Нада Топић
MORPHO AMATHONTE

 

КАКО СЕ КАЖЕ МАЈКА?

– Како се каже мајка?
– Mère.
– А море?
– Mer.
– Па то је исто.

***

Моја мајка је оток, а не mer. Оток на отоку. Зовем је сваки дан чим завршим с послом, између два и три, „deux et trios“. Кад нема сигнала, изађем из говорнице и чекам. Онда опет бирам исте бројеве, али на француском.
– Дааааа?
– Ја сам.
Она зна да сам ја, али ипак упитно растеже глас. Видим је у уском мрачном ходнику поред огледала како отреса пепео цигарете у плави тањурић с дупинима. На рубовима златним словима пише „Сунчани поздрав с Јадрана“. Њена рука се тресе и пепео пада по поду, по босим ногама.
– Јеси ли боса?
На то не одговара.
Ниси ме зато назвала, мисли и отпухује дим себи у лице. Изгледа много старије од својих вршњакиња и под очима јој висе двије тамне врећице коже као тоболци у клокана. У једном је сестра, у другом сам ја. У њима нас је и донијела на оток.
Ја се тога не сјећам.
Једног љета сам се пробудила и запливала.
Ma mére о томе не прича.
Ma mére никад не прича о важним стварима. Осим о једној. О томе како је сестра побјегла.
– Отишла је ноћу, без ријечи, без поздрава! Какав је то начин? И тебе је оставила.
Увијек то наглашава.
Једног љета сам се пробудила и сестре није било. Тражила сам је по свим собама. У ормару није било њене одјеће ни црних кожних ципела са сребреним копчицама. Послије сам мало плакала. Стварно је отишла.
– Хоће ли се вратити?
Ma mére не одговара. Подигне ме у наручје, чврсто стисне и шапне ми у ухо: „И тебе је оставила.“

***

Говорим углавном ја.
Кажем јој да сам добро, да учим језик и да је мајка mére.
– Како?
– Mére.
– А отац?
Њега нема.
Нема ни сестре па ни њу не спомињем.
Кад сам јој рекла да идем у Париз, Ma mére је слегнула раменима и дубоко узадахнула. Ништа ме није питала. Она сама је била заувијек усидрена у слану немоћ која је из мора испаравала и нагризала јој очи и сан, од које је хрђала и нестајала.
Да се и не примијети.
Дан по дан.
– Ако мораш, иди. Назови некада.

***

Ma mére више нема тијело, само глас.
Напукли глас у плавом телефону.
Кад завршимо разговор, никад не каже „бок“, само спусти слушалицу и оде.
Шкљоц.
Сунчани поздрав с Јадрана.
Замишљам како разноси пепео цигарете босим ногама.

СЕСТРА КОЈЕ НЕМА

Ма мèре не зна зашто сам овдје.
Не зна ни Jean.
Само Yordana.
Писмо које сам добила још тамо на отоку, послала је она. Била је ту и њезина адреса.
Mme Yordana Perrin
Rue Hélène Brion
Paris, France

Нисам разумјела ни ријечи од свега. Не разумијем пуно више ни сад, а овдје сам већ три мјесеца, trois mois. Француски је тежак. И морам махати рукама и ногама да би ме се разумјело.
Jean је стрпљив.
– Како се каже сестра?
– Sœur.
– А сестра које нема?
– Хм… Sœur qui n’existe pas?

***

Спавам у кревету у којем је спавала и она. Само једну ноћ, каже Yordana, и онда је отишла. На столу је остало писмо и мала ружичаста цедуљица с мојим именом и адресом. Тако ме Yordana и пронашла.
– Само је о теби причала, Ирена. О дјевојчици коју је напустила. Адресу је оставила намјерно и писмо, она се мучи, не зна другачије. Јако је несретна. Mon cœur, штета што је тако отишла.
Под јастуком је бијела коверта и пет пресавијених листова.
Узимам по један лист прије спавања и читам.
Дође ми као таблета.
Као молитва.

***

Сваки тренутак је потрага.
Готово узалудна.
Sœur qui n’existe pas.
Зрно кукуруза.
Ma mère је далеко и сама је. Од тога ми се плаче понекад. Још више ми се плаче кад се сјетим да она више не плаче. Кад је оплакала очеву смрт, пресушила је као корито ријеке љети. Сестрин одлазак исплакала је без суза.
На сухо.
Очи су јој још црвене.
И пеку кад их погледам.

MISSION IMPOSSIBLE

Најмање се може рећи о најважнијим стварима.
А изговорити то на француском за мене је немогућа мисија.
Mission impossible!
Ипак са Simonom се лако споразумијевам. И с Nizar. Симон је у локалу скоро сваки дан. Испочетка сам га се плашила, а сад се тако веселим кад га угледам. Долази у одијелу као да је сваки дан свечаност, приредба.
– Што данас славиш, Simon?
Jean га увијек зафркава.
Он се не љути. Подигне руку на поздрав, сједне, узме новине и чита. Онда гледа испред себе, у ријеку, у дрвеће, у кораке пролазника. Подсјећа ме на споменик палом борцу који су однијели са трга и полегли у траву иза наших кућа. Сестра и ја смо брале цвијеће које му је расло из ушију и носница и сједиле на његовим жељезним грудима. Иако је пао и даље је био усправан. Стваран. Некад бисмо се иза њега сакриле кад би нас ma mère дозивала. Сестра је потајно пушила њене цигарете и држала ми руку на устима. Псссссссссссссссст, чут ће нас! Послије би ме шкакљала по врату и пазусима, све док се не бих расплакала.
Simon све заборавља.
Двапут ме пита како сам. То ми одговара.
Вјежбам и понављам за њим:
„Nous sommes nos souvenirs.“
Ми смо своја сјећања.
Његова су избрисана, а у мојима је увијек сестра.
Њена црна коса на јастуку и црвени лак на ноктима.
Сњегуљица.
Иза којег од седам брежуљака?

***

Nizar долази недјељом ујутро. Попије прво каву са Jeanom-ом, па с Yordan-ом, а онда ми све исприча. Прво у кога се тај тједан заљубила. Онда о својим пријатељицама.
– А ти Ирена, имаш ли некога? Таква љепотица!
Јеан се смије кад Низар поставља питања на која сама одговара. Сви се смијемо. И Nizar с нама.
У свему што Nizar прочита из талога ипак лежи нека истина. У мрвицама.
Прошлост је црна и замућена.
Кућа је далеко.
Оно што нам се у будућности не свиђа, згњечимо и полижемо прстима.
Смијемо се.
Недјељна јутра у Паризу су најљепша.

***

Сутра се све наставља.

***

Толико непознатих ријечи за које ми требају нови покрети, нова кореографија.
И толико питања.
Жели ли она да је нађем?
Sœur qui n’existe pas.
И зашто је отишла?
У писму нема одговора ма колико пута га прочитала.
Ma mère сигурно зна.
Али неће да ми исприча.
Шкљоц.
Сунчани поздрав с Јадрана.
Мале тајне су црвене бобице које прсну од слаткоће. Велике тајне су црне рупе које треба добро затворити да кроз њих не пропаднеш.
Sœur qui n’existe pas, која је твоја тајна?

(Одломак из романа)