+ свежа љубавна пљувачка развлачи се од фотеље до кваке у спаваћој соби, повраћа ми се каже милица јанковић док пертла своје чизме. кроз пукотину између две ролетне зора оцртава масне честице прашине. неко има перут што се разлистава по ваздуху. неко се не купа често а зноји се у танком и нежном делу бутина. неко је слан и неутешан. повраћа му се док затеже пертле на чизмама и укус шунке и шампињона пење се све до шестица. улица је јуче била пуна људи а данас је ветар све сатерао у топле угаоне тушкабине. тамо људи паре своје успомене и мажу вратове сапунима јарких боја а неко је слан и…

АСТРОНОМИЈА Толико топлине у очима боје кафе. Младе помагачице у мојој скромној куповини. Да цело жаморно кружење шопинг центра застало је. Док бирала је. Као пут судбине. Величину и боју моје кошуље. За сутрашњи пут. Као да и сама ће поћи са мном. Прислањала је час плаву час ружичасту. Уз своје. Па уз моје тело. Уз њу су прелепе биле обе. И ниједна одвише потребна. За тело младе гибајуће звезде. Управо она са извезеном ружом. Рече. Најбоље пристаје тену мојих препланулих година. Месечевим праменовима моје косе. Испратила ме је. Угодно сређеном алејом модних новитета. Све до застакљених врата. Осмехујући се као да се и не растајемо. Као да ми у…

Поемица непосредне интроспекције Јебо те, то је неки балкански чова Пензионер и вечни песник Чак и родитељ, муж, путник и сапутник Негде члан, негде посетилац Жртва свакодневног певања, Реконвалесцент, након шлога с још Укоченом руком и нејасном дикцијом Прави тип пожртвованих олдтајмер очајника У јавном простору Којима околина, понекад, смета Колико и они околини Отужно а неуништиво Издање чистача савести и индоленције Стајлинг старих рокера зором и у предвечерје Плен старинског изражавања и Деликвентне преосетљивости Погрешно социјализованог ега, Ради се деликатно на мом усмрћивању Моја појава на јавном месту Изненађује, нећу рећи, саблажњава Обруше се процеђени поздрави Целивају чак и моји вампирски образи Али најчешће из погодне „блиске даљине“ Хитро…

То је био човек са тешком кором дисања, огроман, са дебелим венцем пора на телу, храпаве површине, повременог мозга, научен да дуго живи без главе, лак на револверу, који је ходао као вртлог. Око себе ширио је талас страха, у белим коферима носио је смрт. (Био је обдарен да баца нож тако да сече мисли!) Дебели метеж изазивао је тамо где је долазио; сви што су га сретали имали су предивно осећање шкрипца и хроничан умор живих људи. Године 1922. Јован-Џон Рикало владао је jужним Чикагом. За тај део града био је свилено савршенство; ходао је улицом као господар и гегао се попут облака када пада киша. Џон Рикало носио…

Један сан је ријешио све, Савле је постао Павле. Збило се то у Дамаску, гдје бијаше ученик Ананија, коме се у сну показаo Господ и рече: „Ананије!“ Он му се одазва: „Ево ме, Господе!“ На шта Господ рече: „Устани, пођи у улицу звану Равна и у кући Јудиној потражи Тарашанина именом Савле. Ено, моли се; и видје човјека именом Ананија, гдје улази и полаже руку, како би он прогледао“. Ананије поћута и рече: „Господе, од многих сам чуо о том човјеку и колико је зла твојима учинио у Јерусалиму. Он од великих свећеника има пуномоћ, покорити све који призивају име твоје.“ Господ рече: „Пођи јер они ми је оруђе изабарано…

Вашингтон, лето 1947. Приметио сам да улазим у светлост кад год ми је Он за петама, а Он у последње време не престаје да их гази. Све дуже је са мном. И сад га осећам. Дише ми врео дах низ врат, док преклаћен преко прозора вашингтонског солитера са седамнаестог спрата гледам пожар потпаљен пламеном уметничких изама у Паризу, и видим како ће деценијама после шачица безумних фашиста потпалити ломачу у минхенском Хофгартену, а жишци се истовремено расипати и гасити по београдским Теразијама… Изгледа да је дошло време да купим наочаре, у праву је Надежда кад ми ставља своје цвикере на нос. Разазнајем само обрисе, нејасно, замућено неким густим сфуматом, у…

Ова приповест почиње описом споредног лица, мене самог. Усамљеник сам, подносим друге једва некако и повремено. Овде на северу, у градићу где мало кога познајем, брачну постељу, сто и гледање телевизије делио сам са женом која се сматрала мојом супругом јер сам пристао бити њен муж. Или је било обрнуто? Изабрала ме је, моја Ингер, привенчала ме, уселила ме у свој стан и бринула се о мени као о реконвалесценту кога ће кућна нега и пољупци свуда по телу вратити међу живе. Замало је успела, због ње и за њу понашао сам се као да нисам утвара из доњег света. Није могла прочитати приповест о Искри, није знала наш језик.…

Понедељак Понедељак је дан без краја. Никада није почео, Још није завршен. Звер се шуња Прикривајући да је пуштена с ланца. Та звер ће једног дана, Можда већ сутра, Постати главобоља тренутка. И њен ће урлик Бити концерт за моје уши. Уторак Уторак је најкраћи дан у недељи. Изгубљена снага новог почетка. Претаче се, у капима, У навику на јутарње ритуале, Подневну усредсређеност. У млакост летње вечери. А ако је неко друго годишње доба, Онда у спорост. То сам запамтио од уторка, Краткоћо дневних сати! Среда Они који тврде да је данас среда, Где су били јуче? Ако су јуче ћутали, Нека ћуте заувек. И нека понекад, Само понекад, Баце…

мами и тати МАЧКА Можда би пружио руке ка девојци, али… Да ли је то уопште била она? С ким је разговарао на Белом мосту? Приближио се још пола корака. Учинило му се да плаче, мада није био сасвим сигуран, пошто су се повремени јецаји мешали са шумом речних таласа. Прилика је сада већ лебдела изнад тамних вода Дунава. Погледао је преко ограде. Ослушнуо. Није се чуло ништа налик на удар тела о воду. И даље је осећао њено присуство. Као да се шуњала ту негде, око њега. Осврнуо се. Био је сам на мосту. Збуњен и укопан. Привиђало му се да девојка певуши; неку стару мађарску баладу. Начас је…

БДЕЊЕ Осетиш његово приближавање, наслутиш га у речима успут расутим. Разбацане кристале пуне олова, као огрлицу нижеш. На врату се блистави накит претвара у омчу. Осећаш да долази. Не чујеш га, али сваким дамаром слутиш да је све ближи. Зато кревет претвараш у чекаоницу. Не препушташ се сну. Хоћеш да покажеш како си дорастао задатку, баш ти, ти једини од свих пре тебе и свих који тек имају у костима да осете обамрлост, као најаву. Ноћима се предајеш бдењу, исцрпљујеш своје удове, храниш под кожом мравињаке, а желудац претвараш у чврсто стегнуту песницу, узалуд, јер ниси на задатку. Крај је већ ту, удобно смештен у фотељу крај твог узглавља. Заузет…