lamisil defense powder lamisil ads diflucan 150 mg buy online lamisil y sporanox

Александра Димитријевић
НЕПОМИРЉИВИ КРАЈЕВИ СТВАРНОСТИ

Полазећи од тога да „сваки објекат има два аспекта, један опште познат, који опажамо скоро увек, и други спектрални“ , уметник Зоран Велимановић постиже изузетност четврте димензије сликарске идеологије, приказујући је као реалност, али у различитим аспектима њеног изражајног тоналитета. Користећи се геометријском шемом и перспективом, уметник на својим радовима приказује атмосферу пластичне, метафизичке усамљености. Код њега су фигуре без лица, тужног тела, укомбиноване на фантазмагоричним бићима. Архитектонски простори на Велимановићевим сликама указују на неку врсту имагинарне позорнице; постављени су тако да у сваком тренутку ишчекују драму, раскидајући са свим уобичајеним менталним навикама посматрача. На овај начин Велимановић ослобађа оне мале естетске специфичности и, попут Де Кирика, своја дела пушта у једну сасвим нову визију магијског реализма. Једноставан и апстрахован цртеж, као и уметниково умеће, дискретно појачавају осећај стварности, док,истовремено, негирају њену вероватност.
Ова дела настала су са идејом мимезиса снова, попут неког колажа, у којем је сваки елемент видљив са различитог дијапазона. Уметник смешта композиције тако да често буду симетричне и благо фронталне, са ликовима анфас или у профилу, приказане у надреалном руху са таквом прецизношћу, да их је лако упамтити и као такве – необјашњиве. Попут магијских колажа, Велимановићева дела приказују један континуирани простор у којем визуелна загонетност слике не побуђује интересовање посматрача, већ то чини сам одабир актера слике и начин на који их је уметник јукстапозиционирао.
Као по дефиницији надреалног, и на овим делима се може видети деловање чистог психичког аутоматизма којим се бележи специфични диктат мисли, где је присутна свест о лому између уметности и друштва, између спољашњег и унутрашњег света, између маште и реалности. Због тога се сва снага на сликама усмерава на тражење посредника између ових крајности. Уметник поставља пред публику основни проблем проналажења елемената духовне реалности, које је приказао на својим делима каослучајне слике снова препуне значења.
Поетика аутоматизма пренесена на ликовну чињеницу потакнула је уметника на откривање низа поступака за избегавање превласти свесне моћи у стварању уметничког дела. Међутим, не ради се о традиционалној слици. Овај тип надреалистичке слике не приближава две чињенице које су сличне на одређени начин – већ две удаљене стварности. Уметник крши природне и друштвене законе дајући слици живот на тај начин. Дакле, управо то је његов циљ – да приближи два наизглед непомирљива краја стварности и на тај начин ствра снажан шок. Ова дела задиру испод површине доминантих културних модела, имају моћ да ускладе супротности и уједине парадоксе, и подстичу жељу за откривањем нових аспеката живота. На тај начин надилазе се могућа географска и временска ограничења, попут неке врсте гротеске.
Присуство бујајуће и изванредно разнолике и импозантне појаве, учинили су спонтаним, искуство чудесног на Велимановићевим сликама. Уметник је користио управо тај аспект чудесног као тезу за стварање осећаја отуђености и тишине. Конструисана природа надреалистичког на његовим делима стоји насупрот данашње учмалости, јер је уметник преокупиран најпре унутрашњим животом и психологијом људске маште и ума. Кроз његову уметност, аспекти магијског реализма повезани су са материјалном стварношћу, и чврсто укорењени у данашњи начин егзистенције. Велимановић посматрача довoди до неодлучности између природног и натприродног објашњења догађаја који су на слици постављени, док се на ликовима његових фантастичних створења и маникина, може сагледати једна врста елегије и равнодушности.
На својим делима уметник не оправдава мистерије датих догађаја. Он препушта да натприродно продре у свет разума и, попут поменутог магијског реализма, представља свет у којем магијско и реалистичко неометанокоегзистирају. Својом фотографском сликарском техником вешто приказује несугласице света који је растављен и поновно састављен, и то према обрасцима халуцинације. Велимановић, попут Ренеа Магрита, указује да су његова уметничка дела успешна тек тада када не постоји објашњење узрочности или значење које би задовољило знатижељу проматрача. Посматрач који на слици тражи једино оно што жели да нађе, никад неће пронаћи оно што надилази његове преференције. Међутим, ако мистерија сликеуспе да га ухвати у замку, поништиће сва његова објашњења и довешће га чак у стање панике. На основу тога могло би се закључити да – уколико оваква делакод публике у било ком тренутку изазову панику – то значи да би их требало поставити на виши постамент, као привилеговане садржаје које побуђују изванпросечну реакцију.
„Тако они траже уоколо значење да се избаве из неприлика, јер не разумеју шта би требало да мисле кад се суоче са сликом…Они желе нешто на шта ће се ослонити, да им буде угодно. Они се желе ослонити на нешто сигурно, тако да се могу спасити од празнине. Људи који траже симболичка значења не схватају нераздвојну поезију и мистерију слике.“
Ако се Велимановићеве слике посматрају са намером да се открије шта значе – неће се назрети идеја. Само дело може да скрива поруку која је велика, али не и на први поглед уочљива. Уметник на својим радовима користи метафоре и метонимије, и веома слободно њима манипулише. Он се игра са границама и сличностима, у свом мистичном стварању просторно нелогичних ситуација и фантастичних, хибридних објеката и бића. На тај начин, аутор обнавља ауру магијског реализма и надреализма, и то као аутентични анегдотски и наративни – сликарски језик.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *