Данијела Ковачевић Микић
ВИШАК ЉУБАВИ ЗА ЉУДЕ СА ОЖИЉЦИМА

 

Јелена Ћусловић: Снови за будне
Ammonite, Београд, 2017.

Прва књига Јелене Ћусловић необична је по много чему: по храбрости да се пише о љубави или жудњи за њом и њеном одсуству, односно усамљености душе (теми због које су и искусни приповедачи падали у клопку патетике или тривијалности); по стилској виртуозности, поетичности, лепршавости и разбокорености реченице коју обично не очекујемо од почетника; по неочекиваној употреби елемената различитих жанрова и књижевних родова (басне, алегорије, драме, поезије); по више него очигледној тежњи ка писању романа, чему ова збирка претходи као стилско вежбање; по неодустајању од тога да се пише „без фолирања”, без наглашене фикционализације која писцу омогућава да се дистанцира од наратора, тј. скрије иза његових леђа – искрено, из душе, са много нескривене субјективности и аутобиографске грађе (јер само што се проживи изнутра може да гане читаоца); због чега би је критика лако могла сврстати и у тзв. женска пера, тј. женско писмо; потом по снажном убеђењу да књига (и писање и читање) одгони демоне страха и патње и бола, и да је књижевност чаролија која нас буди и радује, чинећи да ожиљци у нама мање боле док нас извлачи из соба са решеткама, биле оне стварне, у болницама, биле скривене у нама самима.
Рођене из фејсбук-бележака, приче на први поглед делују самостално, чему доприносе и различити типови приповедача и разноврсне временске и наративне перспективе – смењује се нарација у првом лицу мушког или женског рода са приповедањем у трећем лицу свезнајућег приповедача, било о јунаку или јунакињи – али сви ти различити тонови суштински представљају само октаве једног истог гласа, што указује и на могућност да се мотиви и теме ових прича врло брзо групишу у романескно штиво. Томе у прилог посебно иде прича Мала двојка, у којој јунак уочи 52. рођендана проналази једну карту из шпила (симболика броја 52, али и свих других бројева) и у сивило живота – у којем више нема храбрости да ризикује, нарочито не зарад неизвесне љубави – уноси нову живост доводећи у везу своје успомене, своје животне приче, са бројевима на картама, што омогућава преплитање хронолошког и ретроспективног приступа (од сећања на детињство и родитеље до прекинуте љубавне, ванбрачне везе у 51. години живота). Осим што је оваква наративна конструкција више него захвална за окосницу неког будућег романа (или сценарија за филм), она је послужила писцу и да активира метафорички потенцијал и бројева и ознака на картама, те је у наратолошком смислу ово једна од најкомплекснијих прича у збирци.
Тема која опседа све јунаке ове књиге је љубав, и то љубав дата из помало наивне, романтичарске, можда баш књишке перцепције великих и трагичних љубавних прича (иако се потенцира тежња ка обичности честом употребом контраста необично/обично) – љубав као апослутно прожимање супротности, као откривање сопственог срца и душе у другоме, као потпуни склад, као једина лепота. Тема љубави се прелива у дугиним бојама кроз збирку: од еротски снажно дочаране љубави која траје 18 дана, а за којом се жуди и чији наставак се чека осам година, преко брачне љубави доведене у кризу десетогодишњим трајањем – до одлуке донесене једне вреле летње ноћи да се пронађе љубавник, која од духовитости прераста у велику тему уметничке инспирације. Вишак љубави која не може да се дозира указује на трагичну чињеницу да је тешко пронаћи модел у који би се укалупила сва љубав без остатка. То трагање за нечим што нам недостаје омогућава писцу снажне метафоре о препознавањима и међусобним сагласјима, али и о трагичном лутању у којем понеко и изгуби пут и себе (што је као реализован троп приметно у причи Људи с ожиљцима), о неспремности да се ризикује и изађе из безбедне зоне, о љубавима које су и тројке и четворке иако је љубав по природи ствари само уметност у двоје.
У збирци доминирају приче у којима је централна тема комплексан мушко-женски однос, спој различитости које се воле и које наносе себи и другима ожиљке и бол, али и љубав у свим својим варијацијама: као успомена од које се живи или као сећање на страствену везу или као тражење излаза из брачне клопке (Крушка) или као одлука да се оде или као чекање помирења и сагледавање сопствених грешака (нпр. у изузетној, драмски напетој и на композиционом контрасту заснованој причи Осми дан у недељи), као сан и уметничка инспирација (чување доживљаја у написаним речима), али и као љубав у трећем добу (Властимир са трећег) или трагична љубав мајке која очај због погинулог сина лечи пеглањем (у ефектној, трагичној карактеризацији мајке у причи У ишчекивању). Прихватајући изазовну тему од које многи писци, нарочито женског рода, с правом беже, Јелена Ћусловић је изабрала сопствени начин како да не склизне у нискоразредну литературу, како да избегне патетику и понављања. Учинила је то пре свега стилом (који сведочи о томе да је писац по образовању филолог), језичким изразом који врца од метафора и казивањем које више догађај скрива него открива, тј. који оставља недоречености у које може да се учита и читалац, а посебно реализацијом тропа и активирањем жаргонизама – на пример, израз „бити у елементу” постаје основа приче Основни елементи о двоје који се воле, најпре као вода, потом као ватра, па ветар… Због таквог приступа, много је поетичности у изразу, у фином настојању да се пронађу необични спојеви и да се преко речи не прође тек тако. Јер цела књига је суштински сведочанство да писцу речи много значе, због чега је приметан и велики број лингвистичких метафора (у којима се љубавни однос тумачи и анализира помоћу граматичких или стилских категорија). Људи са ожиљцима у књигама могу пронаћи упориште за борбу против демона страха, патње, туге…
За писца, писање и читање су чаролија и радост претакања живота у речи. Као да тек изливен у речи, живот заиста бива. Трагање за смислом и разумевањем себе и живота, заправо је трагање за речима. За илустрацију ове одлике књижевног рукописа Јелене Ћусловић најбоље је узети причу Укрштене речи. Полазећи од енигматског феномена укрштенице, она на развијеном контрасту хоризонтално-вертикално психолошки прецизно и стилски виртуозно описује вечиту жудњу и жеђ за оним другим, другачијим од нас, с којим бисмо се прожели тако да се тај сусрет може описати само необичном глаголском кованицом „утишинити”. Заиста, која би друга реч тако ефектно дочарала фасцинираност препознавања и осећања блискости душа, пре физичког додира, која додиром расте у уметност?! Уметност трајања у двоје, али и уметност уопште. Између љубави и уметности као да је знак једнакости. За обе треба таленат, обе су дар који не добија свако, обе треба препознати, па неговати и развијати… Обе су неисцрпно врело, али и неухватљива лепота и крхкост. Та блискост љубави и уметности код Ћусловићке се појављује на различите начине, од конкретног у причи Отварање изложбе до метафоричног наговештаја суптилно исказаног у причи Љубавник.
Када је реч о техници приповедања, могли бисмо закључити, поигравајући се насловом приче Тишина у рикверц, да у већини прича доминира ретроспективан приступ, поглед у рикверц, у којем се, најчешће кроз развијене метафоре, анализира љубав post festum. Технички најуспелије приче су управо оне чија конструкција почива на реализацији тропа, попут Укрштених речи или приче Лифт у којој се свакодневном брачном сликом спремања и кашњења, физичким простором, тј. станом који је на десетом спрату и лифтом, дочаравају различитости и кризе или изазови десетогодишњег заједничког трајања. Каткад, осим вишка љубави, постоји и вишак речи у којем писац има потребу да нацрта читаоцу тумачење употребљене метафоре или да додатно протумачи поступак свог јунака, али када неко тако вешто комбинује речи и доноси реченице у којима се може уживати и када су истргнуте из контекста, онда тај вишак речи не смета, већ напротив, читаоцу представља књижевну посластицу. Управо је реализација тропа као основа стила оно што је највећа литерарна вредност овог књижевног првенца. Јелена Ћусловић успева да на узбудљив и необичан начин одабере метафоре које су у потпуном складу са одабраном темом и да их доследно, целом причом, развија и богати. У том смислу можда је најизразитији пример видљив у причи Љубав једног посластичара, у којој се и љубав и живот сликају и тумаче богатом ризницом речи из посластичарске струке (вештина живљења као кулинарско умеће слагања горког и слатког, белог и црног, стварања чаролије од патишпања до фине глазуре). Међутим, није само актуализација тропа вредност ове приче. У њој су, као и у неким другим причама, приметни и Ћусловићкини погледи на књижевност – поетика читања између редова (и као метафора односа међу људима, али и као поглед на књижевни стил); прича има сложену конструкцију у којој се најпре представља јунакињин живот до смрти, из угла њеног унука (дакле, од тренутка до којег сежу унукова сећања), а потом се наводи 2018. година као година из прошлости у којој се догодио за јунакињу кључни тренутак који ју је заувек променио. Сложености ове приче, осим различитих временских равни, доприноси и употреба различитих наративних перспектива, од приповедања у трећем лицу свезнајућег приповедача (у чијем је фокусу јунакињин унук и његов живот са баком од које учи занат, али и вештину читања између редова, тј. вештину живљења и вољења, тачније прихватања самоће), до приповедања у првом лицу једнине женског рода, у којем се чује јунакињин глас из младости.
Виртуозност и лепршавост израза који је зачињен наглашеном метафоризацијом, каткад и поетичношћу (у којој се писац и свесно поиграва речима, на пример архаичним, у краткој поетској прози Песма по старински), сложена психолошка карактерисања јунака, недовољно искоришћен, а веома ефектан драмски потенцијал (уочљив нарочито у причи Осми дан у недељи), вештина да се тема продуби лингвистичким средствима (активирањем вишезначности речи које припадају одабраној теми), али и искористи као конструкција приче – јесу суштинске вредности ове прозе која открива писца о чијој стваралачкој младости сведоче и повремене слабости; оне не умањују узбудљивост читања и вештину држања читалачке пажње, попут вишка речи видљивог у накнадном цртању значења или тумачење догађаја тамо где би сам опис догађаја био ефектнији. Да ли је наглашено „женска”, емотивна боја израза и код наратора мушког рода слабост или не, остаје да одговоре читаоци. За аутора ове препоруке за читање наведено има своје књижевно оправдање. Наиме, честа лирска „надгорњавања” (вербална надмудривања и надметања) мушког и женског лика у метафоричним играма замењивања срца, откривају да у правој љубави нема поделе на мушко и женско, већ да је суштина у истовременом препознавању себе у другом, и другог у себи. Да ли је то наивност или опсена, постаје небитно ако уноси боје у живот, ако гради уметнички свет, ако представља радост, по цену експлицитног тумачења једне од јунакиња да он (њена љубав) који се препознао у њеним причама није у њима онакав какав заиста јесте, већ онако чаробан и маштовит какав би могао да буде. Писац речима пегла неравнине проживљеног живота и (не)остварене љубави. И у том одговору је и кључна вредност ове књиге која нам у произаичну стварност, често лишену лепоте и радости, уноси светлост љубави и чаролију игре и стварања.
Најизразитијим књижевним одликама прозе Јелене Ћусловић – погледу уназад, фокусу на психолошкој карактеризацији, развијеној метафоричности израза и склоности више ка анализи и тумачењу односа међу ликовима него самом представљању догађаја, најбоље одговара лирско-медитативни наратив. У њему се откривају и лирски пасажи, и елементи фантастике, и зачињеност хумором, и својеврсни метафорични ребуси, и драмски успели и напети дијалози… Али, ауторка каткад изненади потпуно другачијом темом и техником приповедања, што потврђују баснолика алегорија Правда за маслачак у којој се критикује испразна демагогија и узалудност свих промена на српској политичкој сцени; или пак песма у прози Треба чврсто утемељена на анафори „требало је”, са суптилним контрастом у поенти насталим само променом глаголског облика „треба” (ефектна употреба лингвистичких појмова у стилистичке сврхе не чуди, када се зна да је ауторка преводилац и некадашњи наставник).
Понека прича изненади лепршавим, наивним, детињастим дијалогом (радовићевска игроликост почетног дијалога приче Замена) и сувише прозирним метафорама (замена срца, Цвета, нови падеж – љубатив), али чак и те, условно говорећи, слабије приче све време држе читалачку пажњу и изазивају емоције и читалачке реакције, па је јасно да је реч о писцу чији је приповедачки дар и потенцијал несумњив, што ће наредне књиге, будимо сигурни у то, и те како потврдити. До тада, читаоци ће се и сами уверити да је реч о писцу заљубљеном у речи. А љубав се не може сакрити пред будним сневачима са ожиљцима и траговима „који се словима не могу умирити већ у осами душе оживе и плешу”.