Видосав Стевановић
НЕМО

Ова приповест почиње описом споредног лица, мене самог.
Усамљеник сам, подносим друге једва некако и повремено. Овде на северу, у градићу где мало кога познајем, брачну постељу, сто и гледање телевизије делио сам са женом која се сматрала мојом супругом јер сам пристао бити њен муж. Или је било обрнуто?
Изабрала ме је, моја Ингер, привенчала ме, уселила ме у свој стан и бринула се о мени као о реконвалесценту кога ће кућна нега и пољупци свуда по телу вратити међу живе. Замало је успела, због ње и за њу понашао сам се као да нисам утвара из доњег света.
Није могла прочитати приповест о Искри, није знала наш језик. Нисам је учио мом језику. Тако није упознала супарницу коју носим у себи. Али је интуитивно почела схватати да нисам сасвим са њом и да сам почесто и пречесто негде другде. Одсутан колико сам присутан. И не само у мислима својим.
Био сам поред Ингер док је умирала у болници. Канцер је за неколико месеци сасушио и појео, морфијум је спасио физичке патње и бистре свести, а захтевао сам га ја који сам се бојао више од ње. Осмехивала се као да се извињава што се више неће старати о мени.
Држао сам њену омршалу кошчату руку и лед ми се ширио телом, смрт се интравенозно преносила у мене. Кап по кап, попут инфузије. Прошла ми је кроз руку, застала на прсима и одједном је кренула према срцу које се узнемирило и запретило да ће стати.
Скочио сам, сударио се с вратима и побегао.
Сређујући документа као законити наследник открио сам да Ингер није имала никог осим мене. Била је усвојено дете, биолошки родитељи непознати социјалним службама. Није се одрекла своје судбине: бавила се напуштеним особама као да су њена деца. Као да је двоструко биће у једном коме су неопходни нега и пажња са сваком новом генерацијом напуштених и остављених.
Давала је оно што је желела да добија. И, као у горкој пошалици, добила је мене.
Проблесци њене самоће и мога кајања указују ми се као свеће на гробовима доње земље које тињају пред мојим очима.
Ујутро седим за кухињским сточићем као да је Ингер преко пута мене, чујем како ми преноси поздраве њених занесењака из хуманитарне организације, увек исте поздраве од истих особа, и најављује кад ће поподне доћи кући. Гледам је како бодро излази, осмехујући ми се, сигурна да нећу побећи. Ручам сам као некада, једем мој сендвич, други остављам за њу, за сваки случај, и кроз прозор зурим у северно небо.
Из сивих даљина вечног снега и леда надиру бесни ветрови, беле ноћи и ауроре бореалис које ме плаше и одушевљавају.
Понекад, језа ми се пење уз леђа. Чујем кораке на степеништу, кључ у брави, шкрипу паркета у предсобљу, уздах олакшања уморне жене која се вратила доконом мужу и његовим утешним загрљајима. Ако се не мичем, следићу се од страха. Ако се окренем, неће бити ни тих звукова. Ни прилике да јој кажем све што сам пропустио док се налазила поред мене.
У сумрак улазим у њену собу, дланом прелазим преко покривача на кревету у коме смо проводили наше посне љубавне ноћи, отварам орман са њеним хаљинама, милујем тканину и сваки пут изнова схватам да је њен мирис нестао. Не сећам га се, као ни њеног стварног лица.
На фотографијама које ми је оставила – на некима се кочим и ја, са усиљеним осмехом азиланта – лице јој је слично мртвачкој маски.
Фотоапарат је ухватио оно што ја нисам видео.
Ингерине укочене очи са фотографија прате ме испитивачки, не могу се сакрити нигде у стану.
Пред тим очима бићу увек кривац као да сам је отерао из живота. Нисам био само њен, ни сасвим свој. Моја Ингер, великодушна каква је била, одлучила је да се не врати и да ме остави са мртвима у мени. Зато ми се не појављује у сновима, ваљда ме кажњава тим одсуством. Хвала јој на томе.
Неки људи одлазе заувек, нико их се више не сећа, нестају из успомена, бележака и са фотографија. Неки остају са вама, иако нису стварни и не можете их додирнути. Негде сам прочитао: „Фантоми имају амбицију да буду виђени, остати у сећању других је амбиција мртвих.“
Неких се само сећате. Неке друге видите и чујете. Неке ћете ускоро додирнути. Али то зависи од њих, не од вас.

Искиданих сам мисли и тешке главе. У полумраку и полусвести, који се сусрећу у мени, чекам да се појави сан који није прави сан. Полубудан сам и посматрам себе као да сам подаље и опажам се кроз сузе. Назирем неког другог себе.
Сањам отворених очију. Знам да то што сањам није јава, одвија се поред стварности, танка преграда свести о двострукости мог света спречава да се не помешају у вртлогу екстазе и лудила као у пламеним бојама северне зоре.
То су делови приповести о Искри који ћудљиво теку, понекад се прекидају, сметају једни другима, сукобљавају се, зјапе празнине и недоречености за њима – и онда се морам умешати. Ако сам присебан, ако ми се чини да боље од својих књижевних личности разумем шта се и како се догађа, ако нађем смисао у ономе што им дискретно подмећем.
Читавог дана и понекад ноћу, кад нисам у логорским шетњама овим градићем који има три улице и увек иста лица на њима, до црног језера на домаку црне шуме и натраг, записујем оно што се догађа у стварности поред моје. И са мном у њој.
Као млад новинар маштао сам да ћу написати књигу са незаборавним личностима и ослободити се оловне тежине чињеница. Нисам успео ни записујући Искрину приповест. Причала је, ја сам понављао њене речи, записивао их што сам верније могао: нема магнетофона за нечујне гласове. Спречавао сам се да не објашњавам и да се не размећем својим накнадним свезнањем.
Више пута сам записивао ту приповест, цртао ликове и њихове односе, конструисао планове, импровизовао наслове поглавља, успостављао структуру будућег дела, како би рекли они који се туђим књигама баве. Ти почеци и недовршеци сачинили би неколико томова.
Радио сам према ономе што сам видео и сазнао као ратни репортер и њушкало што се вуче за псима рата и удише смрад њихових злочина, а нема храбрости да убије бар једног од њих.
Имао сам их на десетине пред собом и ни на једнога нож нисам потегао нити утоку извадио. Не умем да пуцам и бојим се крви, туђе колико и своје. И оних који се, испод скупих одела и парфема, осећају на крв.
Уместо да их покажу у њиховој зверској бруталности, моја сабраћа су их начинила славнима, узором нових нараштаја. И ја с њима, макар тиме што сам их описивао у текстовима за новине и расправљао о њима на телевизијама.
Био сам против њих. Био сам опседнут њима као негдашњи људи ђаволима, злим дусима и вештицама. Говорио сам о томе све време и свима.
Нисам нашао речи које ће им нашкодити. Ни читаоце који ће их мрзети. Ни колеге који ће ме следити. Ниједног пса рата нисам окрзнуо својим инвективама нити сам му штету нанео.
Бојао сам се оних које сам мрзео. И у миру су наставили да убијају и да силују, анонимно и под окриљем ноћи, полиције и судова. Остали су се правили да ништа не виде.
Нисам завршио ниједну белешку, а камоли приповест какву сам сањао. Наши пси рата, равни монструмима из књига и филмова, и гори од њих, јер су од крви и меса, и нико их није измислио, остаће тамо где једино могу опстати, у порозној стварности тамо доле.
А сада се приповест збива пред мојим очима, стварнија од позоришне представе, од филма у боји, од блиставе визије или холограма, замало написах истинитија од приповести. Не да ми да спавам, тражи сву моју пажњу, троши ми живце. И ја сам посматрач, више него стваралац и слушалац, пре него приповедач.
Зато ћу се на страницама које следе појављивати само кад морам.

Искру сам срео пре двадесетак година. Упознали смо се у прошлом веку, срели смо се поново у овом, различити и удаљени колико само жена и мушкарац из две стварности могу бити.
Као и сви аутори, пожурио сам да своје писаније изложим нечијим очима, ако не рачунам да сам га послао на тридесетак електронских адреса, анонимним издавачима што су ницали на све стране и фантомским читаоцима. Једино што особа којој сам га показао није била читалац или радозналац, нити посматрач кога се све то скупа не тиче, већ учесник и стваралац приповести што је зависила од ње колико и од мене.
Први пут је старинска пећ била упаљена, други пут је боравила у куту собе, а кроз отворен прозор видео се олистали орах нагнут као орао који ће полетети, кестен и нешто треће што не умем именовати. Оба пута сумрак се спуштао са планине што се претећи надвијала над селом и реком која тече мало даље.
Ово за реку сам додао, нисам је видео. Али моје личности биле су на њој, знају где је и како изгледа. Видео сам је њиховим очима.
У сумраку моје собе опажам да се Искра споља није променила. Има особа преко чијег тела године клизе као капи кише и не остављају трага. Као да та лепотом обдарена бића не старе. Онда остаре преко ноћи. И ти се пренеразиш кад пред собом уместо жене којој ерос избија кроз кожу угледаш клонулу старицу која ти тупо узвраћа поздрав.
Преда мном се обрела особа којој се то није десило. Искра. Замало написах моја Искра. Јер она то јесте. Ако је нисам створио и нисам освојио, бар сам јој име дао. И нико је неће познавати под неким другим именом, нема је изван ове приповести. Као што мене нема у првој приповести о њој.
Иста права леђа и рамена, високе груди као да није дојила двоје деце, обла бедра прекривена широком сукњом, снажне витке ноге као да су спремне потрчати, гордо дигнута глава на дугом врату, исти праменови смеђе косе који провирују испод мараме. И махинални покрет руке која повремено прелази преко очију и благо се спушта низ лице.
Једино су се очи промениле. И као да нису исте..
Уместо благе сете, сјаја осмеха и блеска гнева као некада, у њима се види клонуће, равнодушност и нешто горе од тога, празнина. Гледа нетремице у свог незграпног пратиоца који се премешта с ноге на ногу, отвара уста и буљи у мене закрвављеним очима.
Умешао би се у наш разговор који још није почео, а није добио њену дозволу. Или не зна како да почне и шта сувисло да каже?
Тог грмаља сам једва запамтио из нашег јединог сусрета. Руковали смо се, климнули главама, промрмљали нешто и сваки се окренуо на своју страну: он према деци која су га чекала да их поведе у шетњу, ја према жени од које поглед нисам могао одвојити.
Сматрао сам га човеком без личности који дели туђу судбину, игра улогу која му се понудила. Речи моје хероине у мом рукопису – и можда мојом злом намером коју је изазвала љубомора – нису га учиниле видљивијим. Био је облик без особина, сенка тог облика.
Сада је преда мном, крупан и плећат, нагојен лошом храном, у карираној кошуљи и врећастим панталонама, обријане четвртасте главе, грубог лица и са поломљеним носем боксера усред њега, шкиљи на једно око. Посматра ме као некога ко крије опасне тајне и, пошто је одлучио да неће више ћутати, мора неодложно да их искаже. Сада, одмах и мени.
Морам га саслушати, иначе ће Искра нестати и оставити ме у сумраку моје собе. Његов је глас таман, промукао од дувана и пића, тежак од свега што изговара и болан за све троје. За њу највише. Ако га чује, ако га разуме?
Али ништа не видим на њеном лицу. Да ли је присутна? Чује ли нас? Или спава отворених очију?

Није се сећао свог имена ни било чега другог. Неки глас му је шапнуо: „Ти си Немо.“ Иза њега су били празнина и тама из које ништа није допирало, око њега четири зида, пред њим није било ничега.
Није памтио да ли је неко долазио у соби у којој је боравио кад је себе осетио као свраб, као глад, као жеђ, ни ко му доноси воду, храну, цигарете, шибице и чист веш. Била је то празнина без бола.
У великом огледалу на зиду опазио је крупну ошишану главу мушкарца са поломљеним носем и са ожиљком на левом образу. Тај који га тупо посматра изгубио је памћење и све друго с њим.
То је он. И није он јер не зна ко је ни како се зове. Ни шта је био пре тога. Он је неко други. Али ко је тај други? Човек без себе, значи непостојећи. Да је знао све речи које зна сада, рекао би да је кукавељ који је потиснуо своја сећања јер их није могао поднети. Или да су та сећања просто исцурела кроз неку рупу на његовој глави.
Памти од тренутка кад је кроз зид чуо глас младе жене како успављује децу, певуши без речи. И потом, ваљда док деца спавају, свађа се са собом и призива неког. Нико јој није одговарао, плач би нагло избио и прекидао се кад би се деца пробудила. Кад би деца заспала, плач се настављао, јецаји су следили пригушене јауке који су се претварали у пригушено ридање.
Немо је пренеражено чуо себе како је теши. Речи су саме долазиле. Ако их он разуме, схватиће и особа с друге стране зида која мора бити паметнија од њега, човека празне главе и пустог срца.
„Све добро. Не плакати. Све бити добро. Бог не да мајка и деца страдају.“
Сам је то изрекао. И онда се упитао: Шта је то бог? Шта тај може и шта не може? Зашто та реч звучи као одјек грмљавине? Како се појавила у његовим устима? Јер ништа од тога није било у његовој глави. Речи су саме излазиле из његових уста као мрави из зида, дођу, нешто траже и оду.
Настала је тишина. Немо се препао да је престрашио жену која не зна откуда тај глас допире. Зидови не говоре, не обраћају се уцвељенима и не теше никога. Зидови су неми. Та му се мисао сама појавила у глави и запамтио је. Била је прва и била је његова.
А онда је зачуо шапут. „Хвала, добри човјече.“
То је било упућено њему који не зна шта је.
„Утјешно је имати ваљане комшије и људе који разумију туђе невоље! То је вјероватно зато што су и сами у невољи.“
Глас је био певушећи благо промукао и без сенке туге. Немо је осетио да му сузе клизе низ образе, то се зове плач, и да се истовремено осмехује, то се зове смех. Две ствари којих се до тог тренутка није сећао.
Пре него што се почео захваљивати замолила га је да јој исприча нешто о себи. Било шта, колико за почетак разговора. И Немове нове речи су јој саме испричале да не зна ништа о себи. Као ни о другима. Све је заборавио, ако је икада ишта и знао.
Тако је почео њихов први разговор и потрајао је до зоре.
Њихов први сусрет догодио се касније, никако нису успели да се сложе када. Обоје су тврдили да су бројали дане, сумраке и ноћи, сате да не помињемо, на прстима и у себи, није могло бити грешке. То било једино у чему се нису слагали док су боравили једно поред другог.
„Никога се не тиче шта смо причали.“ гунђао је Немо у моје уво. „Ни тебе који нас бајаги стрпљиво слушаш, а вјероватно си воајер, педофил, сатаниста или неки милогузни перверзњак. Што би иначе побјегао толико далеко од нас? Или од твојих који су ко зна који, а исти су као ми које презиреш? Ако ниси крао, онда си лагао. Ако ниси убијао, онда си помагао убицама. Или си збрисао због неког злочина који нико не смије да сазна, на твом трагу ће се одмах наћи осветници и плаћене убице, а можда и међународни судови?“
Ћутао сам.
„Одговори нешто ако умијеш!“
Умео сам али нисам хтео, нисам могао.
Шта год да кажем мојим личностима биће погрешно и неће променити судбине које они трпе и стварају, а ја само посматрам и записујем. И трудим се да не учествујем и да не саучествујем.
То је теже него изаћи из сопственог тела и посматрати се споља, готово немогуће и због тога још заводљивије. Догађа се, кажу, једино онима који премину и потом се некако врате у оно што су били, такорећи оживе.

Немо је у тој соби спавао мало, слабо и на махове. Стално се будио, надајући се да ће га на јави сачекати успомене. Намах ће све бити око њега и знаће све што не зна. То се није десило. Узалуд је отворио очи.
Поново би тонуо у сан као да рони у воду. Негде доле скривено је нешто без чега не вреди живети, спавати, јести, причати са невидљивом женом и распитивати се како изгледају њена деца. Нешто неопходно, болно недостајуће и одсутно као његово памћење.
Тог дана се пробудио касно. Никада толико дуго није спавао. И тако тврдо, без снова и узалудног лова по мрачним дубинама нечег што му измиче јер не зна шта је то. Кроз прозорчић на крову спазио је сунце високо на небу и буновно се обрадовао што напољу све блешти и трепери од врућине.
Није наместио постељу као што је чинио неколико пута на дан. По некој навици која је терала његове руке да раде, да понављају исте покрете. То је део неког сећања. Није знао каквог и није вредело мислити о томе. Опет ће се наћи пред празнином, притиснут тескобом зидова.
Светлост се премештала по соби, осветљавала предмете који до малопре беху у сенци, треперила у огледалу као да му намигује.
Онда је чуо кључ у брави. Врата су се отворила полако као да их гура опрезна рука. Неко је тамо стајао. Није то био војник што се старао о њему и повремено га тукао, ни постарији седокоси официр меких дланова што мирише на нешто слаткасто и загушљиво.
У светлости која га је преплавила назирао је лелујаве обрисе што су се претварали у жену. Сместа је знао да је то она с којом разговара кроз зид.
Док се навикавао на светлост, посматрао је као да израња из мутне воде његових снова. Откривао је мркозелене очи, смеђу косу која пада низ леђа, високо чело, сведене образе, набубреле усне, округлу браду с рупицом у средини, бело грло, крхка рамена и облине које се разливају испод струка, босе ноге. Део по део као да се склапају у једно тело.
Као да се жена стварала пред њим, само за њега.
У рукама је држала два детета која су спавала. Дечака и девојчицу, као што му је рекла раније. Оба су без имена, рекла му је тог дана кад се обрео напољу, као што и он мисли да је без имена, а у ствари је неко кога она добро познаје. Неко њој близак, неко мио и драг – и више од тога.
Они су муж и супруга, баш тако је рекла. Муж и жена. Да му буде јасније. А ово су њихови близанци, то је два пута поновила. Рођени истовремено.
Све троје ће бити именовани кад се врате тамо где су их раздвојили.
И Немо је, сваки пут кад би се нашао пред Искром – ујутро у кревету кад се буди са траговима јастука на образу, током дана док голих рамена стоји на прагу и поздравља га као дечака који полази у школу, увече за трпезом док га својим певушећим гласом учитељице пропитује где је био и шта је радио, у полумраку док му прилази мирисна и жељна миловања, у сваком трену кад је седео с њом, држао је у рукама и под собом, чуо пригушене крике на врхунцу њеног уживања, посматрао је из прикрајка или мислио на њу – изнова видео ту блиставу ослободитељицу како израња из светлости и заклања му зелени предео иза својих леђа.
Читав свет сабран у њој и који настаје из ње, као у старинској причи што му се појавила у глави.
Мушкарац прави жену од свог ребра да надомести његове недостатке и нечим испуни своју самоћу. Њему се догодило супротно: настао је из ње. Из њене појаве и сунчевих зрака који су се купили око ње. Да би му дала оно што му недостаје: сећање, прошлост и породицу; себе, пре свега.
Описао сам тај сусрет, како ми је Искра испричала и колико сам умео својим репортерским језиком који наводи тачне или лажне чињенице и скрива суштину.
Али моје речи су бледе пред његовима. Недостаје им његово дивљење, пригушена страст и дрхтање гласа.

Немо се наљутио на мене мада сам ћутао и слушао, помало не верујући својим чулима. Варају ли ме она или ја себе варам писањем? И шта ако су се ове преваре у мени помешале да би произвеле трећу, највећу?
Неће ми испричати како су преживели рат, беснео је Немо. Нека замислим, ако имам ту вијугу у мозгу, три разуларене војске које се траже, сукобљавају и туку као да неко из даљине управља њима, плаћене стране војнике који их мире и презиру, одметнике и пљачкаше који тумарају посвуда у потрази за пленом, крваве трагове и рушевине које сви остављају за собом. Нека замислим масовне сеобе села и градова према другим селима и градовима, препродавце хране, лекова и млека за децу, фалсификаторе докумената, зликовце који се размећу и убице који се не крију, пењу се на власт и остају на власти, проглашавају се херојима.
Нити ће ми описивати лица жена које траже своје мртве, инвалиде и просјаке у сваком насељу, напуштену децу, псе који развлаче лешеве, излокане цесте, друмове и макадаме које су камиони и тенкови учинили безмало непроходнима, блато посвуда чим падне киша, хладне ноћи у напуштеним кућама без крова ако су имали среће, снегове који веју као да никада неће стати, сунце које пржи жедне путнике, глад, жеђ и свакојаке болести које одувек прате сироте, изгубљене и бескућнике.
Нико не прича како је преживео рат, друге и себе. Нека не замишљам како ћу наћи поузданог сведока, часног историчара или приповедача достојног поверења. Нема више таквих, ако их је икада и било. Сви су изгубили памћење попут њега, однели су га грчеви мржње, страха и лудила, задах крви и злочина који гуши све. Као да су изашли из густе магле и непрестано понављају и себи и другима да нису ништа видели ни чули, други и сви остали лутали су по истој тмуши, свако се хватао за било шта што му под руку дође.
Ако криваца има, ако се дешавало све што светски медији, истражни тимови и тужилаштва тврде, нека их нађу и нека их казне. Тамо доле нико то неће урадити. Данас нико није саучесник ни сведок. Сви причају приче у које не верују, понављају их док не поверују у њих. После тога сматрају их својим успоменама и преносе их потомцима који ће их проследити онима који долазе након њих.
Док не набујају као стари чиреви пуни гноја и не попрскају у трећој или четвртој генерацији.
Преживети, то је све, викао је Немо. Није важно како и на чији рачун. Обзири, скрупуле и закони доступни су тек после рата, живима, ако не захтевају превише. Нека се не надам да ће ми било ко рећи истину о себи и нешто друго осим лажи о другима. Те друге сви описују као људе без вредности, састављене од мана, порока и злих намера, прављене према истом ђавољем калупу и само ради истребљења њиховог народа који је још једном једва преживео геноцид. Као што ће и следећи, диндушманима за инат.
„Све три јебене стране“, гунђао је Немо, „оплакују своје мртве тако што кажу да су мртви других измишљени. Једино су њихови мртваци прави и сви су невине жртве. И позивају се на њих као да ће устати из гроба и све потврдити као на последњем суду. Мртви су им јемци, шаптачи и пророци. Једини свједоци и последњи саговорници. Као да ништа осим мртвих немају.“
Мислио сам у длаку исто, можда ми се омакло да то подметнем Нему. Ваљда сам то и записивао у глави, нисам хтео причати ни мојој Ингер: она је веровала да се и у најгорима крије понешто добро, искра божанског која је у нама упалила светлост.
Овде би сви приметили да опсесивно булазним о истој теми, да сам психотичан и опседнут. Пошто више нема егзорциста, социјална служба послала би ме код психијатра и можда на клинику. Уз писмену сагласност моје добре Ингер која је дипломирала овдашњу психологију и држала се ње.
Послушала би своје колеге пре него мене, учили су из истих уџбеника.
Ко верује својим привиђењима мора на лечење. Ко шири негативну енергију мора у себи пронаћи изворе позитивне енергије. Као и они који су се загледали у аурору бореалис и више нису дошли себи. А таквих је било и биће их.
Двоје задужених за мене, брачни пар без деце, обилазе ме уредно сваког месеца у име хуманитарне организације и, можда, уместо полиције. Да ли сам добро? Храним ли се здраво? Узимам ли лекове за смирење? И шта ми треба?
Стајало ме је мука да им сваки пут покажем лице умерено ожалошћеног супруга – да кукам, плачем и косе чупам пробудило би њихово подозрење – и да нигде и никако не пробију буре и олује моје самоће.
Ако ми устреба друштво, нека их посетим неког викенда, имају кућицу на острвцету Утоја доле на југу, идеално место за одмор, осим кад тамо кампују млади левичари, али то се догађа једном годишње.
Записујем Немове речи као некада Искрине. И бојим се да радим оно чиме се диче лоши писци: приписујем своје мисли личностима којима наводно остављам пуну слободу избора понашања и особина, колико и право да се облаче и свлаче како им на памет падне. И да копулирају с ким стигну, ако већ за љубав и сањарије нису. Уместо да се уздижем изнад њих попут равнодушног бога.
Али Немо је утишао глас, закорачио према мени и обратио ми се као једином саговорнику на свету. Као да смо сами. Искра је гледала у страну и ћутала. Као да нас не чује и не види.

(Одломак из истоименог романа у рукопису)