Гојко Божовић
НЕДЕЉА

Понедељак

Понедељак је дан без краја.
Никада није почео,
Још није завршен.
Звер се шуња
Прикривајући да је пуштена с ланца.
Та звер ће једног дана,
Можда већ сутра,
Постати главобоља тренутка.
И њен ће урлик
Бити концерт за моје уши.

Уторак

Уторак је најкраћи дан у недељи.
Изгубљена снага новог почетка.
Претаче се, у капима,
У навику на јутарње ритуале,
Подневну усредсређеност.
У млакост летње вечери.
А ако је неко друго годишње доба,
Онда у спорост.
То сам запамтио од уторка,
Краткоћо дневних сати!

Среда

Они који тврде да је данас среда,
Где су били јуче?
Ако су јуче ћутали,
Нека ћуте заувек.
И нека понекад,
Само понекад,
Баце поглед на пешчаник и
Провере стање песка.
Можда је песак исцурио.
Можда је напокон постао елемент.
А не само везивно ткиво.
Транспортни систем који повезује
Уторак и четвртак.
Или спора казаљка
Која се не креће
Већ цури између прстију
Без икакве племенитости,
Између среде и среде
Без икакве воље
Да стави тачку
Или буде почетак.
Среда је тај песак.

Четвртак

Четвртак је срце система.
Вековима већ покренут,
Механизам вреба прилику
Да у четвртак пре подне
Покаже снагу давног почетка.
Немате се где вратити,
А пут тек стоји пред вама.
На том путу Одисеј ће срести нимфу,
Киклопа и свог другара
Претвореног у свињу.
А ти ћеш, ако будеш имао среће,
Срести себе који је одавно на путу
С кога се никоме не јавља,
На коме нигде не стиже.

Петак

Петак је дан који је
Завршен пре него што је почео.
Још се нисте окренули око своје осе,
А дан је с ноћи разменио
Своје дражесне обавезе,
И онда је опет настао дан
У коме све почињемо
Јер знамо да ништа неће бити завршено.
А потом се гледа
На Исток и на Запад,
На сат и на пешчаник.
Зар овако изгледа крај?
Можда би се нешто
Морало казати на крају?
Сутра је нови дан,
А памте се само последње речи.

Субота

Суботом треба живети у граду.
Другим данима живите како хоћете,
Или онако како сте пристали,
Али суботом, суботом треба живети у граду.
Суботом град није место боравка
Већ место утехе.
Највише прича има на лицима људи.
Особито суботом.
Онај човек кога си малопре минуо
На тргу испред месаре
Твој је усамљени сродник.
Није те видео.
Мислио је да гледа себе.
Она девојка која је прошла
Ходом скорашњег императора
Ономад је, исто у суботу,
Била беба зацењена од плача.
Ове суботе је мајка сваког свог тренутка.

Недеља

Недеља није дан.
Недеља је сума
Која се распада
На саставне елементе.
Онда их поново слажеш,
Као у мађарској коцки,
Упоран си, јер је то једино
Што ти је преостало,
Али дана нема нигде.
Неизвесност расте.
Заустављено време
Нема мере
Све док траје недеља.
Тек тада пешчаник
Заузима почетну позицију.
Сат почиње да куца.
Сенка даје знак од себе.