Стефан Пајовић
ЛИНИЈА КОЈА НЕ ДЕЛИ

Ана Ранђић: La Linea
Бернар, Стари Бановци: Београд, 2017.

Објављивање прве збирке је само по себи доживљај, како за песника, тако и за критику и нову читалачку публику. Задовољство у случају збирке La Linea тиме је веће што можемо читати песме настале још деведесетих година прошлог века, и тако пратити на временској линији развој стиха Ане Ранђић. Линија је, како то наслов и предговор указују, кључна реч за ово запажено песничко достигнуће. Она је алузија на популарну анимирану серију чија је једноставност њен главни разлог популарности. Ауторка у италијанском цртаном филму и судбини њеног главног јунака Барум Барума проницљиво очитава метафору живота самог: вођеног туђом руком, а опет домишљатог и допадљивог. Такве јесу све песничке црте, односно појединачне песме Ане Ранђић. Оне балансирају између стварности и песничких снова уоквирених метафором, попут шава, спајајући свакодневицу са маштом.
У духу наслова, читава збирка обилује референцама на популарну културу, па тако Вуди Ален налази своје место у заплету две песме, интертекстуално премошћене. Како је ауторка гимназијски професор књижевности, не чуде ни бројне референце на друге писце, попут Т. С. Елиота, Марсела Пруста, Албера Камија, као и Бранка Миљковића и Ивана В. Лалића, између осталих. Добар део песама је пропраћен записом о месту и години настанка, што нам, како смо већ истакли, омогућава да пратимо развој песникиње и онда када то „званично“ није била (опет, ко па икада официјално постане песник?). Метафоре у ранијим песмама су поприлично „сирове“, иако им не мањка квалитета. Базирају се на чулним осећајима света: „слузави пужеви пењу се уз ноге“ или „крај стомака имаш ожиљак“ понаособ представљају осете на којима почивају песме из којих су цитирани. Такође, приметно је да је свака песма уоквирена попут личне исповести чиме добија на веродостојности код читаоца који се у великом броју случајева може сложити са симболиком коју запажа ауторка.
Иако је могуће пратити временски след, песме су поређане по ваљано образованим тематским поглављима: La Linea, Омиљени хаику, Ваздушна опасност, Покрет и Разливена слика. У последњем поглављу срећемо песму „Рендгенски снимак“ која савршено илуструје како су све песме преплет стварности и маште којима је песникиња испрва изложена и које потом настоји да преточи у стих. Разделном линијом одвојили смо фактографску приповест од импресије тог догађаја:
Није ми било добро,
Па је доктор направио
Рендгенски снимак.
_____________________
Показало се да срце куца,
Желудац преради све што унесем.
Кроз мрљава места на снимку
Тек се назире начета душа,
Поплава тишине.
Читава збирка је прожета оваквим замишљеним линијама из ока песникиње. Одлазак код лекара и обичан рендгенски снимак повод су за потрагу за душом у необјашњивим али смисленим „мрљама“. У песми Црта помиње се кардиограм који помешан са стиховима загребачке новоталасне групе „Хаустор“ даје метафору живота самог: „Ми ходамо по црти“. Та црта може бити све од пуке „напукле равни бетона“, па до „кратког реза / између светова“, што су стихови којима се збирка завршава. Ови стихови су одличан пример дијапазона метафора изнетих у песмама, које се све врте око дводимензионалне линије у коју је песникиња сместила небројане тродимензионалне светове.
Црте и цртице Ане Ранђић кроз форму исповести носе снажну поруку читаоцу који се индиректно позива да исцрта сопствени пут. Фасцинација невидљивим цртачем постоји и огледа се у свакодневном које никада у песмама не застрани у баналност, већ је напротив и те како осмишљено, попут последњег поласка воза који је симбол неповратних сећања. Заправо, путовање сопственом линијом као вођицом захтева колико машту, толико и одговорност, сажету у дистиху: „Оно што спремим / Морам да поједем.“ У том међукосмосу између фикције и појавног света, збирка La Linea велича све црте људске личности које делују пре као шавови, него границе.