Виктор Пељевин
ДОБА ПОЗНОГ ГИПСА
УБЕР 2. КРМАД
У колима су седели млади момак и девојка.
По путном налогу, који ме није мрзело да нађем у мрежи, били су то случајни сапутници, који су изабрали економичну варијанту „удвоје“. Али знао сам да су они крмад још и пре него што је момак почео да лепи селотејп на камере.
Зашто кола иду тако необично дугачком и чудном маршрутом? Па ево зашто – момак и девојка су имали претходни договор, стали су на булевару сто метара једно од другог и истовремено затражили економ-убер до […]. Не треба се плашити да ће систем да их споји с неким другим – то је статистички могуће једном у хиљаду година.
У уберу има седам скривених камера. Момак је знао за три – и сигурно је себе сматрао виртуозом лајф хакова. Чим их је залепио, прешли су на ствар. Очигледно су већ имали искуства – знали су како да се сместе у возилу, па чак и да наслон између седишта, који се аутоматски подиже код економичних вожњи удвоје, прилагоде својој акцији.
По путном налогу видела се не само њихова данашња маршрута, већ и, како би рекао песник, све цик-цак линије њихових испреплетаних судбина. Коља, двадесет година, и Лена, деветнаест. Систем није регистровао студенте као крмад, живе с родитељима – а они, наравно, такву срамоту не желе у својој кући.
Према крмади су у Богоостављеној мање-више попустљиви. Засад. За једно пет до десет година, како сматрају експерти, они ће бити криминализовани. А за сада их тролују. Креативно и лукаво – тако да ови осећају нелагодност која се стално повећава.
Још једном сам имао задовољство да посматрам како се то тачно дешава. Када сам се прикључио на убер, екран у унутрашњости возила приказивао је стари каубојски филм, и млади Коља је чак појачао звук – очигледно да би пуцњи над преријом надјачали уздахе страсти. Али чим је систем регистровао оно што се дешава у колима (он реагује и на положај тела – мислим да се ноге подигнуте увис између којих је стиснута туђа глава тумаче једнозначно), кренула је реклама ајфака.
Почели су, што је занимљиво, од осмог. Он се још може купити, и то je тренутно најјефтинији модел, из чега се види колико непогрешиво систем разуме оно што се дешава.
Прво је кренуо онај смешни спот, где оживела Ботичелијева Венера начини у својој шкољци неколико балетских покрета, затим је поклопи друга половина шкољке, и гледалац види управо испресовани труп ајфака са светлуцавим огмент-наочарима поред њега. Онда су пустили геј-верзију истог спота с Микеланђеловим Давидом, затим транси нон-бајнари варијанте. И будала би схватила на шта систем алудира, али младеж обузета љубавним заносом је, авај, слепа и глува за све, осим.
Систем је стрпљиво пустио спот из Викиоле – онај који иде уз све ајфакове и андрогине – и појачао звук.
Преко екрана је запловио низ старинских љубавних уређаја. Већи део био је историјски аутентичан, али неки су деловали неубедљиво и смешно. Нарочито бачвица умотана у лавље крзно, с рупом која је зјапила са стране и с римским шлемом одозго. Није ли то хомофобија? Али људи су се одавно навикли на уметничка претеривања у рекламама – сматра се чак да она додатно мотивишу.
Када се излет у прошлост људске среће завршио, екран је прекрио Ајфак 9 – не најскупља варијанта, али не ни најјефтинија, нарочито у поређењу с андрогинима.
– Коља и Лено! – зачуо се у колима женски глас – драго нам је што можемо да вас поздравимо у соби за посматрање „Венерино сећање“…
Него шта, у соби за посматрање. Добро речено.
– Наш производ не изгледа баш превише ново, децо – али ни живот, наравно, није постао ништа новији…
Навика рекламног алгоритма да ословљава путнике по именима и убацује у рекламу контекстне цитате њихових омиљених аутора (све те информације доступне су преко путног налога) страшно нервира – а није ни чудо. Најчешће испадне неумесно и наметљиво. Путници у уберу понекад одговоре вандалским чином, а онда плаћају високе казне. Али моји сапутници су били исувише заузети једно другим да би обраћали пажњу на звучну средину.
Најзад се на екрану појавио пурпурни Ајфак-10 – исти као што има Мара. Њега је заклонио широки натпис:
iPhuck 10
„singularity“
PH2 universalcopulation kit
Није баш најјасније да ли је реч „iPhuck“ заиста направљена од синтагме „PH2 universalcopulation kit“1 , или је, напротив, тумачење одабрано према тој ефектној скраћеници. Али све је добро промишљено – чак и ако с временом буду прешли на physicalityclass 3, неће морати да мењају робну марку.
– Коља и Лено! Упркос бурном техничком прогресу, за последњих пола века наш производ – или, како говоре ваши другови – студенти, „труп, гума,силикон, гвожђе“ и тако даље – се невероватно мало променио… У далекој прошлости невина девојка Лениних година или младић Кољиних, највероватније би помислили да је пред њима кројачка лутка од силикона с кратким патрљцима руку и ногу… Али због развоја транскарнијалних технологија, љубавним луткама нису више потребне руке, ноге, па чак ни лице.
На екрану се појавила биста Цезара у јефтиним огментима – стари модел, налик на мотоциклистичке наочаре, с танком челичном трачицом пребаченом преко ћелаве главе, са које су се спуштале црвене жице слушалица.
– Ова метална трачица изнад мермерне ћеле зове се „ТС“, транскарнијални стимулатор. Учили сте у школи како он функционише, али сигурно сте већ заборавили… Укратко, његово зрачење ствара тактилне халуцинације у одговарајућим деловима вашег тела и истовремено успорава активност можданих зона које могу да примете несклад између слике у вашим огмент-наочарима и информација које стижу преко канала других органа чула. Захваљујући тој танкој трачици метала доживљаји у огментираној реалности постају пријатно запенушани – као да на ваш усијани мозак неко сипа хладан шампањац – и апсолутно, стопроцентно реални. Не просто аутентични, већ управо реални. Сећате ли се ваших омиљених старих руских стихова? „Господо, ако безгрешни свет не успе да нађе свој пут до истине, част безумном који ће донети човечанству сан златни2 …“ Та част данас с правом припада визионарима Силиконске долине! Савременој љубавној лутки нису потребне руке и ноге – довољан је елегантни торзо и глава са заводљиво полуотвореним уснама – све остало ће бити додато у огментираном окружењу. Ми нисмо просто сустигли реалност, ми смо је надмашили…
Преко екрана су почеле да промичу глатке облине производа, бледе пастелне сенке, дифузни сјај будуће среће.
– Двополна силиконска механика на први поглед делује помало грубо и примитивно, али треба имати у виду да је у сваки њен прегиб и полугу уложено више интелектуалног напора, него у антену неког космичког брода…
Космичко спајање које се појавило на екрану, на секунду је обрасло у месо, црвену мрежу крвних судова, кожу – и нестало тренутак пре него што је слика постала непристојна.
– Ајфак није само љубавни тренажер, већ истовремено и високозаштићени лични сеф, где се чувају и анализирају ваше коитографске преференце – на основу њих се креира виртуелна галерија ваше могуће партнерке, партнера и партнéра. У Ајфаку 10 је први пут у историји кућних уређаја као процесор употребљена квантна рачунарска јединица – чији је капацитет довољан за све могуће и немогуће задатке још много деценија! То је сувишно – али ми нисмо навикли да заостајемо за животом. Све то ће омогућити да ваше еротско искуство постане истински јединствено и незаборавно. Волите оне које волите!
Најзад сам схватио зашто студенти чак ни махинално не реагују на глас који је трештао у унутрашњости возила – у њиховим ушима били су пластични чепићи боје коже. Очигледно су се возили овом маршрутом ко зна који пут.
– Родна припадност уређаја мења се исто онако једноставно и поуздано као што се бајонет причвршћује на пушку… Сада ћете видети на екрану како конкретно… Сви ови додаци, укључујући синфазни анални чеп, улазе у комплет, али ви можете одвојено набавити и њихове enhanced-верзије у нашем тјунинг-атељеу. Коља и Лена, све је добро промишљено по питању ствари која је најважнија за човека… Наравно, Ајфак 10 није јефтин, због првокласних материјала и прецизности израде – али ми не правимо компромисе када је у питању људска срећа. Коља и Лена! Лицем у лице лице се не види само на јефтиним аналозима. Код нас ћете видети све! Ајфак 10 „Singularity“! Неминовни растанак гарантује будући сусрет!
У међувремену пар није одустајао, напротив – почињали су други круг. Какав ајфак, они су, изгледа, и за ово убер-крстарење дуго штедели.
Причекавши мало, систем је укључио трећи васпитни ниво – за оне најглупље.
Засвирала је харфа. Екран се на тренутак искључио, а онда су га запљуснули таласи разнобојних слова, хијероглифа и руна – као древни океан људског сећања, који се разлива по мозгу путника. Родно неутрални глас је изговорио:
– Данас у рубрици Ремек-дела светске књижевности настављамо упознавање с једном од најважнијих књига века, сећањима америчке феминисткиње Аманде Лизард Consenting to penetration3 … Глава шеснаеста, Њу Орлеанс. Упозоравамо слушаоца да је књига Аманде Лизард била написана много пре ширења вируса Зика-три…
Глас читача је постао некако жалосно промукао и истовремено се утањио – али није изгубио своју родну неутралност:
„Упс, поново сам то урадила. Под утицајем конвенционалности, друштвено детерминисаних очекивања, а и просто од страха пред узбуђеним мушким телом зајапуреним од пића, рекла сам ’да’, које у ствари није било право ’да’ које иде из срца, него отприлике онакво ’да’, какво може да се отме из уста исцрпљене заточенице после дугог моралног мучења…“
Јачина тона се полако повећавала – мислим да се глас читача чуо већ и изван убера.
„Јаке грубе руке стргнуле су с мене веш, одлучно ме окренуле на стомак, рашириле моје дрхтаве ноге, а затим су усне из којих су допирала алкохолна испарења прошаптале у моје ухо:
„Јеси ли сигурна?“
О, како описати горку иронију те секунде… Знала сам, наравно, да мог мучитеља нимало не занима колико сам ја заиста сигурна – он се само механички придржавао наметнутог друштвеног ритуала. Одговорити „не“ било би једнако покушају да се заустави ваљак од неколико тона који се спушта с леденог брега. Сам мој живот могао је да буде у опасности… И ја сам покорно прошапутала:
„Да…“
Исте секунде зверски груба и неподношљиво понижавајућа пенетрација одјекнула је попут агоније читавим мојим телом. Поново су ме – по ко зна који пут! – срозали на ниво покорног објекта: којег вређају, пробијају, буше и грубо продиру у.
Не сећам се колико је трајало то мучење, али оно се на крају завршило. Почела сам помало да долазим к себи, као да скупљам с пода крхотине душе здробљене ударцем маља – и одједном сам зачула…
Речи утехе? Шапат кајања?
Хркање. Самозадовољни мужјак, смрдљив од зноја, који је лежао поред мене, сигуран у своју некажњивост дубоко је хркао, купајући се у таласима серотонина плаћеног мојом муком – и сањао, претпостављам, слатки шовинистички сан.
Зар нико неће одговарати за ово понижење и бол?
Данас сви знају: „не“ увек значи „не“. Али циљ моје књиге је да најзад објасни да „да“, укључујући и поновљено, не значи увек „да“. Зато оно може бити опозвано ретроактивно, чак после двадесет или тридесет година, када дубоко скривена траума изађе најзад на површину женске свести. Лепо је што то наилази на разумевање у данашњој судској пракси – али ми делујемо сувише споро, и многе жртве објективизације нас напуштају, не дочекавши правду.
Жене, понижене и скрхане шовинистичким актом – обраћам се вама, драге моје. Ма колико давно да се то десило, ви морате изаћи из сенке и подићи свој…“
Али, било је време да изађем – саслушаћу Аманду до краја другом приликом. С тим неће бити проблема, стално је пуштају за убер-крмад.
Збогом, збогом, Коља и Лено, будите срећни у бурном мору живота и имајте на уму да за ретросиловања у затвор идете углавном ви – крмад, неспособна да покаже суду сопствени ајфак или андрогин. Сматра се да такви људи представљају велику друштвену опасност… Ко зна, можда су завереници, који непрекидно говоре о такозваном „судском маркетингу“, у нечему у праву?
Шалим се, шалим се. То је само друштвена закономерност, сигуран сам сто посто.
АПОЛОН СЕМЈОНОВИЧ
Када сам оставио убер, пребацио сам се на једну од камера поред пута, срећом овде их је било више него дрвећа. Искрено, призор који се указао није био превише весео: широки пут, са стране ограде високе пет метара, а иза њих – шума, руска шума, као да робија казну на коју је осуђена из непознатог разлога.
Уосталом, за […] – прилично типична панорама. Седиште духовних вредности је овде сасвим близу – пре само пар минута приметио сам кроз прозор убера двојицу ливрејисаних ловаца, који су ловили вране у пољу да би забавили цара. Прича се да мачке довозе из Калифата, али ја немам тачне информације.
Преда мном се уздизала висока ограда имања Аполона Семјоновича – али нисам могао да откријем ниједну електронску пукотину кроз коју бих могао да се провучем, ма колико зурио у мрежу: чак су му и кућни уређаји били заштићени по војним стандардима. Овде су за безбедност очигледно били задужени озбиљни и скупи алгоритми.
Дефинитивно никад пре нисам видео тако заштићен лични живот. Али ипак сам нашао за шта могу да се закачим – банкарев лични телефон. Он је био наведен у мејлу послатом на незаштићени сервер – и, иако је то било пре две године, број је могао да остане сачуван.
Дрскост – то је нова скромност, уче стилистички сајтови. Укуцао сам број – и када се неко с друге стране јавио, приказао сам се визуелном систему претплатника у свом сјају својих бакенбарда и дугмади. Истина, није одговорила никаква слика, и морао сам да разговарам са неком врстом сиве непробојне магле.
– Добар дан, ваша екселенцијо – почео сам весело. – Зовем се Порфириј Петрович, и моје службене референце су већ послате на вашу адресу. Извините што вас узнемиравам, али ја истражујем случај који је повезан с нелегалном трговином уметничким делима. Мој циљ је да вас заштитим од непријатне и грубе полицијске радозналости. Али да бих могао да вам помогнем, морам да добијем од вас одговоре на неколико питања.
Зачудо, добио сам одговор – и то преко отворене линије.
– Здраво, Порфирије, здраво, стари мој! Како је добро када је човек још неком потребан…
По боји гласа схватио сам шта је разлог таквог ентузијазма – Аполон Семјонович је био пијан. Чак бих рекао – трештен пијан.
– С вашим допуштењем – рекао сам умилно – бићу вам веома захвалан уколико ми дозволите да вас видим. Морам бити сигуран да разговарам баш са вама, а не са секретаром-алгоритмом или с некаквим шаљивџијом.
– Закачи се, другар – одговорио је Аполон Семјонович.
У следећем тренутку у његовој кући отвориле су се одједном четири камере за конференс-кол. Опрезно сам се прикључио на њих, проверивши да нема случајно неког зараженог кода – и тек онда дозволио себи да видим оног ко ме је пустио унутра.
Аполон Семјонович је био пијан, необријан и неочешљан. На чело му је пао коврџави прамен, дугачак и влажан, који је у трезним данима лежао на ћели – речју, изгледао је онако како и треба да изгледа не баш млад човек који је запао у дуги период пијанства. Али притом је на њему било беспрекорно пингвинско одело с црном лептир-машном на уштирканом уметку на грудима кошуље – као да се спремао на свечану вечеру.
Ипак, брзо сам схватио да је то вечерње одело додао систем видео-контроле – врло добар систем – а ја не треба да знам како је Аполон Семјонович заправо обучен. Можда на себи није имао ништа. Ако је судити по његовом лицу, то је деловало врло вероватно.
Седео је у фотељи, а на поду испред њега налазила се кристална флаша с течношћу племените смеђе боје. У банкаревој руци светлуцала је масивна чаша с брушеним ромбовима. Моје лице је треперило на зиду, али нисам био сигуран да ме је Аполон Семјонович уопште погледао.
Просторија у којој се налазио могла је бити врло велика дневна соба: на зиду се црнела чељуст камина, унаоколо је било неколико фотеља, а на плафону је светлуцао златни барељеф у облику насмејаног сунца. Злато је било право. Истина, програм-спектрометар није могао да одреди дебљину слоја.
То сунце, авај, није грејало. Површине зидова у огледалима као да су хтеле да кажу да, ако овде и буде гостију, они никад не попуне својим присуством ту хладну празнину, и зато њихов број мора да се увећа преваром. И ти гости носе, највероватније, иста таква беспрекорна пингвинска одела …
У просторији је било мало намештаја, али много уметничких објеката – скупи и познати радови, што сам установио после брзог скенирања. Највреднија, највећа по својим димензијама и најупадљивија инсталација звала се Лажни Плес Фиктивних Жетелаца – њен аутор био је извесни Улцер Пети, „чувени савремени уметник“, како га је описивала мрежа.
Инсталација се састојала од шест лутака које су представљале условне етнографске сељаке. Лутке су биле направљене од ајфакова и андрогина, за које су биле причвршћене дебеле сламнате руке и ноге покривене слојем заштитног лака. Сељаци су били обучени у азијатском стилу – у широке сламнате шешире и шарене крпице. Они су замрли усред неприродног плеса, држећи се једни другима рукама за појас: ајфакови су представљали мушкарце, андрогини – жене.
Да је плес неприродан и изрежиран било је јасно не само по називу инсталације, већ и по мноштву рецензија које сам пронашао у мрежи („један од оних ретких радова где се парадигма „нове неискрености“ уздиже готово до природне грандиозности гипсаног века“, и тако даље). Рад је био продат за износ од „преко SDR 7 M“, коме – не зна се. Односно, ја сам то већ знао, али мрежа није.
Друго дело Улцера Петог које сам успео да идентификујем изгледао је прилично језиво. То је био као некакав разапети препарирани пас, причвршћен за вертикалну плочу од сивог бетона која се уздизала од пода до плафона (очигледно су је излили на лицу места – она не би могла да прође ни кроз прозоре, ни кроз врата). Око раширених псећих шапа у бетону је био урезан зацрњени рељеф – два огромна крила, налик на велике листове клена. Они су претварали пса у џиновског слепог миша. Објекат се звао „Немогући Летећи Пас, Пун Двосмисленог Ћутања“ – и, судећи по усхићеним реакцијама на мрежи, такође је био савремено ремек-дело („SDR 5 M и више“).
Претраживање и анализа трајали су делић секунде, током којег је Аполон Семјонович успео да приближи чашу уснама за свега неколико центиметара. Пустио сам да испије гутљај и рекао:
– Каква част бити примљен у ову отмену кућу, која више личи на музеј.
– Да – сложио се Аполон Семјонович – озбиљна част. Обично нисам превише комуникативан човек, просто желим с неким да попричам. Ја сам, како кажу код вас, сјебан.
– Код кога је то – „код нас?“ – упитао сам опрезно.
– Тамо, напољу – махнуо је Аполон Семјонович према екрану.
Изгледа да ме је ипак видео. Али не знам да ли је схватио да разговара с алгоритмом. И нисам знао да ли би наставио разговор да је то схватио. Требало је да се понашам крајње опрезно.
– Аполоне Семјоновичу – рекао сам гласом пуним поштовања – не сумњам да би вашој „сјебаности“ позавидели милиони, ако не и милијарде. Али сигуран сам да ће то ускоро проћи и променити се у ваше „добро“ – о којем обични смртници немају чак ни представу.
– То си добро лизнуо – рекао је Аполон Семјонович. – Умеш. И, што је најважније, погодио си језиком у сам центар, хе-хе-хе…
Још једном је жустро отпио из чаше, и ја схватих да треба пожурити, док се није одузео. Нисам имао техничке могућности да га вратим свести.
– Ви сте колекционар уметничких дела – и, чудним сплетом околности, желим да вам поставим једно питање о уметности. Конкретно, о једном експонату из ваше колекције.
– О ком? – упита Аполон Семјонович.
– Лот триста четрдесет.
– Лот триста четрдесет? А шта је то?
– Е, то и желим да сазнам, Аполоне Семјоновичу.
– А… Бар отприлике… Која област?
– Гипс.
Ипак није лоше мало се разумети у уметност. Аполон Семјонович се растопио у осмеху.
– Ах, гипс… Сад знам. Да, то је нешто посебно. Такво ремек-дело, да… Али теби, глупану, и поред најбоље жеље не бих могао да објасним.
– А ви покушајте – рекао сам. – Можда ћу ипак схватити.
– Не, за то треба бити упућен у тему. Врло дубоко упућен.
Аполон Семјонович се насмејао, тресући се целим телом и просипајући своје пиће (због пригушене светлости до краја нисам успео да одредим по боји је ли то виски или коњак). Када је престао да се смеје ставио је чашу на под и рекао:
– Идемо, показаћу ти. Баш ме занима шта ћеш да кажеш.
Устао је и затабанао према бетонској плочи с летећим псом, и ја сам претпоставио да је драгоцени гипс сакривен иза њега, као и прошли пут. Али испоставило се да је све много једноставније – зауставио се поред црног постера с траговима прегиба који је висио на зиду. На перегибима је црни папир био толико похабан да су се скоро виделе рупе.
– Шта мислиш, шта је ово?
– Мислим да је то рекламни плакат – одговорио сам после брзе провере мрежних аналога. – Попут оних које су некада лепили на уличне стубове.
– Израда је савремена – рекао је Аполон Семјонович. – Вештачки похабана, да би додала патину времена. И оригинални фајл је код мене, а ово је једини легални принт – други су бесправни. Али то није важно. Шта мислиш, у чему је смисао слике?
Постер је личио на плакат старог филма о вампирима. Џентлмен помало екстравагантног изгледа нагнуо се према грациозно савијеном врату плавуше с почупаним обрвама – био је ухваћен тренутак наизглед одмах после пољупца, али две црвене тачке на плавушином врату нису давале повод за сумњу по питању тога шта се заправо десило.
Поред тога су се црвенеле речи с којих као да се сливала крв:
– Па? – упитао је Аполон Семјонович када је прошао скоро минут тишине.
Наравно, све је било јасно – али требало је да употребим лукавост, да бих заблистао ерудицијом.
– Некако се не уклапа – рекао сам отегнуто. – У чему је смисао?
– Објаснићу први слој – одговорио је Аполон Семјонович. – Спољни, такорећи. Оно што могу да схвате лаици. То је рекламна концепција инвестиционе банке „Голдман Сакс“– једне од структура које леже у темељу Једине Банке, где имам част да радим.
– И мени је то пало на памет – рекао сам. – Само то баш не личи на рекламу. Пре ће бити обрнуто. Негатив, господине.
– Да. Али у епохи средњег, а нарочито позног гипса, било је распрострањено такво, хм-м-м, саркастично самопозиционирање, којем су прибегавале крупне зверке финансијског универзума. Њих су сви ирационално мрзели – и, као да глуме то осећање, и они су оштро иронисали на свој рачун и тиме враћали себи делић симпатије народа. Отприлике исто тако су политичари те епохе исмевали себе пред камерама, за шта су постојали специјални хуманитарни ручкови и хумористички програми. Сматрало се да их то чини сличним људима. Је ли сад јасније?
– Свеједно не сасвим.
– Теби није јасан смисао натписа. За то, наравно, треба бити историчар… Текст се ослања на изборни слоган Републиканске партије САД – тада су још постојале САД – „Hillarysucks, but not like Monica“. Сам процват гипса, 2016. година. У то време су сви схватали тушалу. Моника Левински и Хилари Клинтон – то су…
– Сад сам најзад схватио – рекао сам. – На постеру је употребљена трострука игра речи, текст звучи као „Голдман сиса, али не као Хилари“. А да Хилари пак сиса, али не као Моника, остало је изостављено.
– Управо тако! – одговорио је Аполон Семјонович задовољно. – Али та концепција није прихваћена. Иако је ударала тачно у мету.
– Зашто?
– Зато што је Хилари изгубила изборе. После тога никог више није занимало како тачно она сиса. Вероватно чак ни њеног мужа. Управо зато је овај плакат таква реткост.
– Да, гипс је гипс – рекао сам ја, само да бих нешто рекао. – Данас је тако нешто потпуно немогуће.
– То ти се само чини – одговорио је Аполон Семјонович. – Данас се ми шалимо исто тако, само суптилније. И ти то знаш.
– Заиста?
Он се насмејао.
– Која реклама Јебанке се најчешће среће?
– One bankfitsall?
– Не. Сигурно си је само данас видео једно пет пута… Изгледа као једначина. SDRје једнако HR. Special drawing rights are human rights.
– Апсолутно тачно – потврдио сам – данас сам је видео два пута. Код Курске железничке станице и…
– Није важно. Слушај како то звучи: Special drawing rights… Шта се, с позиције физике, дешава када неко сиса крв? Он у својим устима ствара зону ниског притиска, која извлачи течност из посекотине… Draw blood, ето шта ће сада радити овај елегантни вампир. SDR и HR су спојени знаком једнакости – симболичком цевчицом кроз коју је тако згодно то радити… Жаока комарца из профила. Схваташ ли сада зашто овај гипс нема цену?
– Мрачни, мрачни хумор – одговорио сам.
Ја репродукујем речи Аполона Семјоновича у потпуно реконструисаном и оплемењеном облику – у овом тренутку било би тешко разумети га без модула реконструкције говора. Требало је завршавати.
– Хоћете ли дозволити да направим снимак овог лота – за успомену на вашу фантастичну причу? И још бих хтео да ископирам пратеће материјале уметничких критичара, ако их има. Кад их будем гледао сећаћу се нашег сусрета.
– Отварам – закикотао се он. – Само напред.
Наравно, када су ме пустили у систем ископирао сам не само пратеће документе, већ и сам фајл. Он чак није био ни посебно сакривен – очигледно се ослања на општу заштиту своје тврђаве.
За сада је Мари и мени све ишло како треба. Мене је, истина, нервирала потреба да свуда остављам своје електронске трагове, али другог излаза није било. Све је било у оквирима закона. „Снимак“ се може схватити на различите начине, то није правнички термин: једни снимају овако, други онако. У недавној кривичној пракси постојала су најмање три преседана у моју корист. А још треба доказати и себичну намеру, а са мном је то тешко. Тим пре што је обећала да ће све обрисати када буде прочитала.
– Поласкан сам што сам имао могућност да попричам с тако угледним чланом друштва – рекао сам. – Желим вам пријатан дан и ноћ – и надам се да ће они бити профитабилни…
(Одломак из романа iPhuck који ће у октобру објавити ИК „Plato“ Београд)
ВИКТОР ПЕЉЕВИН (……)
Превод са руског и белешка