• Оливера Недељковић
    ЛИЧНИ БЕСТИЈАРИЈУМ

      ВЕВЕРИЦА У ходник, тик изнад улазних врата, те зиме окачили су препарирану веверицу. Уверљивија од ње била је чак и ујакова прича да је сачма изрошавила слеђену тишину. Данима сам после стајала ту, пред њом, загледана у орах међу непомичним канџицама, обраћајући јој се час прекорно, као лопову, час као некоме ко је и сам бездушно покраден. Преклињала сам је да покуша, да смогне снаге и још једном се изгуби у шапату орахових грана што су својим сенкама успављивале снег. И тек што би ми се учинило да је жмирнула, да мрднула је њушкицом дајући знак да поново пристаје на живот, шкрипнула би улазна врата. Неко би ушао, заклоњен…

  • Борис Лазић
    ПРОСЛАВА

      САВРШЕН ДАН ЗА РОШТИЉ Прослављали су Први мај Задригли и масни Под луговима Беше нечега дирљивог у томе Да се грубе орачке шаке одморе на један дан Такве их затицах Кад год бих колима превалио Пола Европе за Први мај Проврте роштиљ уз лошу Ракију и трештање Заумног турског из транзистора Прослављали су тај дан Као да то сушта ствар је наша: та Радничка мука Касапница Чикага. Напола сељак / напола фабрички Радник чинодејствује За совром од трава: Из те приче као да изопштен сам Из тог искључен смеха Причестим се у лету Уз слику Лењина са које за ту Прилику скидају Прашину три прста дебелу   ЧИТАЊЕ За…

  • Милан Мицић
    О ЧОВЕКУ ВОДОЗНАЛЦУ И ЧОВЕКУ КОЈЕГ ЈЕ ЈЕДНОМ УДАРИО КОЊ

      1. На два дана пре пробоја Солунског фронта, 13. септембра 1918. године, добровољца из Америке Гедеона Рашету превели су у 16. чету, 1. батаљона, 2. жандармеријске бригаде те је до 28. априла 1920. боравио у крају око Охридског језера, обављајући жандармеријску дужност. Локално сећање на њега, које је ишло до половине педесетих година XX века, говорило је о благородном човеку, иако у униформи, који је знао да у земљи налази воду а који је воду која тече усмеравао тамо где треба. Тамошњем свету поменути жандарм много је помогао, а сећање на њега је ишло дотле док су они којима је донео воду могли још о томе да причају. Такође,…

  • Мирослав Тодоровић
    ЗАДЊА ПОШТА

      Касне песме   ОПИС У погледу старца који загледан у све види Ништа   ЖИВ ЛИ СИ, МИРОСЛАВЕ ВРАНА у видику песме без наслова Речи твојих пламен Слово тамно урезано у камен На пању што оста за сећање на јабуку будимку Врана Видим је с кућног прага Гледа ме као да жели нешто да каже Јутро јесење Магла долине испунила Гледамо се ја и врана два самотника на овом брду Ја застао на кућном прагу она с пања одлете Ноћ је врана коју у мраку до сванућа слушам Ставим зрневље на пањ Поједе их врана док сам у кући био Детлић се из крошње старе крушке јави Жив ли…

  • Јованка Козловачки Дамјанов
    ЈЕДАН ДАН У ЦИРИХУ СА МИЛЕВОМ МАРИЋ

      У базену сам. Пливам, а онда ме одједном пресретне питање знам ли заиста да пливам и како се плива. То што се одржавам на површини и не тонем није довољно да будем сигурна у своје пливачке способности. Не знам шта се догодило. Пливање није једино под сумњом. Када нисам у води ходам, али ни приближно као некад. Ово је бар објашњиво – вирус короне је у мом телу направио карамбол. Као што је и јасно да ако почнем да размишљам о било којој давно усвојеној вештини коју обављам аутоматски, ствари ће у трену постати забрињавајуће компликоване. Ту себи издајем хитну команду: „Мање мисли, мање мисли“, али касно! Већ сам…

  • Витомир Јовановић
    НАГРАДА ЋЕ ПРИПАСТИ СВИМА

      ОЗБИЉНА МУЗИКА Затвори очи Покушај да додирнеш себе Не нос или косу Оно место где се свест склупча Између груди и стомака У коме не постоји време У опни јā се растачу Жамор пијаце и сребрни макадам И његове границе кристално провидне Златне рибице иза кавеза продавнице У најтамнијој ноћи Са погледом на аутопут И схватићеш да је највећа превара на коју су нас научили Да имамо его и да смо различити   МАЈМУНСКА МОЛИТВА Колико се пролило црних капи ноћи У ружичасту пепељару Док сам стално одлазио Ова игра је у томе да се успоставе правила И онда да се преда допис Господу Који је уморан и неиспаван…

  • Екрем Хамид
    ГОЗБА СВЈЕТЛОМ

      * Покривености. Kада незнанац одлучи да погледа у своје давно, некадашње, превази- ђено лице. Kада несмиран се помоли да се смири. Свијет је пун листова, стабала, свијет је загрљај неба. Руке је пружио незнанац. Није дошао да моли, није дошао да се настани, у пролазу он је само. Слично је видио, и говори: Гдје год да се задесим, као да сам већ био ту. Не вјерујем зато превише у нове, никад виђене путеве, мјеста, лица. Нисам не- знанац зато. И нећу тражити да ме било ко прихвати, да почнем изнова. Ја никад не почињем, јер даван је мој почетак, јер ја само настављам, јер промјена је промјена овог једног,…

  • Мирољуб Тодоровић
    ЛЕДЕН ШМЕК

    Шатро жваке   КУЖИРАО САМ ТОГ ТИПА Кужирао сам тог типа док је одвајао табане Кнез Мишовом. Држао је у левој руци повећу мобишку, а десном куцкао као опчињен. Није шљивио рају око себе. Гамбао је полако, клацкајући се у ритму порука које је примао и слао. ПАСУЉАРА Сања је одлично готовила манџу али би се понекад десило и да омане. Ето, пре неки дан, хтела је да ме ошошољи и зготови нешто ново. Јело ми се није допало. Било је бљак и неслано. Кевнуо сам јој то. Она се најела феферона и почела да диже ватру и џака: како сам гејак, како ништа не знам о финим јелима, како…

  • Емсура Хамзић
    ОТОК СИ САМО, ПУСТИ

      НЕ ЗНАМ Дивљак сам у пећини, што чува ватру, Трењем дрвета о дрво, добијену. Лудак сам иза решетака, који је будућност Ову, невеселу видио. Птица сам коју је граната „за мир“ испаљена, Сустигла и сурово разнијела. Чело сам о довратак у журби разбијено Док је за љубављу својом хитало. Kрик сам галеба док се на ловину обрушава, И риба која је нетом прогутана… Дрво сам из ког су истесали лик светитеља, И светитељ што је животом бранио и то дрво! Не могу докучити зашто сам овдје. Узалуд лице шакама покривам. ОТОK СИ САМО, ПУСТИ Оток си само, пусти, Тек валови те с другима везују. Понекад, видиш са некога од…

  • Драган Марковић
    АКО ЈЕ ЧОВЕК ПУШЧАНИ САТ…

      КАФЕ-МИШ Док чекам да кафа проври, и гледам кроз прозор, чинећи се невешт, занемаривши искипнуће, себи заличим на мачку која пушта миша да помисли да је бекство ипак могуће.   ТЕРМОМЕТАР Кад се угрева млеко да се нахрани сисанче капне се неколико капи на надланицу, да буде таман топло, да се не прегреје, да не остане недогрејано… Идеално би било да има топлину мајчине сисе, очеве сузе, псећег језика, сестриног длана… Да не набрајам више, кап по кап топлог млека већ омањује.   ТУ, КУТЊАК Јаук оног баченог мачета крај пута продорнији је него сирена за узбуну и већој катастрофи слутња, а ми се расправљамо око тога колико дуго…