СКАНДИНАВСКИ ДУХ   Специфични културни и регионални ентитет на северу Европе по много чему превазилази обрисе скандинавског полуострва, а укључује кохерентну групу стваралаца из пет земаља: Данске, Норвешке, Шведске, Финске и Исланда. Утопијски сан ових земаља у основи је нордијске вере у социјал-демократски либерализам и свакако је дао завршни печат њиховој визуелној уметности и дизајну, уз поштовање свих практичних и естетских захтева. Било да је у питању ликовна или примењена уметност, хуманизам и есенцијализам су стубови на којима почива њихово стваралаштво. Посебан скандинавски концепт отелотворен је у данској речи „hygge“ и може се односити на људе, предмете или околину, а подразумева посебан шарм, деликатност и лежерност. Савремена ликовна критика…

  Свежина у цртању и рафинираност у схватању меланхоличних секвенци дају прозаичан и прочишћен ликовни израз на радовима уметнице Анђелке Армуш. Приказујући специфични канон лепоте, који је у супротности са класичним идеалом бујне женствености, она наглашава крхкост девојачких тела, дајући им романтичарски изглед. На свим цртежима приказане су бојажљиве женске фигуре, на којима уметница својим искуством и знањем обликује један својеврстан егзистенцијални услов којег претвара у нову врсту неспутаних емоција. Уметница гради цртеж као аутономно дело, као оно које је само по себи једна категорија безвремености. Такав вид приступања ликовном делу заправо указује да је овде реч о понављању линија које она користи као својеврсно средство у обликовању своје идеологије.…

Вануметничко значење концепта боје и композиције на радовима Жељка Ђуровића, најпре је стање или својство, супротно својству које допире из поља емпиријских и мерљивих увида у предметни свет.[1] Његов метафорички и симболички смисао вреднује се као специфичан облик природе и њених творевина. У том смислу, његови радови упућују на читање уметничког дела као на нову теоријску мисао која указује на комплексност и вишеслојност тог нелинеарног карактера ликовног језика којим се уметник служи. Ђуровићеви радови се не могу пратити једноставним и једнодимензионалним путањама, већ изискују од посматрача да прво сагледа површину, подлогу, боје, па затим предметност слике. Како би дошао до редуковања језичког материјала слике, и како би је учинио разумљивом,…

  Стваралаштво Владимира Величковића пројектује конфликтно стање егзистенцијалног грча и трагичне смрти. Негујући поетику отуђења и терора, на његовим сликама се акцентује сама уметност као напето поприште. На тај начин, Величковић као уметник, бива принуђен да указује на проблемски врх епохе у којој ствара. Његови радови представљају чврсто стилско и језичко јединство, формирајући препознатљиву пиктуралну почетку. Тамна гама не умањује звучност слика, где се специфичним распоредом пригушених и полусветлих тонова и маса, још више доприноси претећој атмосфери анксиозности. Величковићева препознатљива рукописна бравура постиже максимум у експресивности, али и у јукстапозиционирању круцијалних елемената слике. Линије удова и њихових покрета указују на минуциозно познавање анатомије коју Величковић поседује. Ако посматрамо хронолошки, његове…

  Уметница Милена Андрић на својим радовима обнавља епоху лирске апстракције, која својим пиктуралним језиком тежи оштром разграничавању предметних и фигуративних података са нагласком на сведеност монохроматске позадине. Садржај њених радова везан је за поље индивидуалног доживљаја егзотичног индијанског народа. Изостављањем општих места пуке симболике, уметница примарно говори у име комплексне езотерије којом одишу њене фигурације. Сликајући антропоморфне секвенце,  залаже се за специфичну идеолошко-конотативну сферу, којом представља дух времена кроз оптику својих схватања и свести. Крећући се у простору, са слика од минуциозног до сведеног и од појединачног до општег, уметница одстрањује трагове композиционих пунктова и своди их на цртеж. Милена на овај начин посматрачу саопштава да у њеном ликовном…

  Ликовни уметници често, а да тога нису ни свесни, у потрази за визуелним смислом, отварају занимљиве теме из различитих области интересовања – постављају питања и дају неке од могућих одговора. А можда, једноставно, следе своје пориве, а ми проничемо у суштину њихове намере. Све је, заправо, на ономе ко уметничко дело тумачи и на његовом расположењу да подстакнут истим, гради сопствени паралелни свет. У дијалогу са уметником и његовим делом, негде се дотичемо, негде разилазимо –  и баш у тој комуникацијској размени и у нашој знатижељи коју ликовна сензација покреће, јесте суштина. Уколико нас више провоцира и ставља у дилему, уметничко дело је ближе испуњењу свог задатка. Оно треба,…

  Уметник Станислав Антонић приступа специфичном начину обраде дрвета у сировом стању, претачући га у опну која задобија функцију чувара oдређеног језгра. Спонтано сагледавање ових скулптура није довољно, јер радови не поседују само рецептивно, већ и креативно поље. На тај начин, посматрач се може упознати са идејом за коју се уметник залаже. Антонићева скулптура има своју унутрашњу логику, као и свој властити скуп правила, која комбинацијом материјала (дрво и метал) још више наглашавају свој циљ. Радови овог уметника претачу се у призор који подразумева догађај ухваћен у простору, чији смисао произилази из социокултурних референци и алузија.[1] Сами називи радова показују да је скулптура у постала објекат променљивости, опирући се нормативима…

  Симболичким премештањем са вербалног, на визуелно, приказвањем усана и очију, на шпици Хичкоковог Вертига, и на радовима Невене Костић, примећује се да се њена својеврсна идеологија претаче са идеје на дело. Уметница својим радовима представља елементарни увид у то да се продукција значења, као и формација њених идејних, мисаоних или емоционалних фрагмената, или целине, остварује првенствено помоћу слике, иконички.[1]  Њена концентрација на говор ликовног дела, надилази опште конвенције устаљених сликарских принципа. Овде се сликарским приступом указује на стање вртоглавице, као основног мотива, изазване различитим узроцима, где се комбинацијом технике, наглашава и тескоба стања у којем се приказани ликови Невениних слика и налазе. Ликови приказани на радовима дистанцирају се од…

Полазећи од тога да „сваки објекат има два аспекта, један опште познат, који опажамо скоро увек, и други спектрални“ , уметник Зоран Велимановић постиже изузетност четврте димензије сликарске идеологије, приказујући је као реалност, али у различитим аспектима њеног изражајног тоналитета. Користећи се геометријском шемом и перспективом, уметник на својим радовима приказује атмосферу пластичне, метафизичке усамљености. Код њега су фигуре без лица, тужног тела, укомбиноване на фантазмагоричним бићима. Архитектонски простори на Велимановићевим сликама указују на неку врсту имагинарне позорнице; постављени су тако да у сваком тренутку ишчекују драму, раскидајући са свим уобичајеним менталним навикама посматрача. На овај начин Велимановић ослобађа оне мале естетске специфичности и, попут Де Кирика, своја дела пушта…