Александра Димитријевић
УМЕТНОСТ КАО НЕОПХОДАН ИЗРАЗ ЉУДСКОГ ИСКУСТВА

Сама друштвена сфера у току своје инертне еволуције, последњих година долази до извесног стадијума кризе, тако да се нашла скоро у потпуности изван граница реалног. Упливом модернизације, свакако се олакшава егзистенција, али се на тај начин подстиче и пасивна деструкција социолошког амбијента. Својим задирањем у питање колико декадентно технологија и медији могу да делују на заједницу, уметница Катарина Недељковић предочава проблем модерне социолошке идеологије.
Њени радови представљају неисцрпну тему и питање – када је све почело и због којих све чинилаца се данашња комуникација (не) одвија. Човек је почео да мења све оно на шта је навикао, да се мири са оним што није волео да види, где су свакодневни елементи потрошачког друштва пружали неочекиван доживљај оку. Ови поремећени сегменти функционисања натерали су друштво да се, на дату ситуацију, једноставно привикне. Оно што је оваква егзистенција постигла, уистину је само пуко трагање, које последњих година проузрокује потпунo инертну еволуцију.
Катаринини радови пуноћом облика, ликовном тачношћу и загаситим бојама не отелотворују само сопствену реалност, већ реалност у свом изворном облику, без замене видљивог оним уметничким, али где је то уметничко итекако присутно, у облику ауре и идеологије за коју се Катарина бори. На сликама је облик фигурације постао сагласан са емоцијама уметнице, које буде нову замишљеност код посматрача. На радовима се опажа ликовно уобличено самопоуздање, смелим избором и комбинацијом тонова. Интимни тренуци одишу љубавном херметичношћу, са само једним извором светлости, углавном без наглашених жустрих покрета. Актови, некад равнодушни а некада агресивнији, алудирају на оно на шта су заправо млади људи свели своју комуникацију – на отуђеност и бесциљност. На овај начин Катарина уметност приказује као самосталну делатност, која гради читав један свет, у којем би се могли наћи одговори или решења за тренутну ситуацију социјалне и духовне интровертности. Овакав начин стремљења ка одређеном одговору, представља оличење уметности која усмерава посматрача на то да уметничко дело постане подстицај за размишљања и осећања, имајући за циљ да проузрокује промене садржаја човекове егзистенције.
Одређена декадентна збивања последњих деценија допринела су томе да се свака област друштва зарази нетрпељивошћу и све мањом вербалном комуникацијом. Разматрају се и односи човека наспрам друштвено-политичких стремљења, који на крају проузрокују углавном само бес и немоћ. Млада уметница заговара публику да се ближе упусти у слике и увиди на који начин је неопходно да се комуницира. Да ли је проблем у све већој пасивној агресији и насилној разједињености друштва и младих уопште, или пак у све обимнијој неправилној ангажованости? Катарина, својим сликама указује да се путем уметности могу одгонетнути барем поједини сегменти ових питања, и да уметност треба да живи као неопходан израз људског искуства и важно средство људске комуникације.
Служећи се како мултимедијалним пројектом (који представља цртеже и просторну инсталацију), тако и класичним академским приступом уља на платну, указује на самог субјекта, који је све мање субјекат, а све више поље у којем се надмећу комерцијални садржаји који условљавају животни стил. Оно на шта уметница скреће пажњу јесте и напоменути садржај, односно порука, коју концепт њених радова носи. Дакле, садржај је примарни, суштински елемент, док форма, у којој се тај садржај огледа, представља његов израз. Реторика њехих слика подразумева материјалну способност успостављања значења и преношења поруке.
Експериментишући новим приступима, цртањем и убацивањем елемената модерне технологије, уметница својим радовима излази у тродимензионални простор. Сви радови као епицентар садрже људску фигуру, чија је улога да дочара стање свести у данашњем времену. Црно-бели цртежи, рађени угљеном, указују на савремену слику унутрашњег стања човека. Такав цртеж, у комбинацији са „уметнутим“ предметом који светли и примамљиво сија, одлично назначавају наметнуте стандарде урбане интелигенције која у центар пажње ставља свет ствари и материјалну реалност.
У свом начину изражавања, Катарина указује на „нове“ принципе живота, борбу између хармоније и дисхармоније. Радови наводе посматрача да сериозно преиспита начин функционисања, као и своје приоритете. Спонтано читање њених радова није довољно, јер радови не поседују само рецептивно, већ и креативно и интерактивно поље којим се посматрач може у потпуности упознати са идејом за коју се уметница залаже. Фигуре на радовима симболички нагоне гледаоца да се са њима идентификује, као и да преиспита сопство чије су вредности често изопачене. Потреба за подстицањем дијалога и стварањем могућности да их посматрач употпуни, једно су од основних начела њеног пројекта. Онај који посматра, прихвата улогу протагонисте, јер није више неутрални сведок. Интерполацијом реалних предмета или материјала на површину слике, Катарина враћа уметност на утилитарну компоненту, ослобођену социјалних императива, где својим радом, критикује и указује на све лошије стање свести друштва. Ова два велика универзума, данашња комуникација и уметност, испољавају своју снагу – или пак своју немоћ – на дијаметрално различите начине, али истом силином, и постојаће увек, у сваком историјском току и у сваком времену. Рушећи читав устаљени систем представа, навика и мерила, ова уметница позива публику да се упусти у шире и садржајније читање слика. Да публика изложеним делима приступа, као при тумачењу одређених алманаха, јер ће на једино тај начин, ваљано схватити шта комуникација данас заправо подразумева. Истражујући сам појам слике у савременом свету, који се не може замислити без визуализације идеје, Катарина Недељковић у својим радовима износи неке од основних промишљања по питању разматрања промењеног статуса, смисла и функције слике. Оно против чега се бори јесте идеја да уметност постане само пуки предмет посматрања, јер као таква, била би фиксна, без мистерије и потенцијала за било какве промене. Да ли је данашња комуникација конструктивистичка, да ли оно што представља комуникацију може да дâ одређена решења за економичније и културније човеково станиште, и то у време све веће духовне и друштвене дисхармоније? Све су то питања којима се Катарина већ дужи низ година бави и за која, својим приступом и идеологијом, нуди могуће одговоре.

Подели објаву

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *