Виктор Шкорић
ДЕТЕКТИВ У БОЛЕСНИЧКОЈ ПОСТЕЉИ

Срђан В. Тешин: Гори гори гори
Архипелаг, Београд, 2017.

Током 2016. године, у време када је настајао роман Гори гори гори Срђана В. Тешина, у свету се одиграло преко 24.000 терористичких напада, а да је при том настрадало преко 27.000 људи. Идућа година броји мање напада и мање смртних случаја услед терористичког напада, што је последица појачане борбе против тероризма. Ипак, та осека великих напада отвара могућност усамљеничких, оштрих напада „вукова самотњака“. Баш о таквом једном случају напада појединца на друштво и друштвене структуре говори и најновији Тешинов роман.
На почетку романа затичемо безименог главног јунака у болесничкој соби како мрмља неразумљиве речи и асоцијативно ређа своје мисли, само да бисмо од лекара који га негују сазнали да је он жртва терористичког напада на хамбургерницу, у ком је страдало много људи – неки од њих, сазнајемо, ту су с њим у истој соби – и да је у том нападу болесник доживео амнезију. Дакле, Тешин нам већ од почетка књиге открива да се ради о врсти детективског романа у ком циљ није открити злочинца, већ идентитет јунака. Мада ће лекар рећи да се такав сценарио може наћи само у „филмовима Б продукције и тривијалној књижевности“, он ипак не скрива своју фасцинацију случајем. Клупко се лагано одмотава, највише захваљујући таблету који полицијски инспектор предаје болеснику тврдећи да му припада. Тај таблет биће болесников мали прозор у свет, путем којег ће се извештавати о догађајима који су довели до његове повреде и амнезије, као и о могућности открића свог идентитета. Наиме, он у телефону открива преписку између Непознатог Неког (тј. себе) и Непознате Нико и у њој налази еротске приче и фотографије обнажене девојке као уздарје тим причама. Овај необичан „тунел“ ка сопственој личности јунак ће покушати да искористи, мада ће открити да је тај чет намењен само за приче и фотографије. Још један пут је затомљен и прича наставља својим лаганим, неизвесним темпом.
Динамичност романа, док му јунак лежи у постељи, Тешин успева да одржи разним наративним моделима које у роману користи. Док се опоравља од физичких повреда и менталних траума, болеснику досађује један садистички настројен реконвалесцент који говори без реда и паузе, пун поштапалица и псовки; истражујући напад, главни јунак чита вести из електронских новина, највише из црне хронике; разговарајући са својим психијатром, показује му песме које у сновима пише, а које се потом психоаналитички тумаче. Уопште, Тешин комбинује све технике које савремени човек свакодневно користи живећи у виртуелном свету на један клик од свега, и које је његова перцепција аутоматизовала: цртежи, сановници, анкете, полицијски и новинарски извештаји, огласи, рекламе, електронске поруке…
Интересантно је са идејног становишта читати овај роман. У бити иронична, па чак и бизарна прича о терористичкој групи „Веган ратника“ која молотовљевим коктелима напада печењаре и ресторане, послужила је писцу да у свом роману полемише о идеалима правде и правичности, са нагласком на питање да ли је дозвољено насиљем одговарати на живот, па чак и ако тај живот чини насиље над појединцем. У врло важном делу у ком безимени јунак разговара са повређеним адвокатом (чија је кћерка, испоставиће се, једна од „Веган ратника“), Тешинов јунак истиче за себе да је пацифиста, али на адвокатово питање да ли би убијао ако би његов живот или живот њему блиских био у опасности, он даје несигуран, неодређен одговор који више нагиње ка „да“. Морамо да имамо овај одговор у виду приликом тумачења понашања јунака у расплету романа, када ће и сам одлучити да направи неколико запаљивих коктела.
Конци романа се повезују у једну логичну и заокружену целину (као у кратким причама, у којима је Тешин доказани мајстор жанра) након хипнотичке сеансе која ће омогућити јунаку да спозна себе и да своју животну причу премота као на касети. (Овај епифанијски тренутак умногоме подсећа на роман Тајанствени пламен краљице Лоане Умберта Ека; толико о „тривијалној књижевности“). То ће га довести до бекства из болнице и манијакалног понашања у јавности. Важно је напоменути да је читалац само сведок јунакове самоспознаје, али да се то сазнање њему не открива, што доводи до тога да је главни јунак, у ствари – универзални човек који се суочава са самим собом, али и друштвом које је окрутно према њему. Исто тако пада у очи да је Тешин све своје јунаке оставио безименим и од њих направио типове (поступак сличан ономе који је Кафка спровео у свом Замку), те је психијатар само психијатар, адвокат само адвокат, полицијски инспектор такође само полицијски инспектор, а медицинска сестра је – црвенокоса. Парадоксално, једина особа која није типизирана, то јест не игра неку „улогу“, у себи носи највећи деструктивни набој.
У свом роману Гори гори гори Срђан В. Тешин улази у дијалог са актуелним, горућим проблемима савременог, западног света. Бурно контрастирајући слике свакодневног и терора, слике узвишеног и вулгарног, мирног и опасног и у дијалог стављајући све модусе човекове свакодневице – Тешин нам исписује једну сурову повест о човеку који на репресију одговара мачем и управо од тог мача и страда. Класичан колико и онеобичен, Тешинов роман спада у сам врх савременог романескног стваралаштва у нашој књижевности и својим ироничним и пародијским језиком осматра глобалне феномене (тероризам, веганство, интернет порнографија) који и код нас, све више, постају свакодневни.