Јевгениј Чигрин
БАЛКАНСКИ БЛОКБАСТЕР

 

БАЛКАНСКА

Дуж кеја сабласти се гласе,
Међу њима и оне што духови су места.
Бедем за оног што на крсту нас спасе,
За тврђавом… Као зрела невеста
Бели се јахта, чамци, бродила,
Испуњавају се мусава предграђа светлом,
Капије пристаништа музика прожегла,
Изливши се из крчми по рају месном.
И немајући с ким купиновог вина
Ја стигох до првих алегорија:
Софокловим очима до чашице дна?
Бродом бити локалних акваторија.
Баш ту где је Атињанин на нечем радио –
Крвава трагедија! Шта рећи о том?
Баштован певао а Грк мировао
И растезао китару знојним летом.
А ја сам мајстор фразе у којој живот ђипа,
али пада чим се на ноге осови…
Приобалним светом мирис јода штипа,
Као дечкића анапести и јамбови.
Као музика од које би, за нит,
Могла да настане ваздушна поема.
Свето море, као оловни кит,
Цвеће и прамење магле, које рукама
Потрти не можеш, а тек некоме казати
Хвала за загрљај поноћни,
И нешто што ће се испод речи сазнати
У променади до небеса моћних.
И тако се згоди тај живот у мени,
У ком се Серафим и деца смрти
Стапају ко један у европској магли
И сравњују рачуне по библијској црти.

КОТОР

Сенама и сабластима у Котору је дом.
У сени цркве Светог Луке одстојах ненаметљив…
Шта осећаш док пали ватре у том
Унутрашњем дворцу тежак ћутљив?
Шта је то за тебе кад израња Творац
У пределу литица и звоника крај мора?
Котор је сав ко млетачки венац…
Сумрак ко сиромах што нема избора.
Вече ко уморне речи на крају
Живота што промиче налик на вал… Последњи дах
Хтео бих у том нежно-назубљеном рају…
Иза кафанских застора млечнобели звездани прах.
Корак до кафане пуне људског жагора,
Корак до неба, ако се пажљиво у небо загледаш.
Зеленило змајско на врховима гора,
Дође ти да по капљицама узбрдо се даш.
Дође ти да прођеш кроз градић
И улијеш у поток тишине што саздао је Бог.
Живот се разлива ко чарања стихић.
Како га оно зову? Судбина? Или само Југо-исток?
Шта сада? Да остане муза у магли?
У Котору анђелак у зеленилу се роди,
Сени ходе по животом застртој земљи,
Сабласт у кафани приземној спи.
Толике волео, да бих доспео у приморски град?
Замршено је све: никога да утеши…
Шта сада, јер још проживети сам рад?
У Котору се нека случајна песма смеши…

ЈАДРАНСКА

Испијена жута чашица сунца,
Јадранска киша отвара рил.
Молим те, љубави, само без суза –
Проћи ће ускоро тај смешни пир.
Живот је лош? Не, већ је добар!
Али усамљен, као звук трубе
На старом CD-у. Заливај барабар
Море и обалу и слово „бе“.

Да су нам шкрге, у морском таласу
С рибом би се и јастогом дружили,
Нешто прикладно локалном лососу
После поноћи говорили.
У лакој измаглици, али не Андромеде…
(тротачки се баш накупило…)
Рибама и сличнима – моје респекте,
С галебом у стиху ми је баш кренуло.

Киша дотура таласе мору,
Могрен пун плажа у облаку керозина,
Вода засипа куће и флору,
Маријину кулу и кулу од жбуња.
… Живот ме ломи већ ноћима:
Смрт у лице погледах, а не сних,
И зазвецках разодевен кључевима,
И запалих, као свећу, стих.

Ја прочитаћу, а ти послушај,
Све остало је већ дану иза,
Гледати рубљем застрти крај,
Море гута кишицу за…
Чунку, фрегату, никако шкуну,
Налик на љубав, што не гледа на…
Море таласима шиба лагуну,
И оловно је у мојим очима.

ЈЕВГЕНИЈ ЧИГРИН је песник и есејиста из Москве, аутор четири збирке стихова и пете у припреми, један од најпрестижнијих представника савремене руске поезије. Његови стихови су преведени на тринаест језика и добитник је више значајних књижевних награда националног и међународног ранга. Преведене песме део су циклуса под називом Балкански блокбастер.

Избор, превод са руског и белешка о аутору
Владимир Коларић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *