Драгиња Рамадански
О ЈЕДНОМ РАСКОШНОМ ТУМАЧЕЊУ РУСКE КУЛТУРE

Намера нам је да овом приликом укажемо на савремену тенденцију надвладавања методолошког догматизма у презентовању материјала из историје културе. Реч је о тимском, интердисциплинарном, некомерцијалном образовном пројекту http://arzamas.academy/ посвећеном хуманистичким знањима у орбити свеколике рускости. Вођен амбицијом пружања што је могуће већег избора релеватних информација, уз успутне учинке депатетизације и (само)критике, Arzamas окупља претежно младе и врсне стручњаке и предаваче, али не презире ни субкултурне жанрове („пушкице“, шараде, квиз-питања, разнолику интерактивну копродукцију смисла). Свака култура може и треба да издржи таква игрива, зачикивања, када се суочавају аргументи за и против, уз позив публике на сарадњу.
Већ и сам назив сајта цитатно обиграва око свог главног савезника и инспиратора – новаторског удружења руских литерата спочетка XIX века, усмереног против школе архаиста, коју је, средствима књижевне пародије и карикатуре, ваљало дезавуисати. У том историјском, ћириличном Арзамасу, млађани лицејиста Александар Пушкин играо је улогу главног трикстера. Рекли бисмо да се културолошка критика савременог латиничног имењака и даље одвија под неприкосновеном пушкинском егидом, односно по законитостима распојасаних и разиграних жанрова. Персифлажа и травестија, упрошћавање мотивације, хипербола и синегдоха, очуђавање – пред нама је препознатљиво делотворан тумачењски филтер за руску и успут и друге културе, које су на разне начине у додиру са њом. Нико не може да оспори учинковитост оваквог приступа – јер другост, а поготово овако расположена, разиграна, колоритна не може се искоренити или ућуткати, са њом треба рачунати. Снажне и аутентичне културе, каква је руска, не могу апеловати на сопствену савршеност и безгрешност, већ разноврсност, ширину, дубину, и неизбежно суочавање са одразима својих културолошких актаната у другим културама.
Вероватно није мудро а ни могуће противити се духу времена. Људи старије генерације, који се још сећају недигиталних времена, ту су да посведоче свој пораз пред генерацијама које знају само за дигиталне процедуре. А зар и сами нисмо имали искуство винтиџа, у односу на „оне старије“? Лепо је возити се кочијама, али се авионом брже стиже. Одавно не пишемо гушчијим пером. Говорећи о секуларизацији културе као о иреверзибилном и по њу кобном процесу, Берђајев истиче: „У епохи цивилизације култура и даље живи у квалитетима а не количинама, она силази у дубину“ (Берђајев, 1989, 242). Култура, као и црква, „не занемарује гробове отаца“, док цивилизација нема предака, поноси се изумима данашњице, где је „све прилагођено за употребу данас“ (Берђајев, 1989, 219).
У актуелној ситуацији померања од стварања ка трошењу, јасније нам је него икада да се цивилизација и култура прожимају као средство и циљ. Цивилизација као хардвер, култура као софтвер, у оближју тезе да снаге цивилизације могу постати и противкултурне (Коковић, 1993, 102). У условима данашње сарадње филологије и технологије (електронске библиотеке, машинско превођење, тренутачна атрибуција текстова, електронски речници, аутоматска провера правописа и др.) повећава се и информатичка култура специјалисте-филолога. То налаже и нове дидактичке сценарије, баш као и нови стил живљења и учења.
Мада управо у култури обично видимо израз људске слободе (насупрот тлачењу од стране економије и политике), чувар наше слободе налази се у несвесном: једино се кроз Ид ослобађамо свих окова. Интернет је добар савезник тако схваћеног фројдизма. На адреси о којој је реч отварају се табу теме, изриче се неизречено, руска култура доспева на Фројдов кауч, колективно несвесно долази до гласа, па надати се, и излечења. Та другост је у култури ванредно добродошла и ефикасна. Да би се из ове ситуације извукла немала добробит, потребно је да посматрана култура поседује толерантност, духовитост, самокритичност, аналитичност, луцидност, да прихвати сва своја лица и наличја, и да сазри као колективна вредност: да посегне за валидним контраргументима, најзад. То не може запуштена култура, то не може необразована популација, то не могу људи који не знају стране језике, који имају навику да прећуткивањем истине регулишу свет. Хтела бих да верујем да се другост образовног пројекта Arzamas садржи претежно у генерацијској раскованости, односно да тоналитет приступа културолошким темама (надасве духовит, младалачки, свеж, игричав, на махове чак лишен знакова поштовања), на занимљив и инспиративан начин, подрива овештале вредности.
Механизме пародијског снижавања најбоље упознајемо у поглављу Како писати руску књижевност (уџбеник за класике почетнике), где се демитологизује нешто тако тајанствено као списатељска слава и углед, сума препознатљивих проседеа, који су довели до успеха. Педагошки учинци паметног упрошћавања закучастих проседеа су велики. Парнас постављен наглавце, зналачка експертиза, која смањује растојање између обичних смртника и богова. Младалачка визура која разодева Писца буквално до кошуље и гаћа, подвргавајући га, уместо птичјој, жабљој перспективи.
Импонују и шаљиве инструкције које на пријатан, голицав начин спајају јавно и тајно, ниско и високо: Како написати ремек-дело, Како правилно узимати мито, Како васпитати голуба поштара, Како назвати будућег кнеза, Како изигравати сеоског песника (илити Сергеја Есењина), Како организовати двобој, Како постати бесмртан, Како читати Хлебњикова, Како преводити књиге, Како правилно склопити династијски брак, Како се свађати (са компјутером) око Петрових реформи и друго.
Тај исти спој неспојивог (жовијалног и лакомисленог са одговорним и озбиљним), који почесто претвара обичну анкету у Роршахов текст, одликује и интерактивне квестове: Преживите све револуције, Склопите витеза трансформерса, Склопите авангарду из делића, Генератор женских дневника, Мемори са Романовима, Емоји са Пастернаком, Да ли добро познајете совјетску свакодневицу (атропологија заједничког стана), Нађите столицама куће, Погодите животињу из бестиарија, Погодите сликара по потезу кичице и др.
Поменимо још неке интерактивне меније. Љермонтовизација поезије нам показује како би изгледала дела чувених песника да их је написао Љермонтов. У задатку Руска тројка треба заменити традиционална три стуба руске империје – самодржавље, православље, народност – субјективном тројком, која би могла бити управо негација те одиозне традиције. Вук, коза и купус из познате питалице, бодре нас да безбедно превеземо на другу обалу реке по три руска писца, чију омразу би ваљало наслутити.
Шест заповести соцреалисте (у древном библијском жанру „таблица“) предочавају кључне поетичке законитости фамозног стваралачког метода, балансирајући на граници персифлаже онога „шта каже догма“ и онога „шта каже наука“. Филозофски пароброд у цифрама евоцира протеривање „инакомислећих“ интелектуалаца из СССР 1922-23. године. Сазнајемо да је то негда тужно пловило недавно извучено на невски кеј и претворено у популарни ресторан.
Мањак игривости сведочи о временској дистанци, о поступку ироније уперене против сваког идолопоклонства, о младалачком цинизму као одговору на цинизам историје. Другост је овде пробитачна имаголошка алатка, јер даје прилику културама да се огледну у кривим огледалима карикатуре, пародије, сатире. Могуће да је то нека врста баланса, попуњавања белина, у духу културолошки релевантог „а сада мало ја“ (у том смислу је веома илустративан блок о хомоеротској култури у Русији). И о руском национализму сазнајемо неке смешне моменте. Природа руског антисемитизма („Јевреји нас не воле и сметају нам да градимо снажну руску државу“) своди(ла) се на ресантиман поводом обичних квота: „Данас више нико не завиди магистрима наука, па нема ни антисемитизма“.
Поменимо и Синхронијску таблицу светске историје током 10 векова (IX-XVIII в.). Листајући је, уочавамо да се на Западу ређају позната имена као: Бекон, Марко Поло, Фрања Асишки, Петрарка, Сервантес, Пјер Абелар, Бах, Микеланђело, Леонардо да Винчи, Коперник, Галилеј. Са руске стране, све сами велики кнежеви и по који послушни митрополит са четји минејима. Постаје упадљиво да је Шекспир савременик Ивана Грозног, а Сикстинска капела парњак руске дилетантске „шаторске“ архитектуре. Да, дотакнута је неуралгична тачка руске културе, али и духовита апорија о корњачи и зецу: Русија касни за светом, али га можда и претиче, ако замислимо историју као стадион огледања надисторијских стваралачких снага.
Сва руска књижевност XIX в. у 230 сличица на најбољи начин обнавља педагошки капацитет „пушкице“ – специфичног, вековима осведоченог мема, са симпатичним упрошћавањем комплексних појава у подсетник од цигло два-три реда. Хуморна симулација ученичког резоновања у спрези са инфантилизмом и одраслим цинизмом. „Те и те године Толстој се жени Софјом Андреевном, и сада има ко да преписује Рат и мир седам пута“.
Мозаичној понуди информација која нас запљускује и очарава сликом, речју, звуком, бојама – изазовно је приступити и с позиције лова на трагове евентуалне хегемонистичке позиције. То подразуемва реконструкцију идеолошке, културолошке и педагошке стратегије којом се руководи уредништво Arzamas-а.
Поетика пародије и ироније поседује капацитет за критику, али и банализацију и вулгаризацију. Ако целокупна руска култура зависи од перспективе нових арзамасоваца као тумача, то свакако налаже испитивање њихових мотивација и односа са руском културом. У духу оне народне: не пада снег да покрије брег… овде је свој траг показала млада популација руских филолога и културолога, растерећена обзира aли и опреза.
Другим речима, ми, као примаоци поруке, учествујемо и у њеном декодирању, и тумачењу њеног симболичног, али и несвесног, омакнутог значења. Насловни епитет „раскошан“ може представљати тек први утисак о понуђеном материјалу. Ако одмакнемо са размишљањем у датом смеру, он може неосетно склизнути у правцу антонима – „еклатантан, ноторан“. И епитети „младалачки“, „тимски“ могли би се извргнути у своје супротности – „овештали“, „дириговани“. Тако би се разочаравајуће затворио продор у један дивотно упакован, и даље за многе тајанствен, медијски раскошан културолошки садржај.
Aлесандро Барико је, пишући о новој „варварској“, осећајности, имао на уму управо младу генерацију, која се налази у својеврсном процепу. Овај суптилни стилиста је Име руже Умберта Ека назвао првим варварским романом, јер га разумеју и они који нису читали Аристотела.
Полазна тачка Барикоовог размишљања је Бенјаминова подела искуства на дубоко (Erfahrung) и површно (Erlebnis). Управо последње, које постаје предоминантно, савремену културу чини све више варварском. Ипак, „главни град варварских хорди није Вашингтон или Лос Анђелес, већ Google. Управо је ова претраживачка машина трансформисала наше искуство у нешто брзо а ефемерно, нудећи нам квантитет и јукстапозицију уместо квалитета и вредне синтезе. Значење, које је столећима везано за идеал постојаности, солидности и целовитости, отиснуло се у потрагу за новим хабитатом, у знаку кретања, ширења, путовања“ (Барико, 2013: 73).
Ово делује и као оптужба против Arzamasa и његових ментора? Осим што нас на духовит начин упознаје са светским и руским културемама, да можда ова прелепа адреса нема и друге задатке? Јер „уживаоци Ерлебниса нису оделити мушкарци и жене, осуђени да живе од низања тренутака, него институције које деле профит од испуњавања туђег времена, уз стална обећања да ће у следећем тренутку уследити нешто још боље“ (Tester, 2014, 994). Сагласно том, утилитарном, схватању, уколико доспемо до већег броја информација за краће време, бићемо продуктивнији као мислиоци (Carr, 2010, 152). Оно што је захтевало месеце и године трагања по архивама, сада се налази на један клик од нас…
Завршимо наше размишљање утешном доскочицом: неко треба и да ствара информације које се, посредством информационих технологија, све брже размењују…
Топло-хладно је основ сваког тренинга. Зашто би руска култура била изузетак, под знаком или-или. Она ваља да издржи и покуду и похвалу. И Истока и Запада. Живео стога латинични Аrzamas! У име руске и свеколике културе, која у својој орбити има и лептире, и комарце, и муве, и свакојаке акрепе.

Литература

Барико, А., Варвари, одломак из есеја https://stokinblog.wordpress.com/2014/10/02/alesandro-bariko-varvari-odlomak-iz-eseja.
Берђајев, Н., Смисао историје, Универзитетска ријеч, Никшић, 1989.
Бурлака, Д.К, Ценностно-культурологическая педагогика: путь развития толерантности в конфессионально неоднородном обществе http://rhga.ru/about_us/rector/0430.pdf
Валлерстайн, И.М., Миро-системный анализ http://www.nsu.ru/filf/rpha/papers/geoecon/waller.htm
Коковић, Д., Заборављена култура, Светови, Нови Сад, 1993.
Baricco, A., The Barbarians: An Essay on the Mutation of Culture, New York, Rizzoli Ex Libris 2013.
Benjamin, W., Charles Baudelaire: A Lyric Poet in the Era of High Capitalism, London, Vers, 1985.
Carr, N., The Shallows: How the Internet Is Changing the Way We Think, Read and Remember, New York, Norton, 2010.
Tester, K., Alessandro Baricco: The Barbarians: An Essay on the Mutation of Culture; Nicholas Carr: The Shallows: How the Internet Is Changing the Way We Think, Read and Remember, Sociologický časopis / Czech Sociological Review 2014, 50 (6).