Александар Петровић Бабић
НЕПРИСТОЈНА МЕЛАНХОЛИЈА
ЕВИН БЛУЗ
једино што имаш је своје тело
и безброј начина
да му нанесеш бол
и претвориш
га у песак
који ће залутати
у баршунасту косу
икона модне индустрије
једино што имаш су радни дани
који се сударају у бескрајном низу
као кликери
бајатог хлеба
и потпис на документу
који говори кога ћеш волети
једино што имаш је трење
између љубавника
које ће са првим свитањем
постати иловача
на којој ћеш саздати дом
за све оне који долазе
једино што имаш су уплакана деца
која се пењу на твоја рамена
док покушавају
да дохвате
пурпурну заставу плаценте
над нама
од њеног финог ткања
сашиће бескрајну врећу за спавање
за сву своју браћу
и сестре
коју ће дозвати
са древних обала
они желе да се врате натраг
раскину уговор живота
склопљен
под тако неповољним
онтолошким
условима
не очајавај
ни ти
ни ја
не сналазимо се најбоље
у овом
тераријуму
копрцавих сенки
и ознојених зидова
поглед на божију собу
не нуди спас
воајерске фотографије човечанства
плакати филмова
снимљени
у његову част
свети стрипови
нагрижени
соларним ветровима
достојне су успомене
астралног тинејџера
знам да смо тек задоцнели
домаћи рад
Јахвеа
притиснуће своју Васељењу
уз жамор груди
док жури
на жути аутобус
у тихом селестијалном предграђу
и дрхти на помисао
да ће поново
пасти семестар
разумела си,
једино што имаш је душа
и безброј начина
да постанеш
мање од онога што јеси
НЕПРИСТОЈНА МЕЛАНХОЛИЈА
то су готово двоструке
Христове године
сада само озбиљни играчи остају
нема регресије
на сисање палца
или играње са остацима
обилног недељног ручка
буди те лош сан
супруга по бутини просипа кечап
наместо циклуса
каже,
све је у реду
настави да спаваш
али паника пулсира у дну кревета
преузима твој облик
шупља и пуна крви
излази на пролећну вреву
градске променаде
лажно се представља шетачима
као ветеран свих ратова
тражи трансфузију времена
мами згодне тинејџерке
међу хладне зидове хаустора
и отима
годину по годину
оргазам по оргазам
тело по тело
нада се исцељењу
које се изненада појављује
из масних дојки
и од срца чини дирижабл
уперен
ка бескрајно
високим сводовима
и ја сам гледао како пролазе
лења студентска сунца
како нас одвлаче
у погоне
и канцеларије
како се бедеми васељене сужавају
у перверзни
загрљај тескобе
и ја сам осетио како је музика
у мојим ушима заспала
убајатила се
и окрунила
као предратни хлеб
на уснама горштачке глади
и ја сам схватио да слушам
исти саундтрек живота
написан након
зачећа
на Хвару
да нисам љубитељ успомена
и да не верујем
у преображај
без бола
и милион квинтала динамита
сада само озбиљни играчи остају
траже трансфузију времена
маме згодне тинејџерке
међу хладне зидове хаустора
и отимају
годину по годину
оргазам по оргазам
а када додирнеш девојачко тело
пред тобом
осетићеш да си
загрлио себе
као усамљеног младића
и да је твој страх
опет млад
СКАЛПЕЛ ГРАДА
жене у најбољим годинама
за нову младост
носе у наручју
малене псе
и заносе куковима
слично клатну
моје прашњаве ципеле
молитва су земљи
једина
побожност
која ми је остала
упркос малодушју зрелости
скроман сам
нисам постао светац
у тридесетој
цитирам
живе песнике
и тешим се снобизмом
гризем усну
до оне фине линије
између притиска и бола
свет је армирана
кутија бомбона
коју треба
разнети
експлозивом
неки ратови те одушеве
други сурвају у очај
огласио сам се
у локалном часопису
ко ће
уместо мене
убрати анђеоске репове
са врха водоторња?
у повратку
његово тело постаће скалпел
и пресећи
нежносиву
кожу асфалта
није то самоубиство
више утопија
али јавио се читав град
над немим
променадама
живот се контраховао
до грануле
растворене
у шољици
инстант чаја
одмакао сам се у страну
и пустио пахуље
да падају
на моје украдено лице
опустеле улице годе
сваком странцу
дајте анестезију земљи
која ће у себе
примити овај град
само је стрпљење
трајније
од Помпеје
и њеног пепела
БЛУЗ ЈУЖНОГ ГОТАМА
и опет тај пролећни блуз
утроба је џубокс
постао си саундтрек улице
или бар
одјавна шпица
субверзивног филма
време је,
за панични напад
на плесном
подијуму
од сомота
за анафилактички шок
на ускршњем ручку
за добру тучу
на периферији
у блоковима од алабастра
и опет тај пролећни блуз
очи су рибе
положене у врело уље
искачу
и завлаче се
у најпрљавије џепове града
време је,
да поправиш хиљаду грамофона
спасиш безброј плоча
из комесарских бункера
спасиш Готам
од блузера почетника
суочиш се
са асфалтном ајкулом
која је дошла
и по твоју кост
или научиш
да довека
жонглираш ксалолом
и клечиш
коленима меким као алге
пред индустријом
дигиталне забаве
време је,
да доживиш оргазам
на највишем месту у граду
док балансираш
голим табанима
на жлебовима
винила
да са ужасом
останеш сам у тишини
испод илуминације
амблема
Суперхероја
и кажеш оно
што нико
пре тебе
није рекао
и опет тај пролећни блуз
скидаш
лудачку кошуљу
и облачиш свој
свети плашт
данас си полу-бог
и нико те не може купити