СЛАТКОРЕЧИВОСТ ПРАЗНИЧНОГ ЈУТРА Нагомилала се љубав, попут шарених лилихипа, вашарских вртешки у очима изгладнелог света, од које се у лепоту одевен нагон за повраћањем јавља Јер празан је стомак малим залогајима навикнут да преживљава Приморан да гута, на силу, места и ствари не може лако да прогута слаткоречивост празничног јутра толику љубав Мучнина не може да се свари   ДРУГАЧИЈА Другачија пред људима, насмејанија пред нагомиланим питањима слободна да не одговара профилима шаблонима, калупима У очи упада она иста за коју немаш времена, јер журиш, и журиш да одеш у лепше лажи Задовољно гледа док одлазиш срећом, мудрија другачија   ПОГЛЕД Гледао сам те из прикрајка док си говорила…

  Страхови су ме опседали са свих страна. Личио сам на Џојсовог дечачића, који прибијен уз аут-линију фингира да учествује у игри. Понекад би страхови нестајали, а на њихово место легала је вишедневна туга. Авај! За тугу је потребан несагледив простор какав наш атар нема. Био сам млад, и нисам знао да са слабљењем виталистичких снага слабе и страхови, а неки од њих, можда, и заувек нестају. Сви моји другови су почетком осамдесетих поодлазили на студије у Београд. Био сам међу људима старијим од себе за две, за три генерације. Њихов свет није био мој свет. Покушао сам да им се приближим кроз рад, слушајући њихове животне повести. Многи од…

  Веје, данима, прхураст снег. Кад нисам напољу, онда сам уз прозор, ту понајвише, трепћем са сваком пахуљом, гледам наслаге белине; ноћу проверавам да ли још увек снежи, упирем поглед ка неонкама у дворишту и радујем се што нико не оставља трагове, само чистина, мир и бескрајна зимска вејавица. Oднегде, поново бљеска слика дворца Фантас, мада, кад сам га последњи пут походила, било је жарко сунце, било је топло, било је свечано. Тада сам урањала у тишину, у живот Уроша Предића и Богдана Дунђерског, а сада причам, не прекидам са брбљањем, убеђујем; са смешком подваљујем пријатељима и договарам сусрете, само да би им приповедала о сликама, о фрескама Предићевим, о…

  УСТАНАК СВИТАЦА згазити цело детињство све смрскати, самлети рећи себи да је све била превара вођена родитељским предобрим намерама они нису знали да их посматрам док причају (ако се то може звати разговором) та туга од које свет може да живи вековима и океани да се хране, толико је има ни она није моја поништити цело детињство корење неконтролисаног растиња које данас дивља смешно је мислити да постоји слободна воља нешто друго управља нама днк су породичне неурозе ништа превише видљиво, гласно, зато лукаво измиче дефиницијама најлепше се сећаш смеха за столом али сети се неизреченог, сети се сигурна сам да постоје разлози због којих и даље нисам подигла…

Било је лепо јутро у градићу Малаја Царевшћина, северно од града Самаре, Самарска област у Русији. Већ се ближио крај маја и време је бивало све топлије и погодно за рад, изузев још увек јако хладних ноћи. Одвијао се уобичајен радни дан у животу Радисава Лакичевића, који је боравио већ ко зна који пут у Мајчици Русији, радећи као зидар, тесар, армирач или шта се већ тражило од занимања везаних за зидање и грађевинарство. Радисав је био задовољан што је могао да види још мало од Русије, будући да његово градилиште није било далеко ни од Самаре, нити од Тољатија. Тако је, недељом, када није имао обавеза, одлазио до ових…

  MOJ НАЈБОЉИ ПРИЈАТЕЉ ЈЕ ИЗРОНИО ИЗ МАГЛЕ Дружимо се годинама Све му говорим Он види и невидљиво Зна све о мени Филмовима које гледам Музици коју слушам Погледом уронио у тело Зна све о местима на која идем С ким се виђам и када Са киме се дружим и како Шта волим Шта читам шта пишем Настанио се у алгоритму капилара Зна од чега се кријем Шта игноришем Од чега бежим за чим чезнем Чему се враћам Изнова Слепи подстанар под палубом Зна када лежем и Kад се будим Опасана зидовима Недокучивим зидинама Преточио се у шапат једног јутра Све ми каже све покаже дотакне Зна све о мени…

  11. Рат не бира. Младен си јадан изгуби живот за б’м бађава. Среди га пуста жена. Она мож човека уздигне а мож му и изеде главу. Имаја си је занат, бија је шнајдер. Нешто се посвађали, он гу ударија, и она отишла да га каже на наредника, к’ко он шије одела за партизани. И овија га привели у одред. Ја с’м бија накуде дванајес године, брат ми Мика, десет. Татко је скоро годину д’на бија у одред, па смо ми морали да се бринемо за кућу и покућанство. Пуштали су га такој повремено к’д имаше поголема работа да ни помогне. Овој беше негде у зиму, око светога Ранђала. Нестаде…

  КРОЈАЧ ИВАНОВА Стигао сам, изгледа, на место са којега никад није требало полазити. Није ни страшно, ни величанствено. Добро ми је, зло не може бити. Није никако и није ништа. (Иво Андрић, биљешке пред смрт) 1. Кажем М. како Раденко није пушио. Како ми је у рову увијек давао и своје сљедовање духана. А умро је од рака који је с плућа метастазирао. Видиш да је то право нешто од њих, преко линије, каже М. 2. Из позоришта, у рату као војник, погинуо један човјек. Мајстор позоришне расвјете Павле П. Има у позоришту, у службеном ходнику и мраморна спомен плоча, подигнута од стране колектива Позоришта 2004. на десетогодишњицу погибије.…

Напорна радна недеља завршила се пословним ручком у ресторану у ужем центру града. Као и обично, пуно приче, мало реченог, још мање урађеног. Уз руковање, наше друштво напушта ресторан. Гледам у велики зидни сат. Тачно је 17 часова. Седам у аутомобил, опуштам кравату, палим мотор и напуштам паркинг. Излазим у малу бочну улицу, из које скрећем лево. На раскрсници, после двадесетак метара, укључујем се на широки булевар. Постајем део саобраћајног колапса, ланца непрегледне колоне аутомобила и тролејбуса, који споро, у прекидима, преваљују део по део пута, уз пригушену буку мотора, покоји бректај ауспуха. У средњој сам траци, провлачим се крај возила с леве и десне стране, али ме она, недуго…

ПУТОВАЊЕ Н.Д. Шта се све догађа док аутобус стоји Дуже на стајалишту Због црвеног светла на семафору Врата су још увек отворена Једна девојка доноси одлуку да изађе Станицу раније У тренутку нека друга особа Улази И када изгледа да ће почети напетост Због дужег задржавања На истом месту Улази мирно још једна девојка Тада се врата затворе Упали зелено светло Све се покрене И путовање наставља 11. новембар 2016. ЧЕКАЈУЋИ ПОМРАЧЕЊЕ МЕСЕЦА О чему би три жене могле да причају под крошњом липе? Можда о топлом чају и дуплим вуненим чарапама беспомоћним северно од Осла… Земљи где умирање није препоручљиво јер гробља не постоје и хаскији нису безопасни када…