Радови Николе Говедарице својим концептом представљају особени ликовни језик. Колажима је уметник примарне облике јукстапозиционирао тако да им се форма не губи, створивши призвук скулптуралне моделације. Говедарица на на свом раду Жврља даје извесну живост и динамику цикличној форми из природе, чинећи да простор слике има више композиционог фокуса. Својим вишеслојним читањем и тумачењем природе и спољашњег света, уметник преноси веома разнолик и богат ликовни језик. Импулсиван, брз, експресионистичког сензибилитета, ликовни израз Николе Говедарице ствара садржајну композицију, не напуштајући истраживање доживљеног. Идеја дисонанце на радовима попут АП и Жврља 1 изведена из постулата о дисхармонији, указује на то да се уметник не бави пуким мимезисом форме, већ покушава да…

  Пола века од смрти крагујевачког академског сликара Милоша С. Максимовића[1] Милош Максимовић, академски сликар, ликовни есејиста и песник, рођен је у јеку Другог светског рата, 19. априла 1942. године у Крагујевцу у породици просветно-културних и педагошких радника. Милошев отац, Светислав М. Максимовић (1905–1945)[2], књижевник и професор историје и књижевности, након стрељања 21. октобра 1941. године које је преживео као прекобројан[3] отпочиње писање хронике-дневника Они су нас убијали о сопственом путу „између смрти и живота“[4], ужасима немачког злочина и окупатору који је „одводио у затворе, одашиљао у лагере и руднике, а кад му се хтело он је стављао све и свакога пред митраљезе“[5]. Своја сећања и сазнања – до којих…

  поводом педесетогодишњице смрти уметника   Петар Лубарда рођен је 27. jula 1907. u Ljubotinju kod Cetinja. Obilazeći Crnu Goru, umetnik ju je pamtio u slikama, на специфичан начин сећајући се њеног камена, мора и ваздуха. Лубарда је једини југословенски уметник чији се рад нашао у Историји модерног сликарства аутора Херберта Рида.[1] Путујући по европским градовима и боравећи у Паризу, Лубарда је изучавао модерне савременике све до Другог светског рата. У то доба, сликарство Европе било је презасићено правцима који су у великој мери модификовали реалност, те се осећала потреба за нечим другачијим.[2] Како због свеопштег светског бола због „хигијене света“ (како су рат често називали футуристи) тако и због…

    Уметност којом се Петар Вујошевић бави условљена је комбинацијом мозаика и појединих језичких идеолошких мотива чији се проседеи формирају у односу на уметникову замисао уклапањем идеје и материјала. Један заједнички именитељ везује стваралаштво овог уметника – камен, његова развојна путања кроз простор и време, у овом случају и кроз извесна језичка својства радова. Овај концепт уметност посматра као низ узрочно-последичних односа у којима се смењују прогресивност, анализа и изведба у виду мозаика, као крајњег продукта уметниковог рада. Када се реципијент сусретне са делима Петра Вујошевића, бива суочен са унакрсном анализом, са једне стране симболичке и естетске, а са друге – интимне и личне детерминисаности. Изражавање емоција кроз уметничко…

  Радови Драгане Franssen-Бојић попут морфолошких схема, поседују наглашену иконографију интимизма, коју уметница црпи из својих меморабилија. Наглашавајући значај својих сећања, Драгана на појединим својим графикама, али само кроз асоцијативно присуство потмуле атмосфере, обликује круцијалне елементе до чистих геометријских форми. На овај начин, она изграђује идеологију концептуалне слике, која без обзира што бива усаглашена са дефиницијом дводмензионалности, својом асоцијативном ауром задире у тећу димензију носталгичних интроспекција. Укорпорирајући одређене сегменте геометријске апстракције попут линије и бојене површине у своје радове, уметница маргинализује предмет као такав, и апстрахује главни мотив, али не у потпуности. У садејству апстракције и пиктуралне поетике, уметница гради једну врсту контрапункта временског следа, где се на радовима запажа…