Кристина Панајотов се одлучује за зооморфне теме. Могло би се рећи да се ова традиционална тема у њеној изведби више него икада бави композицијом, формом, контрастима, и свим осталим чиниоцима ликовног дела. Стил којим уметница гради своје мозаике је умерено експресиван, у појединим сегментима на граници читљивости, али у служби интерпретирања круцијалне садржине. У оваквим наративним везама, уметница настоји да помоћу мозаика произведе висок степен осећања онеобичене стварности, што се може појачати интеракцијом црних и белих секвенци на радовима. Кристина на тај начин постиже нову слободу, која тече импулсивном линијом камена и спонтаним рукописом. Уметност мозаика подразумева врсно познавање облика и боја, њихових односа и ефеката. Кристина Панајотов хармонично…

  Опус Ане Мутавџић конституише јединствену целину која омогућава уочавање везе између апстрахованих форми и фигуративних обриса. Разматрајући специфичну алегорију ове пиктуралне поетике може се уочити аутономија експресивне снаге. Како би Розенберг описао, ово „сликарство акције” заправо поседује незаменљива изражајна средства и поступке које апстрактно сликарство мора да поштује, а то су равнина и дводимензионалност, који у комбинацији стварају трећу димензију која пак представља уметниково сопство уткано у слику.  Радови Ане Мутавџић задржавају праволинијски и криволинијски канон у цртежу и обликовању, а истовремено колористички теже „довршавању” и „заокруживању” слике као целине. Простор који уметница обрађује говори својом жестином, попут синоптичке карте. Осцилацијом између наглашене површине и илузије неодређеног, уметница растаче…

  Перузовићева идеологија представља имагинарни однос између појединца и његовог доживљаја егзистенције. Специфичан начин кадрирања којим се сликар служи наговештава оваплоћење загонетности са једне стране и провокативности са друге. Истицање једне врсте ванземаљске атмосфере додаје сликама ауру херметичности која перципијенту скреће пажњу на минуциозно изведене делове представљених фигурација. Радови манифестују сигурну и суптилну употребу линије, која милује контуре мистичних елемената слике. Подражавајући један шилеовски дух и приступ у грађењу пиктуралне поетике, Перузовић отвара питање како да појединим фигурацијама на неким својим сликама да облик јединке, а да истовремено не наглашава ту сепарацију. Сликар са друге стране, на појединим радовима приказује симбиозу два елемента, делујући брзо и флуидно уз помоћ акрилика,…

  Иако пишем о најновијим сликама Ане Петровић, најпре неколико речи о себи: никада нисам писао ликовне критике. По професији сам филолог и писац. Али сам се бавио теоријом знакова, тако да су ми познатa учења о иконичности, индексације и симболизације знакова код Чарлса Саундерса Пирса и Чарлса Мориса, као и све оно што је као семиологија произишло из лингвистичке школе Фердинанда де Сосира: од Пјера Гироа до специфичне семиотике Умберта Ека. Потрошио сам силне године бавећи се знаковима, њиховом формом више њиховом супстанцијом, све док нисам схватио да ми уметници, стварамо ипак због садржаја и семантике, а не због форме. Онда сам семиотику заменио симболологијом, проучавајући симболе, и колективне…

  СКАНДИНАВСКИ ДУХ   Специфични културни и регионални ентитет на северу Европе по много чему превазилази обрисе скандинавског полуострва, а укључује кохерентну групу стваралаца из пет земаља: Данске, Норвешке, Шведске, Финске и Исланда. Утопијски сан ових земаља у основи је нордијске вере у социјал-демократски либерализам и свакако је дао завршни печат њиховој визуелној уметности и дизајну, уз поштовање свих практичних и естетских захтева. Било да је у питању ликовна или примењена уметност, хуманизам и есенцијализам су стубови на којима почива њихово стваралаштво. Посебан скандинавски концепт отелотворен је у данској речи „hygge“ и може се односити на људе, предмете или околину, а подразумева посебан шарм, деликатност и лежерност. Савремена ликовна критика…

  Свежина у цртању и рафинираност у схватању меланхоличних секвенци дају прозаичан и прочишћен ликовни израз на радовима уметнице Анђелке Армуш. Приказујући специфични канон лепоте, који је у супротности са класичним идеалом бујне женствености, она наглашава крхкост девојачких тела, дајући им романтичарски изглед. На свим цртежима приказане су бојажљиве женске фигуре, на којима уметница својим искуством и знањем обликује један својеврстан егзистенцијални услов којег претвара у нову врсту неспутаних емоција. Уметница гради цртеж као аутономно дело, као оно које је само по себи једна категорија безвремености. Такав вид приступања ликовном делу заправо указује да је овде реч о понављању линија које она користи као својеврсно средство у обликовању своје идеологије.…

Вануметничко значење концепта боје и композиције на радовима Жељка Ђуровића, најпре је стање или својство, супротно својству које допире из поља емпиријских и мерљивих увида у предметни свет.[1] Његов метафорички и симболички смисао вреднује се као специфичан облик природе и њених творевина. У том смислу, његови радови упућују на читање уметничког дела као на нову теоријску мисао која указује на комплексност и вишеслојност тог нелинеарног карактера ликовног језика којим се уметник служи. Ђуровићеви радови се не могу пратити једноставним и једнодимензионалним путањама, већ изискују од посматрача да прво сагледа површину, подлогу, боје, па затим предметност слике. Како би дошао до редуковања језичког материјала слике, и како би је учинио разумљивом,…

  Стваралаштво Владимира Величковића пројектује конфликтно стање егзистенцијалног грча и трагичне смрти. Негујући поетику отуђења и терора, на његовим сликама се акцентује сама уметност као напето поприште. На тај начин, Величковић као уметник, бива принуђен да указује на проблемски врх епохе у којој ствара. Његови радови представљају чврсто стилско и језичко јединство, формирајући препознатљиву пиктуралну почетку. Тамна гама не умањује звучност слика, где се специфичним распоредом пригушених и полусветлих тонова и маса, још више доприноси претећој атмосфери анксиозности. Величковићева препознатљива рукописна бравура постиже максимум у експресивности, али и у јукстапозиционирању круцијалних елемената слике. Линије удова и њихових покрета указују на минуциозно познавање анатомије коју Величковић поседује. Ако посматрамо хронолошки, његове…

  Уметница Милена Андрић на својим радовима обнавља епоху лирске апстракције, која својим пиктуралним језиком тежи оштром разграничавању предметних и фигуративних података са нагласком на сведеност монохроматске позадине. Садржај њених радова везан је за поље индивидуалног доживљаја егзотичног индијанског народа. Изостављањем општих места пуке симболике, уметница примарно говори у име комплексне езотерије којом одишу њене фигурације. Сликајући антропоморфне секвенце,  залаже се за специфичну идеолошко-конотативну сферу, којом представља дух времена кроз оптику својих схватања и свести. Крећући се у простору, са слика од минуциозног до сведеног и од појединачног до општег, уметница одстрањује трагове композиционих пунктова и своди их на цртеж. Милена на овај начин посматрачу саопштава да у њеном ликовном…