гробарки, тргнуо је из мисли присутне песникове знанце и пријатеље и нагнао их да погледају жену: то је била мала жена, сува, жута, ружна од плача лица, сиромашно одевена, и – пијана. За боема-песника није било вина да се пошкропи његово тело! То је она панично саопштила, сама тетурајући и замагљена погледа од пића. „Видите ово! Зар није то управо нидерланђански! Језиво и гротескно! Пијана жена и боем-песник мртав, са остављеном последњом жељом да се наг сахрани!“ –почео ми је шапутати у уво знанац – музички критичар и сам писац. Додао је још: „И венаца нема! Свега онај венчић од крчмара који га је за живота појио! Зар не? Као на нидерландским сликама?!“ Погледао сам га. На његовом лицу готово као да је сијало задовољство од ове пронађене стилизације! Очекивао сам да дода још, на крају: „Фино, зар не?“ Можда би то и учинио, али ја сам му окренуо леђа и згрчио се као да очекујем ударац… О, свирепа и (да ли) нечовечна литературо!… (мај 1943).
* Очигледно да је сахрана Радета Драинца била инспирација за овај запис, док би „знанац-музичког критичара и сам писац“, могао да буде – Станислав Винавер (прим. М. Д. ).

ПРОШЛОСТ, САДАШЊОСТ, БУДУЋНОСТ
Прошлост и прошли живот (који у свој огромни Ковчег Завета сахрањује и ово сад док пишем, овај навикнути покрет руке, све ово што се неће поновити ни тако ни у том садржају, ни у том руху) то је мит, то је легенда; садашњост, та чудесна острвска оаза, то је моћна присутност која се отима, рве са надирањем и хујањем Змаја Времена, те ненасите але; будућност, то је оно што је градилачко, непредвиђено, случајно (али са прикривеним каузалитетом који га оплођава), то је бергсоновски стваралачко. Па ипак, прошлост је оно што испуњава две трећине најбоље литературе; садашњост јој не припада, а будућност само ако је апокалиптичка, гротескна или духом оштрим као дијамант виђена (нпр., код Достојевског, код Хакслија, код Замјатина).
На ова питања се треба чешће враћати јер се не дају тако укратко исцрпсти.

КИША И ЉУДИ
… Била је тешка запара. Ваздух, врућ и густ, обливао је кожу као вода из устајале баре. Једва се дисало. Сунце није малаксавало, иако се брзим корацима граду приближавало вече. Одједном, са дна неба на видику, приметно, искрснуо је облак. Таман, округао, усамљен, тучан. Мало по мало, за њим је дошао у други, затим трећи, однекуд се појавио и четврти. Сад је већ цела источна страна неба била облачна, претећа. Ветар је дунуо. Лишће на оскудном градском дрвећу задрхтало у слаткој, омамљеној јези, и – пала је прва, друга, трећа кап. Светлост је постала наранџаста, златна. Прва кап другој: „Брже!“ Друга трећој: „Стижем!“ Трећа четвртој: „Бржа сам ја!“ Онда се тај шапат нагло пренео с једног краја на други: „Стижемо!“ Шапат се удвостручавао, утростручавао, растао. Ваздух је сад био испуњен овим брзим, страсним шапутањем које је хладио ветар. Први човек на улици (обраћајући се другоме): „Пожури! Узми кабаницу! Покиснућемо!“ Прва жена другој: „Амрел! Одмах донеси амрел!“ Брзе ноге хватале су по два-три корака одједном низ улицу. Први љубавни пар стигао је други. Трећи их престигао. Деца су се, у кикоту и цику, разбежала. Људи, жене, склањали су се од кише. Под кишобране, кровове, надстрешнице, у капије. Још неко време чуло се уједначено жуборење и шапутање кишних капи; о кровове, о плочнике, о лишће дробиле су се капи. Сунце је већ зашло. Наранџасте боје сунчеве са суседовог зида ишчезле. Ветар је престао. Вече је дошло, киша ишчезла, сутон се провлачио кроз расхлађени и разређени ваздух. Дрвеће је мировало. Опет је ваздух испунио људски говор. Са суседног прозора, на другом спрату сиве куће, допро је први акорд клавира. Звуке је пратио млади девојачки алт речима које су се овако разабирале: „Ми волимо природу. У природу смо заљубљени, и ја, и ти… “ „Да, да, али под кишобранима!“ шаљиво је загрготала вода у олуку… „Та-а-а-ко је!“ – завршио је покисли певац, треснуо крилима, залепршао и скочио на седало…

ТРЕШЊЕ
У двема улицама, тако различитим по изгледу, иако су сусетке. (Једна, сва у липама, лиснатим и мирисним, са кућама богатим, усамљеним, увученим испред ружичњака и цветњака у дворишта, увек шалонима затворених прозора; друга, са уџерицама, ниским, нахереним, упрљаним, и без ограда, и без сјајних прозора, и без шалона, али са жуборовим и врелим од цврке и дреке деце). На двема трешњама, из ових двеју улица, као ћилибари пресијавају се, блескају, пламте узреле трешње. У једној кући гвоздена капија, зла, увек закључана, висока са оградом шиљастих, копљастих врхова. Не може се до ове трешње која мами и врапце и голуждраве дечаке! У другој, разграђеној авлији жути се трешња, смеши се, и ретко да нема на себи мале, несташне госте, дечаке или врапце. Ломе се гране, падају те ниске мерџана слатких плодова у мала прождрљива уста, а трешња се смеши. И смеши се двориште, а придружује му се и топло сунце. И сам човек, уморан, разгаљених груди, седећи на троношцу, држи на шаци, кошчатој и жуљевитој, прегршт слаткога плода, и пола баца у грло, заједно са коштицама, а пола, широким замахом руке, баца по дворишту, испред себе, частећи једну јадну, пола очерупану кокош… И тако трају дане, са својим плодом, и људи и трешње, и деца и кокоши, и врапци… Кад бих, чини ми се, и сад прошао господском улицом видео бих опет осужњену необрану трешњу иза гвоздене ограде којој нема приступа. Како природа, иако не поступа свагда симплицистички, ни баш тако милостиво и упрошћено, може ипак да открије шта су људи све измислили, какве су челичне ограде поставили између себе, какве су само деобе извршили! Јер природа нема те врсте нечовечну логику: прва, друга и трећа класа на возу, у трамвају, на броду, у капели, на гробљу, у цркви, у позоришту… Људи су тако поизмишљали деобе, а природа бескласно, топло, свебратски засипа својим даровима. Али, људи су, најзад, извршили и деобу онога према чему се сва гладна уста подједнако и с истим правом отварају: хлеба…

КОНАЧНИ ОДГОВОР
Жена бира кајсије на пиљарској тезги. Погледа час у једну час у другу корпу, а затим у пиљара, држећи кажипрст на кајсијама: „Ово су зрелије и боље?“ Пиљар механички, спремајући од хартије фишек, одговара тачно онако како је она и желела: „Јест, ове су боље и зрелије. “ Она, мирно и задовољно, прима из руку пиљаревих измерене кајсије, одлазећи утешена што је било онако како је то желела… Зар нисмо сви слични овој жени с кајсијама, и зар ми свакодневно не постављамо слична, такозвана „сугестивна питања“ и тражимо одговоре какви су нам у вољи? Зар не желимо очекиване одговоре, од ствари, догађаја, појава, односа, људи, па, на крају, и од живота? Али коначни очекивани одговор даје само смрт…

НОВО И ОРИГИНАЛНО
Стати го, духовно лишен свега накнадног и стеченог у животу, примљеног кроз искуства (лектира, предрасуде, обичаји, традиције, љубави, патње, све условљености прикачене о личност као шпенадле о хаљину тек скројену) и све животне талоге – стати, кажем, потпуно наг, „као од мајке рођен“, пред свемир, пред макрокозам и микрокозам, те с детињом наивношћу и безазленошћу дати своју лирску, аутентичну потврду; то би, чини ми се, била идеална полазна тачка за отискивање на пучину поетског стварања. Али, авај! Све је, ипак, оставило своје трагове и ожиљке на вашој души, спојило се с оним што сте (да ли сте априорно, метафорички и постојали?), и, благодарећи тајанственој хемији духа и крви, ви сте и оно што је накнадно, ретроспективно, и оно што је примарно, рудиментарно, прворођено, самоникло. Због тога о некој идеалној, апсолутној наивности у стварању и не може бити стварне речи. Ту не би, својом мелемом, лековитом интеревенцијом, помогле ни све амнезије (то је већ дефект!), ни сви густи, тешки заборави! Како се човек преображава и, преображујући се, преображава и саму стварност, која, опет, преображена, преиначује и прожима човека (хегеловски, дијалектички), то не можемо тражити човека-ствараоца у чистоме стању, већ ће се тај амалгам до противречности (ако је без хипокризије и заблуде) потврдити речима наивно и истинито (само у том смислу наивности схваћеној). Оригиналност није у наивности, која је, како видесмо, непостојећа, имагинарна, већ у оној – од безбројних – хемијски чудесних игара духа, искустава, тела, света, судара и односа, у оној комбинацији која даје свакоме творцу посебну, индивидуалну боју и карактер стварања. Та нова духовна једињења и делују кроз писану реч као ново сведочанство, као нова реч, као ново послање, нова пишчева вокација. Само идеје могу бити сродне (или, чак, и исте) у писаца исте епохе, али оно што их разликује, издваја и чини изузетним, то су те индивидуалне, посебне реакције наших духовних једињења; ту је онај мирис пишчева дела, ту је онај јединствени темперамент, она изузетна температура по којима делимо једног писца од другог, или и од осталих из исте или пређашње епохе.

ВЕЛИКЕ РЕЧИ
Док смо млади ми тражимо и за себе и од других велике, тешке, судбоносне и значајне речи. Чудно нам је тада како на сваком кораку не срећемо мудраце, беседнике, филозофе; и не можемо да се помиримо с тим да видимо како неко по цео дан игра домине, како се цео живот коцка, како се занима тркама, прикупља разне дрангулије и стварчице, како се са страшћу одаје филателији, негује коње, бави се ловом, пије или проводи дане у друштву жена, пише љубавна писма, свако јутро чита новине, прави посете, чаврља о свему и свачему с пријатељима… Зар је то тај велики живот? Зар су то те велике страсти, патње, идеје? Где су оне крупне речи које мењају свет и покрећу судбине? Младост је одиста тако питала, јер је бескомпромисна, од једног кова скована, нетолерантна и величанствена и дирљиво наивна. Доцније осети се шта значи присутност току ствари и појава, шта значи ловити тренутке и пунити их до врха собом. И најбезначајнији разговори постају топла, људска, истинска фреска о животу. Чини ми се да су те такозване „ситнице“ животне, без оне узмућене магме крви из младалачке наивности, оно што вреди изживети, из дана у дан горећи као јевтина и мала свећа у славу оних који ће прихватити пламен. Пада ми на памет да је на ту фреску људских, простих, дирљивих поверљивости и пролазности мислио и Растко Петровић пишући своју поетску књигу Људи говоре.

ЈЕДНА РИЛКЕОВА РЕЧ
Било би потребно да песници чешће спомињу оне речи чаробнога творца многих меких, гобленских лирских ткања, Р. М. Рилкеа: да је поезији извор најдубљи у духовном искуству стицаном по цену многих патњи, љубави, радости, виђења, путовања, разочарања, сусрета, где за једну једину песму, за један једини стих, који су прожмани целим човеком, време ни од десет година, па ни време од целога људскога века не игра улогу. Доиста, цео један целцати људски живот, каткад, храна је за једну једину књигу поезије, јер све око нас (види претходни запис!) богати наш дух. Дакле, литература, добра литература не иде у ширину и квантитет, већ у дубину, у интензитет, у крик или мелодију без краја. При томе нема значаја да ли је то форма александринца, јамба, рапсодије, дитирамба, љубавног писма, новеле, драме, романа, елегије, исповести, путописа. Још је Ниче тврдио да су многе његове претходне књиге биле у ствари предговор његовој филозофији. Стварност литературе, широм света, посведочиће нам да добри писци донесу на свет неколико својих идеја, док су остали њихови многобројни томови књига ту зато да их документују, разложе, објасне употребом великог духовног, полемичког и доказног материјала.

ОБЈЕКТИВНО-СУБЈЕКТИВНО
Објективно, безлично – сиво, безлично.
Субјективно, лично – обојено, лично.
Нагласци су и код једне и код друге противности (и код речи „безлично“ и код речи „лично“) на негативност и једне и друге. Ако се један и још један слажу, ако се, затим, двојица и још двојица опет сложе на једном закључку, ако, најзад, велика већина тврди исту ствар, па ако, напослетку, остане један једини човек на кугли земаљској који ће бити отпадник, није ли, ипак, и он у праву да тврди своју јерес? Као што је колективно сума индивидуалног, тако је и објективно сума субјективног. Из тога излази да онај јеретик мора бити мање у праву, јер је сабирак увек мањи од збира. Па ипак јеретик постоји, макар и у лицу Хегела који је супротности могао да премости својом тројном поставком: теза, антитеза, синтеза.

ЈАНУСОВ МОТИВ
Визија сунца као белога коња који у небесним јаслама позобље ноћ; обрнуто виђено: ноћ као апокалиптичка аждаја која се храни хлебом сунчевим, прождире снопље дана. Глад времена и незаситљива утроба космичка. Виђење, зацело, хомеровско! Али, вај, језик је лилипутански, оскудан, муцав! Можда би њега једино била достојна музика једнога Вагнера или Скрјабина?

ЗАДАЦИ
Поставити себи такве и толике духовне задатке који премашују нашу снагу не би ли се природи изнудила храна и потпора за такав надчовечански терет. Буде ли она остала хладно равнодушна, остајем згњечен, смрвљен; то је хероизам патње човекове. Саучествује ли она, то је хероизам природе, али не и човека који у тим случајевима постаје миљеник судбине. Према томе, нема великих људи (ни хероја), већ само љубавника судбине чије је курварство с васељеном изван нашег грађанског социјалног морала, изван морала добра и зла. (Достојевски, Ниче, Толстој, Хомер, Гете, Гогољ, Пушкин, Блок). Дакле, нека херојска повластица за антихероје и нехеројска за хероје; логика судбине као у брачном „троуглу“ где се толерира браколомник.
БЕЖИ У САМОЋУ
Бежи у самоћу, бежи од људи, ако мислиш да сачуваш нетакнут свој јад, то једино благо чија горчина не оставља и верна је до коначног растанка. То нам говори и оно осећање када се увек налазиш са људима: муче те, умарају и њихово добро и њихово зло, те си и прeд злим и пред добрим као река која се излила из свога корита, са свога Богом одређенога пута и из својих знаних токова.

ДУЖНИК
Зашто се осећаш обавезним да људима чиниш добра; да им, ако и то ниси у стању, чиниш какву малу радост, па макар и лепом речју да засладиш им сусрет с тобом? Зашто осећаш дуг према свакоме? Зар си ти вечити дужник?! Да ли ће те људи у својим молитвама Оченаша поменути: „…као што и ми опраштамо дугове своје…“? И хоће ли ми опростити тај дуг који ће ми ослобођеној личности дати да започне своје казивање на овој земљи, по својим сопственим законима (анђеоског или демонског, свеједно); само да се испије и ова, моја чаша…

ДВА ЈАБЛАНА
Прве птице су јутром на њима, први блескови сунца и први одмори за моја два ока. Бура је начела виткога стаса дебло једнога од њих и повила га. Човек се сажалио на њега и везао га ланцима за цев да, док дува олујина, не падне сасвим. И чудо се догодило! Нико сјајније не листа, нико гласније не шуми, нико се више не усправља у небо, нико јаче олуји олујом не одговара и грми од њега, окованог у ланце! Слободо, како те дубље и трајније осећамо као жудњу, кад ниси ту! Јер други човеков јаблан остаде без тога осећања – осећања окованог!

ПТИЦА
У склоништу. Напољу, тресак челика, дим, ватра, експлозије, рушења; унутра, у мраку, људи и жене, деца и људи, збијени једни до других, у ужасу са ког се дрхће, бледи или ћути са зебњом. Али, на грани, на дрвећу оближњем, пева птица. Шта ли она пева у овој челичној олуји, у овој страви? Шта значе њени трилери у априлском јутру? Коме, и зашто пева та мала луда? Она пева и не пита се коме ће то, зашто, без осећаја за опасност, за смрт, за страх од ње. Она је и као и човек кад је судбина утишана и кад судбинско трење не избије у видљиво – живи и – пева. Да ли у славу Бога разарања? Или, у име онога који ће измирити све неједнакости, поправити и сравнити све рачуне, поравнати све неравнине, ускладити све противречности, везати крај с крајем и рећи последњу реч? Дакле, у име кога и у славу чију?

КОШМАРИ
Љубави, мржње, смрти, опијања до бесвести, и човек, сам самцит, међ том страсном жетвом живота – није ли то ужасан, кошмарни сан каквог злог бога коме се ипак нису молили ни Исус Галилејац, ни Мохамед, ни Зороастер?!

НА БЕЛОМ ХЛЕБУ
Чудне нарави и чудно доба! Никад се више није у грла источило вина, никад тако обесно и расипно певало, никад се више хлеба није појело (па ипак га за неког нема), никад се више смрти није стекло, никад се више суза није пролило, никад се више није смејало (четири хумористична позоришта само у једном маленом граду). Обиље, обиље у свим крајностима између чијих крајњих тачака пуцају кости људске и мрви се човек. Да ли смо ми на белом хлебу?

ИДЕЈА ДОБРА
Идеја добра у хришћанској релгији везана је за незнање (први, источни грех у Едену), док је у Платона, супротно суморној хришћанској егзалтацији, везана за знање. Па ипак – колико га је хришћанство прерасло кад је осетило сву нашу муку духа, крви и меса на томе свудприсутном раскршћу, а колико је тек хришћанство превазишао Достојевски својом страшном концепцијом слободе и одговорности: кроз патњу у слободу заслужену.

ПАРЧЕ ХЛЕБА
Срели смо се на улици, врелој од јулског сунца, опустошеној, тужној, у којој је било, одувек, највише испружених руку просјака што моле. И јадали смо се једно другом: брашна нема, новца исто тако, продају се ствари по кући, лишава се човек и корице хлеба, и здравља, лишавамо се и нада јер су нам и очајање и мисли – црни и каменити, опори и горки као ноћи које се не свршавају. Њен малишан, блед, готово жут, са великим очима пуним глади и збуњености, пратио је наше заједничко јадање и ћутао. Жена је путовала за брашно, а ја, изможден, вукући ноге од изнемоглости, по канцеларијском послу враћао се кући. Та жена, пријатељица моје покојне сестре, била је од мене сиромашнија, а уз то била је оптерећена и децом. У то њено веће сиромаштво не сумњам. Па ипак, колико је била богатија љубављу показала ми је једна маленкост.
Кад смо се једно од другог одвојили, зачуо сам у једном тренутку иза себе позив њеног малишана: „Мама, моја мама заборавила да вам дâ ово парче топле погаче. Понели смо је за пут… Узмите је само!…“ О, добра жено, држим топло парче хлеба, осећам његов мирис и сад, осећаћу га, чини ми се, и кад сиђем тамо где почивају многи који не могу више ни да дарују ни да моле! О, мила жено, сад ми се, у чудесно јасном виђењу, конкретизовала, отелотворила мисао да само љубави не треба човека лишити! То топло, мирисно парче хлеба то је та твоја неугашена, дивна љубав којом дарујеш. О, колико си само богатија од мене који, још са пуно стида и руменила на лицу, покушавам да другог дарујем!

РИНГИШПИЛИ И ЗАКЉУЧАНА ЦРКВА
Два места где се обављају два ритуала: један, телу, забави, забави коју голицају и драже крила ваздуха, распојасаности и анимализму у чију славу гори та кадионица од тела; други обред, који је то поподне заћутао, посвећен духу, одрицању од овог света, посвећен небескоме царству, небеским дверима, фантазмагоријама, страшној релиогиозној маштанији; и један се сад обавља, у пуном јеку, а други чека вечерње, кад ће, опет, први да заћути; сутрадан, оба ритуала, са обема својим кадионицама, и телесном и духовном, почеће своје тајне и неразумљиве покрете и обреде у почаст та два царства, тог двоструког живота. О, кад би било могућно измирити их у славу интегралнога човека, у славу целога, свуда присутног и неразоривог живота коме кличу, сваки по своме, и зли, и добри, и милостиви и свирепи, и паћеници и радосници!

У ФИЛОЗОФОВОЈ СОБИ
Ова тема коју намеће моја посета филозофу М. Ђ. **: пробран у соби где живи дубока, покопана древност, види како један посвећени човек живи толико година у атмосфери имагинарној, непостојећој, химеричној, а живот му полако и цинички отима: здравље, некаде лепе црне косе, стас (који је данас разломљен тешком болешћу костију), оца, жену, па и дете, док је у тога човека племенито и детиње срце које ће се сасушити од недаривања…
** Милош Ђурић

ГЛАСОВИ НОЋИ
Под овим насловом мислим да бих имао читаво једно мало обиље расположења сличних овим доле које записах:
Сви прозори на мојој души су позатварани, и тежак, густ као тесто је мрак у њој. Путеви који воде до мене прекинути су и прст пред оком не види се на њима: сви који пођу и упуте се њима, жедни и гладни, залутаће. Узалуд се смеши лик жене, заводљив и крваво усколебан као кошмар од крви и цвећа; узалуд ће, по свој прилици, свитање донети пуна наручја ведрине и плавети; узалуду просјак пружа своју окорелу руку; узалуд, јер немам дарова, осиромашио сам, згрчио у себе, зебем и мој дух лута над неким тајанственим водама са којих допире влага, мрак и страшна непомичност. Тврд и окорео, носим своје тело као незнанца и своју душу отежалу као плод при крају свог зрења. Сâм, са самим собом, немам шта ни коме да кажем. Сви жедни и гладни остаће са чежњом, јер је и моје грло суво и утроба празна. Ову тишину за коју нема краја ни конца не може ништа више да разбије: горим и догоревам изнутра као свећа која се, окренута наопако, топи утолико брже и више, и утолико мање даје од себе светлости… Прождирана од своје сопствене светлости, сања ли иједна душа људство које ће једном повратити изгубљени еденски врт и заслужити мање љубави но што је потребно да се дарује времену са сузама уцвељених, патњама гладних и смртима недужних.

СНОВИ
Моје спавање испуњено је увек сновима; готово ни једна ноћ не прође без снова, и ја не знам кад сам, у ствари, спавао а да нисам и сањао. Тако је било и од ране младости. Само што су се снови разликовали, али је опет, чини ми се, остао онај интензивни начин доживљања (тако да кажем) свих имагинарних и чудесно склопљених догађаја којима се испуњавао сан. Због тога за мене ноћ не значи одмор, јер су сви снови обојени осећаји… У почетку сањам веома често велике и непознате градове, летења, све су ствари оживљујуће, и ја продирем кроз зидове као да се приликом сваког мог додира они уклањају или расклапају. Од свега што ме прати кроз снове највише и најчешће то је – музика и хорови, затим жене, гипке, животињски и монструозно насртљиве, огромне, гигантске као у Бодлеровим стиховима, а затим говорништво: страшно је како много говорим у сновима, како држим беседе, дајем реплике и налазим нечувене закључке за сва питања. Оно што ме мучи највише то су снови без свесности, предели у полутами, готово у мраку. А такве снове често сањам. Но најдубљи траг остављају боје снова, њихова болна или радосна температура тако да и после, кад се снови заврше, дрхтим од сањаног осећања. Ти осећајни снови, то је оно што ме, можда, највећма и измори. С друге стране, можда је у томе и она неразумна и опојна појава да често не могу да разликујем шта сам сањао од оног што сам на јави доживео. Доиста, то се тако измеша у једној невероватној игри и у једном таквом пијанству да ми је често потребан велики напор воље да их раздрешим и раздвојим, па и ту се побркам: или се стварност под очигледним дејством снева, или су снови далеки призвук јаве. У сваком случају, све што ми се догађа од двоструког је квалитета: и од сна и од збиље. Због тога ми се јава одсликава и конкретизује под ореолом снова, а снови ми се јављају конкретно, са свим димензијама који ми допуштају да верујем да су од крви и меса, те да имају потпуни волумен стварности…
Остало о сновима, како се јављају, шта се сања, итд…. други пут.

НАШЕ ТЕРАЗИЈЕ
Одувек је било тако: наше осећајне реакције не представљају теразије у чију се меру могу поуздати. Зашто су, на пример, неједнаке реакције наше осећајности: на тежи, крупнији догађај изостане одговарајућа реакција, а на најмањи повод јавља се узбуна целога нашега бића?

СА ПРОЗОРА
Са прозора свога, из тога запетог лука, одапињеш стрелу мисли у свет, али се она враћа теби опет, у твоју усамљеност у којој је сва сласт и све пијанство живота као у каквом грозду.

НАЗВАТИ СВЕТ СТВАРИ ПРАВИМ ИМЕНОМ
Назвати све ствари њиховим правим именом. Да, али које је њихово право име? Где је ту критеријум? Опет, ето видите, ирационална субјективност од које је пре(за)сићен ваздух.

ЈЕДНОСТАВАН ЖИВОТ
Било би идеално творачки: дати најједноставнији простор, дирљиво простим средствима једноставан живот (као у Толстоја: Козаци, Хаџи Мурат…).

ГЛАДНА УСТА
У тим данима владала је жудња глади: у кући, на улици, на тргу, свуда се чула реч о хлебу, брашну; у кућама, на улицама, на пијацама… било је мало хлеба, али је зато воћа било доста. Људи су, тада, свуда јели. Из фишека, из џепова, из торбица, из корпи вадили су слатке или опоре плодове и јели. Свет, у то време, била су једна велика, гигантска, отворена и гладна уста…
(1942–1943)

РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА
Љубазношћу госпође Мире Сеовић, рођаке Десимира Благојевића, Народној библиотеци „Вук Караџић“ у Крагујевцу дата су на старање и презентовање бројна лична докумената, плакати, ауторске књиге, породичне фотографије и концепти рукописа Десимира Благојевића.
Између осталог, на једном папиру–реверсу остао је траг да је Слободан Ракитић, 16. маја 1983. године (очигледно, после Благојевићеве смрти), од песникове супруге Јелице преузео известан број рукописа, главног великог спева Родослови и песничког рукописа, који је након тога убрзо објављен под називом Ишчекивање сјаја и добродошлице, у издању БИГЗ-а.
У невеликој свесци формата 20×16 cm, налази се рукопис Десимирових лирских записа, настао током ратних 1942. и 1943. године. Писани су плавим и црним мастилом, док су интервенције (у неколико почетих записа) извршена графитном оловком. Пагинација се завршава на 34. страни, већи део свеске је остао неисписан.
Испод мотоа, такође црним мастилом, дописано је следеће: „Ово је делимице сачувани дневник са насловом Сни и дни (преко 5 свезака, од око 800 страна, изгубљено је за време рата, као и послератни дневник од око 1000 страница – полутабака). “
Очигледно знатно касније, плавим мастилом, између мотоа и ове напомене, још једном је сугерисан и подвучен наслов ових записа – Сни и дни, а на самом дну, такође плавим мастилом, дописано је :„овде од 1 до 34 стр.“
Приредио и белешку написао
Мирко Демић