Мила Медиговић Стефановић
СВЕТЛОСНE ПОРУКЕ НАД МОРЕМ ЉУБАВИ

Жељко Медић Жац: Двојеручица
Књижевно друштво „Свети Сава“, Београд, 2018.

Пратећи развојну линију поетске продукције Жељка Медића, не можемо да занемаримо контекстуалну чињеницу да су сва његова „тражилишта“ љубави почињала с узвишења над морским видицима одакле су видљивији поетизовани хоризонти. То је најтананија осматрачница погледу у сопство и затомљене скривалице песничке душе. Медићев поетски планетаријум осветљава траг комете а ту светлост песник депонује у стваралачко складиште; одатле га расејава и „утројава“. Некад је то у тренутку надахнућа – а често у континуитету сличних мотивских преокупација које пратимо од стихова из прве књиге Побуна симбола. Људска ситуираност на глобусу, под окриљем неба, зависна је од положаја звезда – код Медића се асоцијативно везује за звезде љубави. Ученик те звездане ватре креће се између трња и камења, овоземаљских препрека. Жедном песнику, врућег срца, довољне су воде и кише осећања. Његов чамац плови морем љубавних немира и отуда рањивост душе. Лирска селекција из регистра емотивне естетике открива посебан сензибилитет, а тада песнику остаје да осликава песме бојама чежње и остварености у емотивном животу.
Одабравши наслов нове збирке Двојеручица, песник је понудио загонетну мотивску преокупацију. Једно од решења налазимо у експликацијама Драгице Ужареве: „Када се с овим насловом сусретнемо, пре него се удубимо у читање песама њиме обухваћених, остајемо упитани у каквом се односу налази Медићева двојеручица у односу на Богородицу Тројеручицу. Да ли је реч о овоземаљској доброчинитељки, или је пак реч о некоме ко би требало да представља антипод Тројеручици.“ Понуђено решење налазимо у следећем интерпретативном ставу: „Овом речју песник је истовремено хтео да нагласи и сличност и разлике између оне која љубав и утеху пружа човечанству и оне која исто то понавља у микрокосмосу лирског субјекта ког често можемо идентификовати са песником.“
Трагом разрешене дилеме ходамо песничким стазама и отварамо претходну збирку песама. Постоје две двојеручице, једна је именована као последњи циклус збирке Апнеја из 2016. године, а друга означава наслов најновије песничке књиге. Мотивско ткање двојеручице у Апнеји вуче нити из Медићевог предива љубави, тој љубави нуди огртач у коме се од хладноће света склања „У њене руке од ватре / Топлије“. Оптика песничког микрокосмоса је верни пратилац уметника речи на свим путовањима: „И када бих морао у овом отићи трену / Само бих сећање на њено лице / Понео на пут“. Духовно биће припада сличном створењу – налик Божанском, њихов сан је првотно у небеским висинама да би завршио у похоти: „У савршеном распореду разбацујемо ствари које / скидамо / И лежемо на кревет као на размештени сплав / Који сведочи о таласима // И како се све на површини у неком тренутку умири / А нека дубина у нама тек тад неће да се стиша // Ми зарањамо у крвотоке све до крвног зрнца“. Наведени стихови могу само да се вину у прозрачност хоризонта посредством Медићеве медитеранске душе. Потом следи потрага и критичарска оптика нуди могућа решења која се настављају у песмама Двојеручице.
Нова збирка је компонована из три циклуса: Тражилишта, Сасвим обичне речи и Непознате азбуке; палета вољења је једина понуда песничком перу да на белом папиру остане траг уласка празнине у пуноћу срца. Спољни свет и унутрашња затомљеност утицали су да песник успешно развије крила љубави и у рефлексивном пасажу искаже опрезност у досезању пожељне висине узлета до станишта љубави: „Теби… која улице претвараш у реке а градске / тргове у мора / И сваку собу у којој смо били у још / неоткривена острва / Прилазим увек као потпуно нетакнутој / природи / Пазећи да неком непромишљеном речју / Или неопрезним покретом / Не оскрнавим урођену / Невиност у теби // Јер ти си дете / Изгубљено у шуми / И ти си шума најдревнијих моћи / Која ме својим дисањем све дубље води / Ка највећим страховима мојим и најслађој / победи / Предати се у потпуности жени и признати / свима да волим“ (Двојеручица, стр. 12).
Залог чистог срца је сигуран гарант свих улагања у биће љубави, а то је видљиво кроз регистар метафоричних конотација у поезији Жељка Медића. У „ризницама речи“ исходи су варљиви, ако је песнички субјекат неповерљив. У тмини оптерећења над питањем – колико су трајне љубавне испуњености, песник варира сопствену упитаност. Место са кога се узлеће у орбиту заноса вољеним створењем предочено је сликом лептира на усамљеном цвету, ту ишчитавамо доследну песничку поруку. Путања је кроз песников свемир:
И направи круг око сунца
И буде галаксија која светове прогута
И не зна да стане и ни у чему се не завршава
./.
И моја се мисао отме и одлута
./.
Али кад отвориш очи
Или ме кроз полусан потражиш руком
Све што је бесконачно склупча се у речима
./.
Ту сам љубави ту сам (ДВОЈЕРУЧИЦА, стр. 14)

„Обале“, „острва“, „заливи“, мореузи уских улица, светионици прозора, амфоре испуњене житом, уљем и вином, ниско растиње… регистровани су као ехо доживљаја стварног мора из поетске биографије. Aurora Borealis – светлост северних мора призива се као нестварна фасцинација:

У расцепима између пољубаца и осмеха
Очи нам од задовољства запегаве
И магнетне се покрену буре
./.
Видео сам аурору бореалис када си
размакнула завесе (ДВОЈЕРУЧИЦА, стр. 21)

Компатибилно вредносно просуђивање Медићевих поетских творевина омогућава пробрани језик којим су писане. Ова модерна поезија преобраћа садржаје из сфере профаног у сферу узвишеног поимања деликатног људског осећања. Осликавајући зидове своје усамљености ликом изабранице, песник исцртава знаковну мету свакодневног постојања. Аутор има свој црнутак, сличан оном што је закопао Јовица Аћин у башти своје биографије: „Вече пре него што ћу отићи из родног краја, а да се никад више у њега не вратим, пошао сам до места где је скривен у земљи лежао црнутак. Узећу га и понети са собом. У њему је читаво моје детињство. Копао сам, али црнутка није било. Да ли је могућно да га је неко други нашао и однео.“ (Кроз башту и остала умишљања, Јовица Аћин, стр. 37–42). Коинциденција или песничка случајност, можда је Медић постао власник тог истог црнутка:

Али ето,
Копајући по ранцу
Јутрос ми је опет дошао под руку
Један мали црнутак од прошлог лета (ДВОЈЕРУЧИЦА, стр. 27)

Лета лирике слична су свим Приморцима, а стене, песак и белутак повод за распевавање над „вртовима љубави“. Вртови су одраз власника који засађује биље поезије у башти уметничке егзистенције.
Разлиставајући песнички подсетник Жељка Медића, пронаћи ћемо помен на Ану Карењину – Русију у „црвеној композицији“ оног воза испод чијих точкова самоубици нема спаса. Је ли песник умишљени Вронски? Или је у питању Селма која не сме да се нагиње кроз прозор. Овде је место да се аутор прекори за раплинутост и непотребно тражење сличности са трагиком вољења, кад њему иде добро на путу свиле љубави и заштитничког бдења над драгом.
Поента распевавања песниковог „љубавног Случаја“ најистинитије потврђују стихови о потрази и срећном исходу из завршнице песничке збирке Двојеручица (стр. 52):

Једном у животу
Догодило ми се да упознам жену
Као ретку врсту за коју сам мислио да је
изгубљена
Све док се нисам сударио с њом као са
плутајућим острвом
Које је остало изван свих уцртаних
поморских путева.