Васа Павковић
НЕМИР И ПРКОС

Небојша Васовић: Голицач табана
Пресинг, Младеновац, 2018.

Одувек је било врло тешко, али и захвално писати о поезији Небојше Васовића. На једној страни зато што је реч о изразитом индивидуалисти, а на другој што је његово песништво тематски и смисаоно богато и неразмрсиво сплетено са песниковим изабраним емигрантским животом и његовим апартним, храбрим и провокативним полемичким књигама. Најновија, петнаеста збирка песама Небојше Васовића с насловом Голицач табана, типични је пример за то. За песничко богатство и за критичарске тешкоће. Јер се свака песма Небојше Васовића опире увођењу у уопштивачки критичарски говор.
Упоредите само текст песме без наслова из Голицача табана:

Не смета ми како ме читате

Ако сте ме иједном читали,
Били смо заједно,
Тело с телом,

Остало су тумачења.

Најмање што се може рећи у поводу ове кратке песме је да песник истиче одвојеност текстуалности (тумачења) и телесности. Читање (његове) поезије је у визији Небојше Васовића згодна прилика да се две телесности, два тела, приближе и буду заједно, макар у врло кратком временском периоду.
Ради се дакле о песничкој – усамљености.
Небојша Васовић је од прве своје песничке књиге Струна/Сутон инсистирао на њој, као што је инсистирао и на слободном индивидуализму и његовој моћи именовања и асоцирања – у тексту и у свести и осећањима читаоца.
Шест циклуса у књизи Голицач табана и 60-ак песама потврда су таквог, дуготрајног стања у овој поезији, које ће ускоро обележити четири деценије песникове присутности на српској књижевној сцени.
Сходно томе, и у уопштавачким сферама критичког говорења, могло би се рећи да је тема смрти, обједињавајући фактор првог циклуса, најдиректније исказана у песмама Нови крајеви и Пречапосла. Бавећи се тиме, песник ћу ову другу песму ступити катреном: „Није тачно да после смрти/ Нема ничега/ Има, али то није оно/ како замишљаш..“. Опредељујући се за један нихилистички кључ развоја, Васовић тангира сатиричност односа према животу и смрти, као и према лику и лицу створитеља. Говорећи о Богу, он каже: „С рукама дубоко у глини/има он преча посла…“ него да се сећа сваког појединачног, давно у глини направљеног смртника. Из тих тамних простора други циклус Голицача табана одвешће читаоца на Медитеранске просторе, који се скоро од почетка Васовићевог песништва указују у идеалној светлости малог земаљског раја. У изванредној песми Оребић Васовић ће приказати један деликатан тренутак из свог односа са оцем (пре педесет година), да би у песми Сума сумарум закључио (из сећања на рај): „Остаће неколико прозора…“ пазећи се да, како каже, избегне оно што означава са: „Падаш у бунар сто пута реченог.“
Различити догађаји, доживљаји, случајеви привлачиће Васовићеву пажњу и помагати извијању тела песме у трећем цилкусу, који носи у себи и трагове дневничког бележења феномена и њихових коментара. Можда је најдометнија у том погледу песма с насловом Јутро која почиње стиховима: „Ноћас у сну, каже ми глас сладак: ’Хајде Христа да продамо, па да уживамо!’“
Управо тај путоказ води ка четвртом циклусу, у промишљеној композицији ове књиге, који носи ознаке критичког посматрања српске „душе“ и „духа“. У таквом кључу читања ове књиге, песма с насловом Ребетика патриотика чини се типолошки најизразитијом по домашеном смислу, али блиска њој је по промишљању вредносних симбола и песма Мерило с уводним стиховима: „Тешко је данас за неког рећи: ’Имао се и рашта родити’“. Ипак, најуспелија је, мислим, по намерној тајанствености њених „протагониста“ , песма с насловом Ритуал.
А из сатиричког опсервирања националног сензибилитета брзо се у Голицачу табана стиже до петог циклуса у којем се највећма тематизује матерњи језик и његове моћи и немоћи. Ево како нас у целу причу уводи Васовић: „На српском можеш бити сељак или хајдук/ А свако друго делање/ Само су звуци виолине/ За ухо испод маховине.“ Опирање теорији (поезије и књижевности), ослањање на свежину дијалеката и неке мање хваљене песнике, који су Васовићу блиски по другачијости и језичкој свежини, ослонци су тих песама, као и многе звучне игре, спољашње и унутрашње риме, који његове стихове подједнако испуњавају динамиком и игривошћу, детињастошћу и ведрином. А целокупно песничко искуство у четири стиха и у једном трену може бити исказано песмом Седим, самац, која гласи: „Радије но љубит тетоважу сисе/ Седим (самац) на обали Тисе// Није ни самоћа лоша/ У одсуству песничких олоша.“
Лични, интимни, готово приватни тон шестог циклуса даће најбоље песме ове књиге у насловима Контрабас, разлаз; Екран, вучји син; Левант, и две последње песме, без наслова.
Голицач табана је ручни рад зрелог песника, друмовника, како би једном другом приликом рекао Небојша Васовић. У посусталу српску лирику, која се са све мање разлога дичи тврдњом да је срж савремене српске књижевности, он враћа, као и сваки пут кад објави нову песничку књигу, немир и пркос, инвенцију и незадовољство. Небојша Васовић, једноставно не може и не треба другачије да пише (другачије) песме – сем ако то сам не пожели!