Бранко Анђић
SHARING

У доба Фејсбука и осталих друштвених мрежа, реч из енглеског језика sharing, деоба, постала је нека врста глобалног жаргона, као имејл или софтвер. Подразумева се да је поделити нешто са другима политички и друштвено коректно, као знак доброг савременог васпитања. Данас се информација не чува за себе него се несебично дели са другима. То помало подсећа на омиљену реченицу наших старих учитељица, кад би ухватиле неког вицкастог ђака да се кришом нечему смеје; ваљда из страха да сама не буде предмет подсмеха, спремно изриче истрошену фразу: „Шта је смешно? Реци и нама, па да се сви смејемо!“ Једном сам заиста одговорио: „Нећу. Желим само ја да се смејем!“ и, наравно, био сам кажњен због те дрскости. Или сви – или нико! То је демократски бо- тон сваког друштва које би да негује једнакост или барем да се таквим представља.

Све информације, озбиљне или неозбиљне, научни радови или блупери, дижу се на „зидове“ Фејсбука, шаљу се имејлом, појављују се као линк на модерним енциклопедијама Гугл и Јутјуб. Добра карикатура – да је сви виде; нежна слика тек рођених близанаца који се на дан рођења држе за руке – обилази истог дана читав свет; добар виц, брука, поруга, изјава, шире се електронским медијима као шумски пожар по медитеранској четинарској шуми – јер се данас све дели; то је смисао комуникације, као што се некад говорило да се није десило оно о чему новине нису писале.

Имам друга Џоа, Њујорчанина, левичара, залуталог пре више деценија у Латинску Америку из претежно романтичарских разлога борбе против неједнакости. Кад смо год заједно у ресторану, он би да делимо храну, а често и пиће. Да их „шерује“ – много пре друштвених мрежа у које се сви упецају. Мени је то у прво време личило на последицу неодлучности странца који није сигуран у свој избор, жељног да проба укусе које не познаје. Касније сам схватио да је то део његове личности. Макар јели хамбургер и пицу, кад дођемо до пола, треба да заменимо тањире и да своје оброке поделимо. То је демократски, другарски и несебично. Тако је право, да нико не прође ни боље, али ни горе. Кад се све дели, сви имају исто. Лично, радије једем оно што сам изаберем. Некад сам расположен за гурманске подвиге, некад бих само да преживим до следећег дана, понекад ме привлаче јаки, егзотични укуси, а понекад крајње благи. Али ме дефинитивно никад, баш никад, не привлачи да неко други, уместо мене, одређује шта ћу да једем. Било да погодим или да промашим, желим да сносим личну одговорност за уживање или за разочарење. Рекао бих да је то поштено. Није право да се на другог љутим што ми нешто не прија.

Џо не разуме зашто већ годинама одбијам његове понуде да поделимо наше оброке. Могу да поделим флашу вина или пива, пре свега из квантитативних разлога; толико далеко иде моја спремност да му изађем у сусрет. Али Џо је типичан Јенки који не мари нарочито за добар каберне и најрадије се налива кока-колом или фантом. Уз добар одрезак, мени је то страшан промашај. Наше могућности да све делимо тако се драстично смањују. Имам, међутим, и друге разлоге.

Пре неки дан сам гледао на спортском телевизијском каналу репортажу о њујоршком маратону. Или је то био маратон у некој другој метрополи, Сао Паулу или Токију – свеједно: идеја је иста, слике људи у спортској опреми, претежно аматера, смењују се, увек је ту и неки снимак из птичје перспективе који показује колико је тај спортски догађај масован и шаролик. После следи низ кратких сведочанстава учесника. Једно ми је посебно привукло пажњу: „Мислим да сви треба да се укључе у овај маратон јер је то једно фантастично искуство које треба да поделимо“, рекла је жена за коју нисам сигуран да ли је учесник или организатор. У сваком случају, аргумент ми је звучао помало сумњиво: зашто би СВИ требало да се укључе и поделе једно искуство зато што је изузетно позитивно? Шта бива ако се, на пример, укључе људи са срчаном маном, особе са дисајним проблемима, или – да не идемо у крајност – свет који просто не воли спорт? Да ли ће за њих, такође, искуство бити фантастично? И најзад, да ли је то искуство фантастично за све који учествују само зато што је тако масовно, што га сви деле? Јер чини се да је у томе снага аргумента: искуство постаје боље, ако га сви поделимо. Сетио сам се мојих оброка са Џоом: ниједно јело није имало бољи укус само зато што смо га обојица пробали. Барем не мени.

Шта ако се усудим да изнесем један политички некоректан, себичан контра-предлог: зар баш ником неко искуство није боље управо зато што би било, на пример, јединствено? Изузетно, само његово? Управо зато што га не дели са другима? Ко има информацију, има моћ, признају стручњаци за комуникацију и информатичари. Како то да повлашћена информација коју бих могао да имам није слађа управо зато што је други немају? Схватам – залазимо на опасан и непопуларан терен разлика, али зар то није ђаволски привлачно? И зар нешто што сви деле и о чему сви имају мишљење зато не губи макар мало од своје дражи?

У свету реклама, опште узев, иде се у две дијаметрално супротне крајности: производ се нуди или свима, или само изузетнима. Зависно од стратегије публицисте и врсте производа, одлучује се да ли ће нека роба – информација, искуство, производ – бити другима привлачна зато што је добра свима или зато што је само за посебне. Ако је реч о добром коњаку, барикираном вину, накиту – вероватно је да ће реклама инсистирати на симболици изузетности. Пожелећемо Rolex часовник и Swarowski дијадему јер нас ти предмети сврставају међу посебне, и то пре свега јер их нема сваки наш комшија. С друге стране, рекламне кампање многих планетарних естрадних звезда – популарних глумаца, певача, група – заснивају се на обрнутом трику: ја сам као и ви и као ваши суседи, „ја сам као било која девојка из мале вароши“ – говорила је Мерилин Монро, иако сви знамо да је постојала само једна Мерилин Монро. Олимпијски шампион у пливању Марк Шпиц тврдио је да је он у длаку исти као сваки просечан амерички момак – управо зато што није био такав, јер не памтим баш много момака из суседства који су се окитили са пола туцета медаља на једној Олимпијади. Осим што је сумњиве привлачности, идеја да треба сви да делимо све – опасна је обмана, ако не отворена лаж.

Да ни не помињем колико то заудара на уравниловку чије смо чари, надам се, заувек превазишли, барем ми који смо искусили комунизам, макар и онај нискокалорични, са тзв. хуманим ликом.

Данас старински, превазиђено и ужасно конзервативно звучи античка максима „Шта важи за све, не важи ни за кога“. Нема везе што ју је изрекла једна од најпаметнијих филозофских глава свих времена; данас једноставно не желимо да тако нешто чујемо, чак ни од Аристотела. Јер није у духу нове идиле са демократијом. Све у свему, демократија није савршена, али је засад најбоље друштвено уређење које смо смислили. Функционише прилично добро за велику већину нас, наравно, све док њена моћ и њен опсег не почну да се прецењују и – сходно томе – злоупотребљавају. Мислим да се друштво приближава свом савршенству ако свима пружи подједнаке изгледе да изграде свој живот; али, будимо озбиљни, далеко смо од тога да сви исто заслужујемо и да смо сви исти (подједнако паметни, добри, лепи, способни, амбициозни, спретни, духовити).

Ево ме опет пред екраном мог рачунара: прочитао сам једну заиста савршену песму Енрикеа Лина и у искушењу сам да прионем на тастатуру и поделим је са масом људи које заправо не познајем. Песма вреди да буде прочитана, али коме бих је препоручио? Немам ја појма каква су интересовања, склоности, а понајмање песнички укуси људи с којима ћу „шеровати“ ову информацију. Можда она није за свакога? Ах, знам, на корак сам од оптужби за елитистичке склоности, али исто бих се тако осећао да са мном неко подели изузетну вест о напретку у производњи аутомобилских мотора или полиуретана. Просто речено, то није за мене, и ту нити штети нити треба да се стиди, то је неутрална чињеница која ме оставља мртвог хладног, нимало увређеног што је не шерујем, и чију вредност, штавише, не разумем. Али ако се дневно гомилају такве информације, онда трпим штету од информацијске буке тог кумулативног дејства јер она заглушује мој слух, исцрпљује ме и одузима драгоцено време потребно за проналажење оних података који ме заиста занимају. Враћам се, дакле, на питање: зар не би било боље кад не бисмо баш све делили са свима? Сем тога, зар ником не побуђују сумњу конотације новог информацијског жаргона: кад се нешто баш много шерује – каже се да постаје „вирално“. Да ли стварно желимо епидемију вируса?

Може се, наравно, тврдити да теоријски сви имају права на све информације у демократском друштву и ту нема приговора; али имати право и имати користи није једно те исто. Истина је да демократизација информације шири доступност знању, али је грешка бркати ту врсту демократизације, вид друштвеног укључивања, са правом на лични идентитет који идеал бесконачног ширења информација угрожава. Јер у крајњој линији, о томе је реч кад говоримо о бескрајном ширењу опсега друштвених мрежа, о експоненцијалној прогресији шеровања.

Зато што толико волимо да са целим светом поделимо информације, искуства, лепе слике, цитате прочитаних књига, па чак и школске радове, Фејсбук годишње заради двадесетак милијарди долара. Његова главна вредност није, дакле, алтруистичка, него економска. Корисници га непрекидно пуне информацијама које процесори компаније обрађују, класификују и упоређују, стварајући савршени узорак о најмањем заједничком садржатељу – на сваку тему. Што се потом продаје оном кога занимају разни профили циљних група, од потрошача пасте за зубе до потенцијалних регрута за шпијуне. Извесни аналитичари тврде да би компаније попут Гугла и Фејсбука морале да плаћају нас, кориснике друштвених мрежа, за сваки клик и да због добијених – шерованих – података процесорским компанијама припада будућност. О парама да и не говоримо.
Зар не би, дакле, било боље да не шерујемо толико? Зар баш нико у данашњем свету, опседнутом квантитетом, не мари за квалитет? Ако масовност шероване информације и свима лака доступност процесоване, демократизоване информације представља квантитет – онда квалитет свакако мора да почива у царству индивидуалног, личног. Умерена одбрана индивидуализма није у овом историјском часу наодмет. Може се устврдити да је ренесанса наступила као последица колективне акумулације знања и богатства, али Микеланђело, Дирер, Брунелески, постали су стожери цивилизације снагом свог личног генија.

Али да не посежемо баш за тако крупним узорима: ево једног много прозаичнијег: кад сам први пут посетио Буенос Ајрес, много пре појаве друштвених мрежа, у сваком парку, дуж широких булевара, испред биоскопа, често се наилазило на симпатичне шестоугаоне тамно-зелене киоске, неку врсту стилизованих ћепенака који су продавали типично аргентинску брзу храну: ћорипан. Име му је настало спајањем две речи – chorizo (кобасица) и pan (хлеб). То је, дакле, био један укусан сендвич, много савршенији и укуснији од виршле у кифли, светски познате као „врући пас“; ћорипан је омања кобасица испечена на роштиљу, уздужно преполовљена и зачињена такође јединственим аргентинским зачином за печење – ћимићури (chimichurri). Откад сам пронашао ћорипан, драстично је ублажена моја носталгија за лепињом са ћевапима на кајмаку. Визионари не би били то што јесу кад не би први схватили у ком правцу се свет креће и од тога направили добар посао: десетак година касније, зелени киосци су порушени, поотварани су Мекдоналдс и Бургер Кинг ресторани, разни хамбургер-дајнери (који нису пљескавицама ни до колена) – а ћорипани су се повукли само у озбиљне гурманске ресторане. Глобални ланци брзе хране елиминисали су конкуренцију, спонтано или плаћено. Крајњи исход: – чак и у Буенос Ајресу, постојбини најбољег меса, сви једемо хамбургере, онако баш демократски, и кад зажмуримо и угриземо гњецаву земичку са пластичним, сувоњавим и9 потпуно безукусним млевеним месом, немамо појма да ли смо у Шангају, Бостону, Бечу или Мадриду. Или у Буенос Ајресу који се, авај, одрекао своје јединствене брзе хране и у име шеровања осиромашио гурмански свет за једно аутентично сибартиско искуство.

Једини који од тога имају ћара су произвођачи свега за све. Реч је, дакле, о монополу а не о демократизацији. Гугл, Фликр, Фејсбук, Инстаграм, Вејбо и можда још шачица фирми задужени су да све информације шерују сви људи света. Од тога праве банку података која боље познаје кориснике од њихових мајки. И која, дакако, бива уносно уновчена. Што се корисника тиче,та бујица се претвара у какофонију која не штеди него троши време потребно људима да би из мора података издвојили неколико лично потребних. Чак се не може рећи „Остало је тишина“, јер није – него бука! Заглушујућа.

Мада је лакше гугловати један појам него га тражити по прашњавим, гломазним и тешким, а често застарелим енциклопедијама – теже је одупрети се информацијским дигресијама које са свих страна навиру са екрана рачунара, уз рекламе или без њих. Јер праву информацију, процесовану, селективну, имају управо они који наводно једино и недужно омогућавају свеопште шеровање. Big Brother & holding company, само без јединствене и нешероване Џенис Џоплин.

Хоћу моје ћевапе у пљсекавици на белановачком кајмаку, мој ћорипан у Буенос Ајресу, франкфуртер у Франкфурту, харинге с мајонезом у Скандинавији, севиће у Андима, арепу у Каракасу и Боготи, акараже у Баији, гирос у Атини, шаварму у Истамбулу. Нећу да једем, пијем, мислим, гледам, радим једно те исто што и сви други, на сваком месту у шерованом свету који неће због тога постати ближи ни приступачнији, већ досаднији. (крај)

(Из дневничко-есејистичке књиге у припреми У међувремену)